IVICOM PEJZAŽA SNA
Trenuci uzdizanja dok šetah ivicom sna,
čas ispunjen večnošću u zaštićenom krugu,
čari pseudo igre – bat stopala na sprudu,
sred pomodne seanse daleko od vulkana.
Sjaj izgubljenih dana kad izneverih sebe
plesom mahnitog tela, zatrovani rukopis,
sonet za setni tango, jeza kad dotaknem pliš,
ukus starih stihova koji pominju tebe.
Obličja u sfumatu grozničavih celova,
krhotine slaveći proroci čudnih moći,
izvitopereni čin – ritual drevnog zova.
Pred zvezdanim dvorištem prokletstvo Posejdona,
most naših susretanja pod crnim krilom noći –
zaboravom obmotan u pejzažu iz tvog sna.
PEJZAŽ O KOM SE SNEVA
Želimo njega, svet ponovo otkriven,
čarobni kvadrat okružen iluzijom,
reči nošene vetrovitom alejom –
cvet što umire u ovu kasnu jesen.
Snevamo njega, grad sazdan od legendi,
zapis u srcu, most nad srebrnom rekom,
u noćnom satu devojku sa svetiljkom,
bistu što prate nostalgični pogledi.
Palimpsesti sna, nebo iz naših snova,
plameni točak u mesečevom vrtu,
u snežnom hramu, gle, znak na zlatnom krstu.
Pogled kad takne zvezde iznad krovova,
iskrsne slika poznatog okruženja,
zov odredišta – luka gde čeka čežnja.
IZGOVORI REČ TUGA
Jednog običnog dana osetiš se pesnikom.
Počuj pesmu Lorelaj, karusela okretaj,
sumrak ružom začaran, mesečevog srpa sjaj,
dok razgovara s vetrom koverta s plavom markom.
Album bivših ljubavi uz dubok uzdah grada.
Dan kad se umnožavam, neuronskog plesa čar
i Mondrijanov pejzaž. Boju dok menja vetar,
sneva plažu od žada šafran-žuta fasada.
Kraj sa tri završetka kreiranog života.
Pregršt loših navika. Sred zamućene vode
glas vetra u zasedi, šampanjac i zvezdan svod.
Uz senoviti portret blagi dodir somota.
Izgovori reč T U G A – mitski grad u plamenu,
eho nestvarnog sveta kad iluzije zgasnu.
Naslovna slika, Pčela, Vladimir Kuš
