Madrigali, Velimir Lukić





Školjka



Podseti me na talase
Kako udaraju o stenje
Kao duša na vrata smrti.

Zatvoreni smo oblici
A u nama malo sluzi i vode,
Dovoljno da zapale se lomače ljubavi.

Podsećaju nas talasi
Što nas gone na oštro stenje.



Leto


Krv presečena zlatnom strelom!
Dim što sporo odlazi
Hoću da slušam tužaljku buba.

Ukrasi moje oči svežim lišćem
Ispuni popodne stihovima
Lenja lira odjekuje u kori platana.

Kad izvučeš zlatnu strelu iz sebe
Zapiši tužaljku svoje krvi.


Reka


Znanje je tvoje naglo.
Kako je spor moj dah!
Survaš se sa planine, ja sa reči.

Ti stižeš moru
Ja mutnim sobama.
Oboje žurimo, spori beskrajno.

Znanje što imamo, iskustvo što nas muči,
Padamo preko neba i preko reči.

Iz knjige Madrigali i druge pesme, Prosveta, Beograd, 1967.


arhiva