Ostario sam od čežnje
Ostario sam od čežnje za
vlažnim februarima i kasnim aprilima
ne bih li tebi jedan đurđevak poklonio.
Koliko sam bledih noći probdeo
ispitujući mesec
da li si mi odana
istrpeo žežena leta
iščekujući telegram od tebe
i milovao u noćima sete
ruke umirućih ljiljana
Svako je godišnje doba dobro
za pregor srca:
ja ratar sam neba
koji seje i žanje zvezde
da bih nas prehranio, ljubljena moja.
Orfej
Ulazim u svaki voz za periferiju
u kom sedi žena
sa somotnim šeširom
i očima od sna kao ti.
U svim operskim kućama pretražujem lože
imam karte za svaki parobrod ka Hiperboreji:
otkad sam tebe, Euridiko, izgubio
zato što sam se jednom okrenuo,
moram da se okrećem
za svim ženama sveta.
ne bih li tebi jedan đurđevak poklonio.
Koliko sam bledih noći probdeo
ispitujući mesec
da li si mi odana
istrpeo žežena leta
iščekujući telegram od tebe
i milovao u noćima sete
ruke umirućih ljiljana
Svako je godišnje doba dobro
za pregor srca:
ja ratar sam neba
koji seje i žanje zvezde
da bih nas prehranio, ljubljena moja.
Orfej
Ulazim u svaki voz za periferiju
u kom sedi žena
sa somotnim šeširom
i očima od sna kao ti.
U svim operskim kućama pretražujem lože
imam karte za svaki parobrod ka Hiperboreji:
otkad sam tebe, Euridiko, izgubio
zato što sam se jednom okrenuo,
moram da se okrećem
za svim ženama sveta.
Sunce
Što se zlatnije penješ iz noći
i nad našim slepim veđama san
kao iznova svež cvet rascvetavaš,
što žarkije okrećeš svoje točkove,
o, vrteško na prazničnom zlatnom nebu,
što se raskošnije bokoriš na livadama –
to sve crnja je tama u našim očima.
Pokrivaš nas preširokim ogrtačem
i savijaš nas svojom luči duboko do zemlje,
gde mračna sumnja raste oko našeg srca.
***
O, vrati se!
Ispevaću nam peto godišnje doba –
ostrige će dobiti krila,
ptice će pevati Stravinskog,
a na drveću smokava
sazreće zlatne jabuke Hesperida.
Izbrisaću iz kalendara
one dane kad si mi bila neverna
i iz zemljopisnih karata
drumove tvojih bekstava.
Samo se vrati!
Svet će se podmladiti
i kompase će privući jedan novi sever –
tvoje srce.
***
Ništa drugo ne želim da budem
osim kedra pred tvojom kućom
osim grane tog kedra
osim grančice na toj grani
osim lista na toj grančici
osim senke tog lista
osim daška te senke
koja ti jedan sekund
slepoočnice hladi
Euridika
Na ulazu u pakao
na pristaništu zaborava
napustila si me ne okrenuvši se
i nisam mogao da ti uberem gvozdeno cveće
sa ograde koja nam je razdvojila živote.
Ostao sam sam
u našoj ostareloj ulici.
Beli je konj
dogalopirao iz prošlosti
omirisao so mojih suza
i olizao mi ruke
Stare su novine zalepršale na vetru
sletele na moja stopala
i zaklonile me od studene samoće
***
Jedan je kondor uleteo u moju sobu
te noći
spustio se na moje telo
misleći da je srebrna voda
i lepetao velikim bronzanim krilima
gore-dole
kao da se noćno nebo
nada mnom njihalo
onda je počeo da pije polako
moju uspavanu krv
kad sam se probudio
crno je pero ležalo na mom srcu
Koliba od pepela
Nismo imali kuću kao ostali, u sigurnom podnožju brda.
Prekasno sam se setio jedne kuće od zvonkog stakla
sa ljiljanima i lokvanjima kao čuvarima.
Uvek smo morali dalje da lutamo
kroz sneg, koji nije bio ni šećer ni so,
duž okruglih kupa meseca
Dozivala si svoje ptice zaštitnice
što su letele visoko ka grobovima Afrike.
Zavojite je okuke imao put zaborava
i usput nijedan izbledeli cvet
Oko ponoći sam pronašao kolibu od pepela.
Čuo se smeh iz čeljusti kurjaka –
bakljama sam ih držao podalje
i uhvatio u potoku punom kopriva ribu uljarku
koja nas je dugo grejala.
Širok nam je bio krevet od rezbarenog snega
kad dogodilo se čudo:
tvoje je zlatno telo zasjalo kao noćno sunce
Krvavi psu
Krvavi psu pred mojim srcem
što moju vatru čuvaš
i hraniš se gorkim bubrezima
u predgrađu mog čemera
oliži vlažnim plamenom svog jezika
so mog znoja
šećer moje smrti
krvavi psu u mom mesu
uhvati snove koji meni beže
zalaj na bele utvare
vrati u tor
sve moje gazele
i pregrizi gležnjeve mog anđela u bekstvu
U sjajnom prevodu Jelene Radovanović
