Ovo je tren u kojem opet vidiš
crvene bobe planinske mukinje,
i u mračnom nebu
ptičje noćne selidbe.
Tišti me spoznaja
da ih neće vidjeti mrtvi —
i da te stvari od kojih smo zavisni
iščezavaju.
Šta duša onda da učini za utjehu?
Zborim sebi da joj možda neće ni trebati
više takve počasti;
možda je dovoljno ne biti postojan,
koliko god to bilo teško zamisliti.
Preveslao sa američkog engleskog za Hiperboreju Radomir D. Mitrić
