Prustove Madlene u Supermarketu, Ljiljana Maletin Vojvodić i Dragan Vojvodić

Prustove Madlene u Supermarketu, Ljiljana Maletin Vojvodić i Dragan Vojvodić




Sedim i pokušavam da se setim svojih snova o Parizu, no nikako ne mogu da vidim onu sliku što sam je pomno gradio u sebi, čitajući Bodlera, Prusta, Malarmea, Verlena.
Danilo Kiš

Ako u Americi snimate scenu u kojoj muškarac zavodi ženu i odvede je u fini restoran, sa svećama na stolu, on nikada neće naručiti kalifornijsko vino jer bi mu se onda svi smejali. To neće biti ni portugalsko vino već uvek francusko.
Vudi Alen



U Parizu nisam poznavala nikoga.
Ako zanemarimo proklete pesnike, Zrelo doba Simon de Bovoar i Jednu Svanovu ljubav Marsela Prusta, desetak stanovnika Pel-Lašeza i Bodlera, koji počiva na groblju Monparnas, zajedno sa očuhom kojeg je mrzeo. Što mi baš nije moglo biti od velike pomoći. No, to su već opšta mesta svih onih koji u Pariz dolaze “pripremljeni”.
Smeštena sam u Mareu, u otmenoj i pomalo oronuloj zgradi, koja već nekoliko decenija pruža utočište piscima, slikarima i muzičarima iz raznih delova sveta – nedaleko od Bobura, i ne tako daleko od Šekspirove knjižare u ulici de la Bušeri i kafea Flor, na Bulevaru Sen Žermen. Nedaleko od Bobura, u čijoj ću biblioteci, toga leta, svakodnevno pisati. I ne tako daleko od knjižare slavne jer su Ernest Hemingvej, Skot Ficdžerald i Džejms Džojs u nju svraćali. Kao i bistroa u kojem su Kami, Dišan, Sartr i Simon de Bovoar bili redovni gosti.  
Na aerodrom jednog od najglorifikovanijih toponima na svetu stigla sam pre nekoliko dana. Po treći put u svom životu. Ovoga puta – jeftinim letom istočnoevropske avio-kompanije, zajedno sa još stotinak putnika. S nekakvom, stereotipnom idejom šta me u tom Parizu očekuje. Sa francuskim sirevima, vinima i joie de vivre na usnama. I, zahvaljujući onom koji je pokraj mene sedeo, s melodijom Je t'aime u mislima (Dolazim i odlazim između tvojih slabina/ Ti si talas, ja golo ostrvo…, vrzmalo mi se po glavi). 



Po treći put sam u svom životu u, kako je to Valter Benjamin voleo da je naziva, kulturnu prestonicu 19. veka, stigla onoga dana kada je, istina čitavo stoleće ranije, iz Luvra ukradena toliko puta slavljena, reinterpretirana i citirana Leonardova Đokonda. Tačno sto godina nakon što ju je Peruđa isekao iz rama, sakrio pod mantil i izneo iz Luvra, u davnašnjoj rezidenciji francuskih kraljeva ništa se neobično nije dešavalo. Mlade Azijatkinje u skupocenim venčanicama, pozirale su u dvorištu zgrade potkovičastog oblika. Zmijoliki redovi posetilaca pružali su se do ulaza, a kada bi se konačno spustili pod svodove staklene piramide za koju je, uprkos demantovanju autora nacrta i građevinara, Den Braun tvrdio da je načinjena od 666 staklenih ploča, nastajala bi trka. Većina bi pogledom preletela preko egipatskih sarkofaga, Hamurabijevog Zakonika, Mikelanđelovog Umirućeg roba i Nike sa Samotrake, preskočila Rembranta, Rubensa, Vermera i Botičelija, Direrov Autoportret ili Engrovo Tursko kupatilo, hrleći ka Mona Lizi. Ispred koje bi ih dočekalo još manje vazduha i još više nogu i lica koja su u blizini tog nevelikog ulja na drvenoj ploči i u blindiranom oklopu, pokušavala da se zaustave.
Ali, uvek bi neko zaželeo da stane baš na njihovo mesto, nečija noga bi se zaustavila na njihovom stopalu.
Tog 21. avgusta, Onore de Balzak je bio mrtav već više od jednog veka. Kao i Flober.  I Marsel Prust.



Prvi put sam se iz Pariza vratila s fotografijama ispred Ajfelovog tornja, Luvra, Notr Dama, Sakr Kera i sa Monmarta. Zaboravivši na sve muke u vezi sa dobijanjem francuskih viza, iz želje da što pre iz misli zbacim breme stigmatizovane Srbije i doživim čudesnu sudbinu Amelije Pulen, zdušno sam tih nekoliko dana živela pariski stereotip. Za sumnju nije bilo vremena – nalazila sam se u gradu koji je bio metafora za romantiku, sinonim za jedan od najslavnijih poljubaca na svetu. Trebalo je posetiti Sorbonu (čije se ime u intelektualnim srpskim krugovima, budući da su se u njoj školovali Kašanin, Bogdan Popović i Vinaver i danas izgovara sa posebnom intonacijom), videti Ajfelov toranj, ući u Luvr, proveriti gde je to smešten Mulen Ruž, prošetati se Luksemburškim parkom, provozati se podzemnom železnicom, kupiti suvenire, popiti čašu francuskog vina, probati tart od višanja i naravno, puslice po imenu makaron.
            Sledećeg puta ću se u Parizu zadržati mnogo duže. Tada ću otkriti Pale di Tokio, Bobur, Orsej i knjižare Latinskog kvarta, džinovske pauke Luize Buržoa, Fontanu Igora Stravinskog Niki de Sen Fal, trakaste in situ instalacije Danijela Birena, Rodenov muzej i Muzej Klini, kuću u kojoj je živeo Balzak, košer hranu u Jevrejskom kvartu, hipstere i homoseksualce koji su se vrzmali Mareom.
No, kada sam treći put u Pariz doputovala, vrlo brzo je postalo jasno da u njemu neću doživeti satori, da pred Mona Lizom neću osetiti Stendalov sindrom, da grad više neće biti u stanju da me zavede kao melodija francuskog jezika – kao ruž, parfem, konjak, kamamber i karamel. Kao potraga za izgubljenim vremenom Marsela Prusta, famme fatalle, la Comédie-Française, french flair, mitologija kempa: Koko Šanel, Sara Bernar, Apoliner, Kolet ili Žan Kokto.



Zapravo, tih letnjih meseci nikako neću uspeti da prepoznam (ili to nisam ni želela) ono što sam godinama unazad zamišljala, zahvaljujući Dučiću, Prustu, Rembou i Malarmeu.  
U Parizu me je dočekala demagogija jednakosti i tolerancije: imigranti u metrou i starosedeoci u taksiju; kič Monmartra, Van Gog na šoljama za kafu i Dama s jednorogom na keceljama za kuvanje; biciklističke ture po Per-Lašezu, beda beskućnika što u kartonskim kutijama spavaju nad otvorima za ventilaciju i smrad njihove mokraće razlivene po pločnicima; instant-turizam u slavu Da Vinčijevog koda i jurcanje po Luvru u potrazi za grobom Marije Magdalene; suši barovi i kebap-picerije, tržni centri i globalizacija; fascinacija vlastitim jezikom, konzumerizam i žudnja za uživanjem kao imperativ.
U Parizu me je sačekala razvalina između nekog novog Pansiona Voker i predgrađa Sen Žermen.



Čitala sam tih vrelih meseci iznova Vijonova Zaveštanja, Selinovo Putovanje na kraj noći, Bodlerovog Veselog mrtvaca i Strvinu, Ateološku raspravu Mišela Onfrea, Pekićevog Čoveka koji je jeo smrt i činilo mi se da svuda unaokolo vidim kako:
Kao ubogi bludnik koji spušta kanže
Na presahla prsa neke kurve drevne,
Potkradamo svaku slast što tajno sevne
Cedeći je poput stare pomorandže.
Ne mogu reći da od tog mesecima iščekivanog apatridstva iz života koji nisam pristajala da prihvatim kao realnost, nisam očekivala promenu. Bila mi je potrebna ta ogromna metropola kao kula od slonovače, njen instinkt za radost, i njen bes i njena buka – da se bar na nekoliko meseci izgubim iz sostvenog života, budući da nikako nisam mogla da se skrasim u svojoj zemlji, naciji i profesiji.
Čovek ispravlja svoje bistre misli alkoholom i ždranjem, pa putovanjima, automobilom, na sve načine da bi zavarao sopstvene poglede, govorio je Luj Ferdinand Selin. Ono što razlikuje Pariz od svih drugih gradova na svetu, to je ono što u njemu nikada nismo potpuno nesrećni, ni kada smo najsiromašniji, jer Pariz je toliko ogroman i sjajan da se sve naše lične bede gube kao ništarije, pisao je Dučić.
Međutim, privremena promena konteksta i pomisao da delim zajedničku sudbinu sa onima koji su u Parizu živeli, ovoga puta nije bila sinonim za zadovoljstvo.
Oskudno namešten studio u kojem sam živela je bio prebučan: ispod je stanovao mladić koji je svirao klavir, iznad studentkinja završne godine pevanja. Mladić je od ranog jutra vežbao, studentkinja je svakodnevno zagrevala svoje glasne žice, sa bulevara je dopirala grozna škripa automobila i mopeda i zavijanje sirena vozila hitne pomoći. A kada bi se u ponoć sve počelo smirivati, počinjali bi da peru ulice – protutnjalo bi još nekoliko vozova podzemne železnice i razbuktao bi se žagor gostiju iz bistroa u prizemlju.



Na sreću, postojao je Bobur. Koji će ubrzo postati moj izlaz. Jer, u Francusku sam stigla da bih napisala knjigu. I to ne knjigu o francuskoj prestonici, već o Genlandu i onima koji jedu sirovo meso, o Eskimima koji žive na dalekom Severu, što je samo po sebi zvučalo kao oksimoron.
Svakoga jutra sam, sa slušalicama u ušima iz kojih je dopiralo mumlanje grenlandskih šamana, stajala u redu ispred biblioteke u Boburu, zajedno sa imigrantima – Indijcima, Kinezima, Arapima, s beskućnicima s rančevima u kojima je bila spakovana njihova celokupna imovina, mladim Francuzima s najnovijim modelima telefona i tableta u rukama. Pod istim tim krovom, građevine načinjene od čelika, betona, odvoda za ventilaciju, pokretnih stepenica i stakla, koja je s početka među Parižanima izazivala nelagodu, nalazila se Vorholova Žaklina Kenedi, Bojsov Klavir, Pikasova, Modiljanijeva i Miroova ulja na platnu, slike Đžulijana Šnabela i Pitera Dojga, a ja sam pisala o Severu i o Eskimima, o metalnim fasadama njihovih kućeraka, koje su se šarenile kraj ledenog mora po kojem su plutali odlomljeni delovi glečera.
Uz put sam ponešto beležila i o Parizu. Ukoliko je, budući da je toliko toga o tom gradu već izrečeno, o njemu moguće pisati.



Postoji li ikakva šansa između Balzaka, Stendala, Flobera, Prusta, Kloda Simona i Alis Ferne, Marka Levija, Begbedea i Uelbeka? I može li neko sa strane o najcitiranijem gradu na planeti svedočiti bez primesa hiperbole i toposa glorifikacije jer, čak je i inače lucidni Vudi Alen, fasciniran slavnim imenima poput Tuluz-Lotreka, Gogena, Ficdžeralda, Hemingveja, Pikasa, Dalija i Bunjuela o tome gradu napravio prosečan film: tragajući za inspiracijom, u želji da se domogne poetizovane prošlosti, protagonist njegovog filma, američki pisac po imenu Gil, putujući kroz vreme zapravo odlazi u kliše.
Govoriti o francuskoj kuhinji opasno je baš i kao razmatrati čitavu poeziju: lako se zapada u kitnjastu banalnost, primetio je Aleksandra Genis, u eseju Trbuh Francuske. Genis je govorio o hrani, no čini se da slična opasnost vreba u gotovo svemu što uz sebe ima atribut pariski (francuski).



Uprkos tome što sam se trudila da demistifikujem sve kulturološke iluzije što sam ih o ovom gradu godinama stvarala, samu sebe sam podsećala na balkansku kopiju Keri Bredšo koja, u Seksu i gradu, edukovana klišeima, otputuje u francusku sapunicu. Gotovo svakodnevno sam na fejsbuk profilu objavljivala fotografije na kojima s beretkom na glavi i bagetom pod rukom, poziram ispred Ajfelove kule (okružene prljavštinom i uličnim prodavcima s ružnim minijaturnim replikama Ajfelovog tornja, što se naravno na tim fotografijama nije videlo) ili se u Luvru osmehujem pred Mona Lizinim likom (ispred kojeg sam se jedva micala od najezde turista, njihovih ajpoda, ajpeda, foto-aparata i kamera). Postavljala sam fotografije na kojima se, nedaleko od Luvra, u Tiljeriju, sunčam s knjigom u ruci ili uživam u ukusu madlenica proslavljenih u Jednoj Svanovoj ljubavi, koje su uz šolju lipovog čaja mogle inspirisati Marsela Prusta na potragu za izgubljenim vremenom.
Na fotografijama se nije moglo videti koliko su madlenice, budući kupljene u lokalnom supermarketu bile neukusne. Niti da su stolice u Parku Tiljeri žuljale. Da sam s mukom iščitavala Keruakov Satori u Parizu. Ni da je bilo vlažno i sparno tih meseci. Da sam se od kiše sklanjala u Mek, jer je u njemu kafa bila najjeftinija i da se miris te kafe mešao sa otužnim mirisom prženog pomfrita i zadahom koji se širio iz toaleta.



Nije se videlo ni kako prolaznici od prosjaka okreću glavu, ni svi oni šibicari i ulični lakrdijaši koji su pokušavali da izmame samilost. Nije se videla tuga pamtomimičara obučenog kao Tutankamon, ni nesreća ostarelog violiniste osuđenog na život na ulici, niti žene koje su se nudile na Pigalu.
Na fotografijama se nije mogla čuti ni Satijeva muzika koju sam kupila u Virdžinu. U kojoj nisam mogla uživati od zavijanja sirena automobila i mopeda, ulične prepirke i pulsa megalopolisa.
Na fotografijama nije bilo ničega što bi romantični bekraund grada (koji je, čini se, nemoguće ne zamisliti u ženskom rodu) moglo dovesti u pitanje.
I to ne samo i jedino zbog iluzije da i sama mogu postati karakter bajke. Već i zbog potrebe drugih da u tu bajku poveruju…







Odlomak iz konceptualne knjige eseja Ljiljane Maletin Vojvodić i in situ radova Dragana Vojvodića Prustove madlene u supermarketu (Artbox&Artprint, Novi Sad, 2016)



Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".