Ah, ta Mansarda!, Uroš Babić

Ah, ta Mansarda!, Uroš Babić



Krećem sa detaljnim pripremama razmišljajući o sadržaju priče koju želim da ispričam. Stavio sam oko dvadesetak papira ispred sebe kao da ću odjednom napisati sve što u jednom dahu mislim i osećam. Pod pazuhom košulje polako kreće da curi hladan znoj i počinje sitan svrab koji mi usmerava misli u drugom pravcu.

Potreban mi je odmor i opuštanje. Odlažem olovku i ostavljam papire. Opipavam cigarete u džepu od jakne i puštam sitne kolutiće dima u obliku „osmice“ pokušavajući da izazovem maštu.

U medjuvremenu sam popio dve šoljice kafe i gledajući u gorke taloge shvatam da se podsmevaju mojoj muci podrugljivim grimasama.

Da, ja zaista želim pisati, to je istina, ali o čemu?

Krećem da ispijam čašu vina i odjednom mi se zaledi pogled. Čvrsto sam stegnuo čašu i setih se da sedim sam u svom salonskom stanu visokog plafona, gde sam napravio svoj omiljeni kutak uzdignut stepenicama od predsoblja male površine koji predstavlja moje mesto za rad i opuštanje – moju malu mansardu.

Ah, ta mansarda! Eto, kapnula je jedna rečenica! I odjednom se mašta rastvori preda mnom kao lepeza.



Sećaš li se, Jarče-Mudrijašu, onog krika:

O ubi campi!

One mudrosti koje se nismo hteli pridržavati:

Primum vivere, deinde philosophari.

One gordosti:

Hic tandem stetimus nobis ubit defuit orbis.
(Stigli smo najzad ovde gde nam je nestalo globusa.)

Gospode, živeo sam na mansardi kao na zvezdi!




Mansarda je okrenuta visoko i sa prozora vidim ovozemaljski život i svet oko sebe. A u noći posmatram zvezde i sazveždja poput Oriona, Sirijusa, Velikog i Malog medveda i Kasiopeje stvarajući koordinatni sistem moje jedine busole i putokaza kroz prostor i vreme u kome galaksije gutaju jedna drugu, prelaze iz jednog sveta u drugi , iz krajnosti u krajnost.

Pala je noć. Makar pas da zalaje na ovu začarano mrtvilo! Preda mnom se nalazi okean mraka i beskrajna noć. Da makar neko uzvikne "Vatra"! i da razbije moje prozorsko staklo! Desilo bi se nešto dramatično, nešto vredno pažnje.

Moj stan se nalazi blizu železničke pruge, tako da sam dugo sa prozora gledao vagone vozova kako nestaju u dalekoj magli . Tako je bilo i ove večeri. Odlazili su u daljinu bez pozdrava, bez osmeha. Uvek sam maštao da ću sa moje mansarde otići ka tim belim vozovima i otputovati negde daleko.

Dok sam silazio, osetih škripu stepenica za jedan sprat niže i odškrinuše se odjednom vrata ovozemaljske sreće, neprestano motreći za mnom.

Upitah se, sa pravom šta će mi onda to budjenje i sanjarenje i šta se u mom osmehu vidi kad on promaši moje oči i razbije se o tvrde zidove! Da li će ljubav da nahrani, napoji i zaustavi svojim telom te vozove da nikuda ne odu?

Tako je to sa uspomenama, dame i gospodo, čovek nikada nije do kraja siguran. Spoznaja na spoznaju. Mislim da je sve više otkrivam, da je sve dublje i dublje vidim. Nisam danima mogao da progovorim ni reči a vetrovi su prolazili pored mog prozora i zaustavljali su se. Ja sam ih puštao da odlete kao ptice i granje tudjeg drveća.

I promakne onda niz stepenice taj miris ljubavi, taj bljesak svetlosti od koga ne možete otvoriti oči. I pitam se otkud u meni taj nemir, to nespokojstvo, taj bol, te neprospavane noći, moja boemija?

Progutaće me te hartije! Ispisujući stranice ja sam palio davne vatre, male lampione tuge, moje jedine svetionike u ovozemaljskom svetu, gde su oko mansarde kružili leptiri i svici, ti svetlosni magovi. Postane to čoveku vremenom navika i bezuslovni refleks.

Oblio me je taj strašni talas neispisanog mastila, nepretočene svetlosti i sjaja reči, te munje govora i zapljusnuo mi je oči. Shvatio sam da će jednog dana kad se budem najdalje popeo progutati sve moje beleške snegovi, kiše i vetrovi da speru četrdesetak godina stare prašine koja se nataložila na meni od rodjenja na ovamo.




Na mansardi je noću hladno, a ja sam silazio dole da bih odigrao jedan tango i zaspao na Euridikinom golom ramenu. Čvrsto stisnuvši čašu vina ispijao sam njene usne tražeći je pogledom. Njen lik videh nestvaran i dalek! Osetio sam njen dah i prste u kosi! Eolska harfa i sada svira, ali njen eho u ovom trenu odjekuje nekim prostorima nevidljivim ljudskom oku.

Euridiko, oslobodi me veza svoje strasti! Ni kapi više toga vina od poljubaca. Ova magla od teškog tamjana guši mi srce. Otvori vrata i propusti jutarnji zrak! Izgubljen sam u tebi, zarobljen u zagrljaju tvoje nežnosti. Oslobodi me svoje draži, i povrati mi hrabrosti da ti ponudim svoje slobodno srce.

Setih se biblijskih reči iz Jevanđelja po Jarcu-Mudrijašu, sa galaksijskog na mansardski prevedeno pitanje ljubavi:

Pitanje: Kakve su boje njene oči?

Pretpostavke: zelene, modre, modrozelene, boje zrelih maslina, akvamarinske, kao večernje nebo nad Jadranom, nad Madagaskarom, nad Odesom, nad Celebesom; kao more kod Brača, kod Rta Dobre Nade itd.

Pitanje: koja je boja njene kose?

Pretpostavke: smeđa, plava, vilinska kosa, kosa vivijane, boje zrele mesečine, čistog sunčanog lana, sunčanog dana..

Njen glas?

Srebrne harfe, viole sa sordinom, renesansne laute, glas švedske gitare sa trinaest žica, gotskih orgulja ili minijaturnog klavsena, violinskog stakata, molskog arpeggia na gitari…?

Njene ruke, njena milovanja?

Njeni poljupci?

Grudi, bedra, bokovi?

Tako je ona, sa tim baroknim tovarom, zakoračila prema meni hodom pripitomljene zveri, s kosom na vetru!

Obuzela me je neopisiva sreća, strast i energija. Euridika je stigla u Valpurgijskoj noći sa zvukom sirene u lokomotivi. Popela se visoko sa mnom uz strme stepenice na mansardi, te večne, romantične ćelije gde je odavno nestalo globusa!



Nemaština, rani jadi, nesreće, neznanje i bolest teraju čoveka po koji sprat uvis. Dok sam bio dole, zanimalo me je ovozemaljsko životno šarenilo, nekako sam uspeo učestvovati u njemu, iako mi je često bilo nerazumljivo, neprilagodljivo i nedostižno. A život me je terao stalno na moju mansardu, na njoj je poslajalo sve hladnije tako da sam sve manje shvatao život i nisam mogao da mu se prilagodim.

Po zidovima su pasli mastodonti i reptili, a iz oka jednog mamuta kolibri su čupali gusti krmelj sa trepavica. Jata divljih golubova, ždralova i lasta prekrivala su zidove, stvarajući jedan golemi klin u obliku cifre 1 i ostvarujući tako sliku biblijskog bratstva i mitsko čudo prijateljstva: "I svijaće lasta svoje gnezdo u uhu mastodonta, kolibri će srebrnim kljunom češljati grivu leoparda, a detlić će čistiti zube krokodila iz Nijagare i svetog Nila!"

Na kraju smo se Euridika i ja ipak odlučili na kompromis gde ćemo večno živeti. To je prostor izmedju mansarde i Valpurgijske noći, izmedju zvezda i blata. Tamo je ravnoteža, mir i spokoj, a i predeli su topliji .

Napokon ponosno i srećno krećemo ka zalivu Delfina ispijajući mesečev med uz veličanstvene zvukove Tam-Tama.

Zaliv Delfina je pokriven nebom od plave svile. Delfini znaju da se smeju, ali i da puste koju suzu. Veoma su društveni, igraju se i uvek prijateljski raspoloženi prema ljudima. Njihova ledjna peraja su poput čovekovog prsta, jedinstvena po izgledu u čarobnim skokovima sa ožiljcima za svaku jedinku. Stalno se sele i nisu verni ni jednoj obali, ali se zbog lepote Zaliva koji je po njima dobio ime, uvek rado njemu vraćaju.

Sada smo konačno najbliži jedno drugom, dok po telima klize dodiri.

Ne moram trošiti dalje reči. Isprekidan dah priča za nas.



Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".