Krećem sa detaljnim pripremama razmišljajući o sadržaju
priče koju želim da ispričam. Stavio sam oko dvadesetak papira ispred sebe kao
da ću odjednom napisati sve što u jednom dahu mislim i osećam. Pod pazuhom
košulje polako kreće da curi hladan znoj i počinje sitan svrab koji mi
usmerava misli u drugom pravcu.
Potreban
mi je odmor i opuštanje. Odlažem olovku i ostavljam papire. Opipavam cigarete u
džepu od jakne i puštam sitne kolutiće dima u obliku „osmice“ pokušavajući da
izazovem maštu.
U
medjuvremenu sam popio dve šoljice kafe i gledajući u gorke taloge
shvatam da se podsmevaju mojoj muci podrugljivim grimasama.
Da,
ja zaista želim pisati, to je istina, ali o čemu?
Krećem
da ispijam čašu vina i odjednom mi se zaledi pogled. Čvrsto sam stegnuo čašu i
setih se da sedim sam u svom salonskom stanu visokog plafona, gde sam napravio
svoj omiljeni kutak uzdignut stepenicama od predsoblja male površine koji
predstavlja moje mesto za rad i opuštanje – moju malu mansardu.
Ah,
ta mansarda! Eto, kapnula je jedna rečenica! I odjednom se mašta rastvori preda
mnom kao lepeza.
Sećaš
li se, Jarče-Mudrijašu, onog krika:
O
ubi campi!
One
mudrosti koje se nismo hteli pridržavati:
Primum
vivere, deinde philosophari.
One
gordosti:
Hic
tandem stetimus nobis ubit defuit orbis.
(Stigli
smo najzad ovde gde nam je nestalo globusa.)
Gospode,
živeo sam na mansardi kao na zvezdi!
Mansarda
je okrenuta visoko i sa prozora vidim ovozemaljski život i svet oko sebe. A u
noći posmatram zvezde i sazveždja poput Oriona, Sirijusa, Velikog i Malog
medveda i Kasiopeje stvarajući koordinatni sistem moje jedine busole i putokaza
kroz prostor i vreme u kome galaksije gutaju jedna drugu, prelaze iz jednog
sveta u drugi , iz krajnosti u krajnost.
Pala
je noć. Makar pas da zalaje na ovu začarano mrtvilo! Preda mnom se nalazi okean
mraka i beskrajna noć. Da makar neko uzvikne "Vatra"! i da razbije
moje prozorsko staklo! Desilo bi se nešto dramatično, nešto vredno pažnje.
Moj
stan se nalazi blizu železničke pruge, tako da sam dugo sa prozora gledao
vagone vozova kako nestaju u dalekoj magli . Tako je bilo i ove
večeri. Odlazili su u daljinu bez pozdrava, bez osmeha. Uvek sam maštao da
ću sa moje mansarde otići ka tim belim vozovima i otputovati negde daleko.
Dok
sam silazio, osetih škripu stepenica za jedan sprat niže i odškrinuše se
odjednom vrata ovozemaljske sreće, neprestano motreći za mnom.
Upitah
se, sa pravom šta će mi onda to budjenje i sanjarenje i šta se u mom
osmehu vidi kad on promaši moje oči i razbije se o tvrde zidove! Da li će
ljubav da nahrani, napoji i zaustavi svojim telom te vozove da nikuda ne odu?
Tako
je to sa uspomenama, dame i gospodo, čovek nikada nije do kraja siguran.
Spoznaja na spoznaju. Mislim da je sve više otkrivam, da je sve dublje i dublje
vidim. Nisam danima mogao da progovorim ni reči a vetrovi su prolazili pored
mog prozora i zaustavljali su se. Ja sam ih puštao da odlete kao ptice i granje
tudjeg drveća.
I
promakne onda niz stepenice taj miris ljubavi, taj bljesak svetlosti od koga ne
možete otvoriti oči. I pitam se otkud u meni taj nemir, to nespokojstvo, taj
bol, te neprospavane noći, moja boemija?
Progutaće
me te hartije! Ispisujući stranice ja sam palio davne vatre, male lampione
tuge, moje jedine svetionike u ovozemaljskom svetu, gde su oko mansarde kružili
leptiri i svici, ti svetlosni magovi. Postane to čoveku vremenom navika i
bezuslovni refleks.
Oblio
me je taj strašni talas neispisanog mastila, nepretočene svetlosti i sjaja
reči, te munje govora i zapljusnuo mi je oči. Shvatio sam da će jednog dana kad
se budem najdalje popeo progutati sve moje beleške snegovi, kiše i vetrovi da
speru četrdesetak godina stare prašine koja se nataložila na meni od rodjenja
na ovamo.
Na
mansardi je noću hladno, a ja sam silazio dole da bih odigrao jedan tango i
zaspao na Euridikinom golom ramenu. Čvrsto stisnuvši čašu vina ispijao sam
njene usne tražeći je pogledom. Njen lik videh nestvaran i dalek! Osetio sam
njen dah i prste u kosi! Eolska harfa i sada svira, ali njen eho u ovom trenu
odjekuje nekim prostorima nevidljivim ljudskom oku.
Euridiko,
oslobodi me veza svoje strasti! Ni kapi više toga vina od poljubaca. Ova magla
od teškog tamjana guši mi srce. Otvori vrata i propusti jutarnji zrak!
Izgubljen sam u tebi, zarobljen u zagrljaju tvoje nežnosti. Oslobodi me svoje
draži, i povrati mi hrabrosti da ti ponudim svoje slobodno srce.
Setih
se biblijskih reči iz Jevanđelja po Jarcu-Mudrijašu, sa galaksijskog na
mansardski prevedeno pitanje ljubavi:
Pitanje:
Kakve su boje njene oči?
Pretpostavke:
zelene, modre, modrozelene, boje zrelih maslina, akvamarinske, kao večernje
nebo nad Jadranom, nad Madagaskarom, nad Odesom, nad Celebesom; kao more kod
Brača, kod Rta Dobre Nade itd.
Pitanje:
koja je boja njene kose?
Pretpostavke:
smeđa, plava, vilinska kosa, kosa vivijane, boje zrele mesečine, čistog
sunčanog lana, sunčanog dana..
Njen
glas?
Srebrne
harfe, viole sa sordinom, renesansne laute, glas švedske gitare sa trinaest
žica, gotskih orgulja ili minijaturnog klavsena, violinskog stakata,
molskog arpeggia na gitari…?
Njene
ruke, njena milovanja?
Njeni
poljupci?
Grudi,
bedra, bokovi?
Tako
je ona, sa tim baroknim tovarom, zakoračila prema meni hodom pripitomljene
zveri, s kosom na vetru!
Obuzela
me je neopisiva sreća, strast i energija. Euridika je stigla u Valpurgijskoj
noći sa zvukom sirene u lokomotivi. Popela se visoko sa mnom uz strme
stepenice na mansardi, te večne, romantične ćelije gde je odavno nestalo
globusa!
Nemaština,
rani jadi, nesreće, neznanje i bolest teraju čoveka po koji sprat uvis.
Dok sam bio dole, zanimalo me je ovozemaljsko životno šarenilo, nekako sam
uspeo učestvovati u njemu, iako mi je često bilo nerazumljivo, neprilagodljivo
i nedostižno. A život me je terao stalno na moju mansardu, na njoj je poslajalo
sve hladnije tako da sam sve manje shvatao život i nisam mogao da mu se
prilagodim.
Po
zidovima su pasli mastodonti i reptili, a iz oka jednog mamuta kolibri su
čupali gusti krmelj sa trepavica. Jata divljih golubova, ždralova i lasta
prekrivala su zidove, stvarajući jedan golemi klin u obliku cifre 1 i
ostvarujući tako sliku biblijskog bratstva i mitsko čudo prijateljstva: "I
svijaće lasta svoje gnezdo u uhu mastodonta, kolibri će srebrnim kljunom
češljati grivu leoparda, a detlić će čistiti zube krokodila iz Nijagare i
svetog Nila!"
Na
kraju smo se Euridika i ja ipak odlučili na kompromis gde ćemo večno živeti. To
je prostor izmedju mansarde i Valpurgijske noći, izmedju zvezda i blata. Tamo
je ravnoteža, mir i spokoj, a i predeli su topliji .
Napokon
ponosno i srećno krećemo ka zalivu Delfina ispijajući mesečev med uz
veličanstvene zvukove Tam-Tama.
Zaliv
Delfina je pokriven nebom od plave svile. Delfini znaju da se smeju, ali i da
puste koju suzu. Veoma su društveni, igraju se i uvek prijateljski raspoloženi
prema ljudima. Njihova ledjna peraja su poput čovekovog prsta, jedinstvena po
izgledu u čarobnim skokovima sa ožiljcima za svaku jedinku. Stalno se sele i
nisu verni ni jednoj obali, ali se zbog lepote Zaliva koji je po njima dobio
ime, uvek rado njemu vraćaju.
Sada
smo konačno najbliži jedno drugom, dok po telima klize dodiri.
Ne
moram trošiti dalje reči. Isprekidan dah priča za nas.
