Uprkos tome što moj način
života nekima deluje privlačno, nema dileme – ja sam kulturni gastarbajter – pisac
na privremenom radu u Norveškoj. I tako, već godinama unazad, merim vreme
odlascima i povratkom iz Norveške, najčešće iz Bergena, o kojem je u svom
putopisu još Isidora Sekulić pisala; čiji drveni kućerci čuvaju sećnje na
hanzeatsko doba i nalikuju onima iz bajki.
Naravno da u Norveškoj nije sve
bajkovito kako se to može učiniti nekome ko dolazi sa Balkana.
No, ja o tome, dok sam na
Severu, ne želim da razmišljam.
Pokušavam da pišem.
U studiju, u bergenškom fjordu, s ogromnim oknima uprtim u
Severno more. U nekadašnjoj fabrici sardina. U Verftetu, u kojem sam dobila
rezidenciju koja će ovoga puta potrajati svega nekoliko nedelja.
Januar
je. Sinulo je sunce. Inače je danima sipila, rominjala, pljuštala kiša - lila
kao iz kabla. Kako to obično ovde, zbog
uticaja Atlantika i Golfske struje biva.
Nije mi smetala ta kiša.
Ni ona ne može da izbriše zadovoljstvo
što sam u ovome gradu jer, ništa me u njemu ne čini nesrećnom na način na koji se
to inače dešava.
Samo me plavi splin dok slušam
Bouvijev Blackstar.
Zato puštam Royksopp feat. Robyn, Monument s albuma The
Inevitable And koji sam, zajedno
s Bouvijevim vinilom, iznajmila iz gradske biblioteke.
Tačno preko puta ulaza u
moj studio nalazi se Skrivekunstakademiet.
Akademija
za umetničko pisanje, zahvaljujući kojoj sam se u Bergenu prvi put obrela. Ona koju
je, pre skoro 30 godina, pohađao 19-ogodišnji Karl Uve Knausgor (Karl Ove
Knausgård, 1968) čiji peti tom Moje borbe
(Min kamp, 2000-2011) čitam ovih
dana. Norveški Prust koji je, uz Munka,
losos i fjordove, poslednjih godina najpoznatiji norveški brend jer Moja borba je, samo u Norveškoj, u kojoj svako, poznaje nekog ko zna nekoga
ko je, pod punim imenom i prezimenom,
jedan od Knausgorovih karaktera, prodata u pola miliona primeraka.
Zato ni ne
čudi podatak da su kustosi Munkovog muzeja iz Osla (Munchmuseet) upravo njega
odabrali da o najpoznatijem norveškom slikaru napiše knjigu i da početkom maja
bude autor nove postavke Munkovih radova.
Peti deo
Knausgorove introspektivne epopeje broji više od šest stotina stranica. U
prevodu na engleski jezik knjiga se pojavila 2016, a Knausgor ju je napisao za
samo osam nedelja, nakon što je sa prvim tomom već postigao uspeh. Radnja se
ovoga puta dešava u Bergenu, velikim delom upravo u Akademiji za umetničko
pisanje ili u događajima u vezi sa njom, gde
protagonist (i autor) uči da živi, voli i da piše.
U
hodniku koji razdvaja moj studio od Akademije ove zime nema nikoga. Nema
Knausgora, Juna Fosea, Cecilie Løveid. Onih koje je Knausgor sretao, o kojima
je pisao, onih čije sam knjige čitala.
Nema
ničega što bi sećalo da je, inspirisan harizmom modernih i postmodernih pisaca
i njihovim pisanjem, obremenjen pozicijom adolescenta-marginalca, upravo na
ovom mestu mladi Karl Uve Knausgor pokušavao da postane pisac. Sa istom onom strašću sa kojom su Erik i Filip, junaci filma Reprise Joakima
Trira, maštali o istom, opčinjeni imaginarnim piscem po imenu Sten Egil Dahl,
iza kojeg se krije kultni norveški autor, Tur Ulven, u čijoj je svakoj rečenici uživao Karl Uve Knausgor.
Tur Ulven, pisac za pisce, koji je život okončao
samoubistvom, pozivao se na Ibzena citirajući: „Moj poziv je da pišem, a ne da govorim”, izbegavao je pažnju javnosti, nije
prisustvovao promocijama sopstvenih knjiga, a nagrade je primao u odsustvu. Za razliku od Knausgora, koji se danas, čini se, uspešno nosi s teretom
slave, koju je priželjkivao živeći u Bergenu.
U
petom tomu Moje borbe, uz
auto-ironičnu percepciju junaka koji bi želeo da piše kao Hamsun i Bukovski, teče i priča o njegovoj svakodnevici,
odnosu sa bratom Ingveom, želji da osvoji devojku i da se uklopi u nov
socijalni milje. Sem što pokušava da se prilagodi, i što pije do besvesti,
Knausgor novac od stipendije ne troši samo na alkohol, već i na knjige i ploče.
Iz pozicije autsajdera, čije pisanje starije kolege sa Akademije doživljavaju
kao naivno, gotovo trivijalno, bez
konotacija i s puno opštih mesta i klišea, on detaljno posmatra, analizira
sebe i druge, pomalo piše, sluša norveški
pank i nju vejv, britanski post pank i američki indi rok, čita Dantea, Stiga Lašona, Juna Fosea,
Borhesa, Kortazara, Džojsa, Tomasa Berharda i mnoge druge.
Zato Some rain must fall (Vintage
Publishing, London, 2016), kako u
engleskom prevodu glasi naziv ovog toma, ne predstavlja samo, uslovno govoreći,
fikcionalnu autobiografiju već je to i bildugns
roman i portret umetnika u mladosti.
Fabula
je, uz asocijativno inkorporirane esejističke pasaže, vremenski uokvirena
dolaskom u Beren i odlaskom iz njega. Karl Uve Knausgor je u glavnom gradu
okruga Hordaland živeo od 1988. do 2002. da bi, kako sam piše, nakon tih dugih
14 godina, pored sećanja na Akademiju, kafe Operu, prijateljstva, pijanstva, razočaranja,
ljubavi i svirke sa bratom Ingveom u Kafeu Garage, ostalo još samo desetak
fotografija i dnevnik koji je u međuvremenu spalio.
Nakon
Akademije za umetničko pisanje Knausgor će upisati studije književnosti i
istoriju umetnosti, radiće u bolnici za mentalne bolesnike, na radiju i
novinama da bi se na kraju oženio sa Tonje i konačno napisao roman (Ute av verden) koji će izazvati
interes čitalaca i medija. Tada počinju da ga porede sa Hamsunom i Nabokovim i postaje prvi
debitant-dobitnik nagrade norveške kritike, Kritikerprisen.
Ali,
iako biti norveški pisac znači objavljivati u zemlji u kojoj se može živeti od
pisanja, u kojoj pisci dobijaju državne stipendije i autorske honorare, gde se
urednici bore za autore koje ne doživljavaju kao robu, a čitaoci plaćaju ulaznice
kako bi prisustvovali javnim čitanjima ili književnim promocijama, to ne znači da
Knausgorova borba i potraga za
smislom u petom tomu ima happy end.
U
epilogu protagonist napušta Bergen i vozom odlazi u Švedsku gde se dešava radnja
drugog toma Moje borbe koji je,
zahvaljujući IK Booka, dostupan i u prevodu na srpski jezik.
Značajan
deo radnje petog toma posvećen je prirodi umetničkog stvaranja, inspiraciji, umetničkoj blokadi, načinima na
koje se pisanje može tumačiti i kreativnim tehnikama pomoću kojih se ono (ne)
može učiti. Što je bila prilika da, ponovo, pomislim na to kako mi sopstvene
studije književnosti zapravo nisu mnogo pomogle. Samo su me udaljile od
suštine.
Za kojom i dalje tragam.
Kao lice s periferije.
Spisateljica u dobrovoljnom
izgnanstvu.
U bergenškom fjordu. U
nekadašnjoj fabrici sardina. U Verftetu.
U kojem je 19-godišnji Karl
Uve Knausgor pokušavao da postane pisac.
januara 2017, USF Verftet, Bergen,
Norveška.
Website autorke: Ljiljana Maletin Vojvodić
