Smrt je plemenita životinja
smrt nije velika paukova senka
koja se prikrada iz ćoška
i narasta do plafona
smrt je prošlost koju
presipam u teglu i
spuštam na policu
smrt je frizijski konj
na prostranoj livadi
svilena griva
uz koju prislanjam obraz
i vijorim do planinskih vrhova
iznad svog detinjstva
Usputne stanice
ovaj grad ima preširok zagrljaj
i slabe ruke
niko me nikada
tako mlako nije grlio
došla sam da bih ostala sama
sama u sporim tramvajima
sama na ulici među turistima
sama u krcatim klubovima
u četiri zida
mislim na jug i njegove divlje zenice
uzima me nežno
i ostavlja tamo gde je najspokojnije
ovde je sve hladnije
gotovo kao u hodniku višespratnice
u kojoj si mi rekao da je samo ljubav dom
a sve ostalo usputne stanice
tada sam poželela da me progutaju daljine
da od mene ostane
samo sećanje
na moje letnje haljine
Kako dolazi jesen
jesen mi uvek prvo dođe iznutra
neprimetno
kao pogurena starica što
u papučama prelazi gradski trg
i u rukama nosi tek ubrano cveće
jesen dolazi polako
oblači moj džemper
zavlači se pod moje ćebe
čita moje knjige
soba mi nikad nije bila praznija
jesen mi uvek prvo dođe iznutra
