Zahtevi
Pusti me s ritualima
Svakodnevnim božanstvima
Sociopolitičkom stvarnošću
Pozivanjem na svece i filozofe
Hoću da ti proučim telo
Anatomiju, da budem preciznija
Hoću da razgledam vene, kapilare,
pege od sunca, ožiljke od boginja
Meni je koža providna
Može se kroz nju gledati kao kroz finu
medicinsku gazu
Vide mi se vene čak i po stomaku i grudima
Mlade su
Dugačke i uporne
Kao mlaz iz dotrajale slavine
Kao da se život iz sve snage
Razgranao po meni
Četiri prizora o ljudima
1.
Stalno sanjam da me neko izdaje:
prodavačica, podstanarka
Roditelji
2.
Kad vidim osobu, uspešno pretpostavim
da li više liči na majku ili na oca
Umem i kod sebe da prepoznam
kad počnem da svojim ponašanjem ličim na
majku ili na oca
3.
Kad osetim ljubav, osetim da me celo telo
iznutra zasvrbi
4.
Zašto nisam jednostavna kao priroda
Da se sama od sebe obnavljam
Bez tuđe pomoći
Zašto
Odluka
Jednog jutra odluka je konačno doneta:
Spakovali smo svoje stvari i otišli.
Podstanar u meni se bunio,
ali smo ipak to uradili.
Ispred zgrade okupili se ljudi
kao da je neko umro.
Na mestu gde smo se smejali do kasno u noć
Svako svom neprijatelju
I proučavali pukotine na plafonu,
Nekad je neki nemački vojnik
Urinirao po šutu i ruševinama.
Sigurno je nastradao i poneki pas.
I tako pričaju da navodno ide:
Kad je čovek mlad, misli o budućnosti
Kad ostari, seća se prošlosti;
A ja stalno mislim o prošlosti.
U gradu koji liči na pepeljaru
Među magritovskim drvećem
Stojim, nogu zategnutih kao sajle.
Skupila se tuga u sinusima.
U isti mah osetih da se u meni otapa
Nepodnošljiv osećaj da će sve biti u redu
Pesma o sredi
Kad nastupi noć, nisam više
svesna toga gde sam, ni
ko me posmatra
Evo: iz mojih kukova izleću
žuti leptirovi
Pod metalnim svetlom
Najveća sam od svih ruskih babuški
Ja sam svuda, u svakom času
U vremenu i prostoru
Ali to mi ništa ne vredi:
U meni je toplina koja je
Iščašila svoje zglobove
Da mogu, žestoko bih kaznila
sopstvenu sudbinu
Ništa me više ne može dotaći:
ne postoji celina
samo kaleidoskop kroz koji
gledam obešeno sunce
Dnevnik
Svaki dan počinje na gotovo isti način:
Trljam oči napregnute od pređašnjeg sna
Poduže REM faze
I gledam se dugo u ogledalu
Da se uverim da sam ona ista osoba od juče
Poput ostarele neveste podneva
Kružim gradom koji se sija kao duša
I smešim se ljudima bez očiju
Čije me siluete podsećaju
Na rđavo islikane akvarele
Primetila sam
Da me sve više uveseljavaju tužne stvari:
Rešavanje ukrštenice
Proučavanje kretanja oblaka
Grickanje unutrašnjosti obraza
Prelivena noćnom svetlošću
Na stanici sama čekam autobus
Uzbuđeno zamišljajući
Da me neko iz obližnjeg ljubičastog žbunja
Opčinjeno želi i posmatra
A kada se približim svojoj zgradi
Ne žurim sa otključavanjem vrata:
Javim se komšijskoj deci
Pomazim komšijskog psa
Brojim stepenike
Mirišem ledenu tišinu iz predgrađa
Skupljam njegovu DNK po tepihu
Zamišljam svoje umnoženo prisustvo
I na trenutak osetim
Nadravnu kosmičku sreću i snagu
A u doba kada pauci izlaze iz svojih skrovišta
I hitro jezde svojim telima-šakama
Mrak otvara svoje glavne odaje
Prima me u sebe
A ja čitav život sapinjem
U jedan slani trag na jastuku
Beleška
o autorki
Katarina
Pantović rođena je 1994. godine u Beogradu. Osnovne i master akademske studije završila je na Odseku za
komparativnu književnost sa teorijom književnosti na Filozofskom fakultetu
Univerziteta u Novom Sadu, gde je trenutno na doktorskim studijama. Piše i
objavljuje književnu kritiku, esejistiku, naučne radove i poeziju u periodici i
naučnim zbornicima. Za svoju poeziju, naučni rad i uspeh tokom studija dobila
je brojne nagrade. Član je uredničkog odbora izdavačke kuće Treći Trg. Živi i
radi u Beogradu i Novom Sadu.
Unutrašnje nevreme (2019) je njena prva pesnička zbirka.