Tri pjesme, Marija Dragićević

Tri pjesme, Marija Dragićević




Novembarska                                                                                                                              


Svake večeri uredno sam sahranjivala stare osjećaje.
A oni se jutrima vraćali sa prvim zracima sunca, udarima vjetra ili kapima kiše.
I magle su ih prepune, one teške jesenje .
Poput bumeranga se vrate, uđu bez kucanja,
Zapljusne me njihova toplina , teško se diše.
Vaskrsavaju poslije hiljadu i jedne smrti.

Nude mi primirje,
al’ samo na čas dok ne postave ultimatum po ko zna koji put.
Pregovaramo satima , bezuspješno, mučno.
Sati se pretvaraju u dane, dani u godine.

Preplavljuju sobu, mene.
Pune su ih police , kutije za nakit, tek oprani peškiri.
Mogu da ih namirišem u svakom kutku.
Ne ostaje prostora ni za šta drugo.

                                 Osim za jedne oči koje su ih probudile.


                                                                                       17.11.2018.


Ničija draga


Od  sebe po ko zna koji put odijeljena
U kasni suton ili ranu zoru
Vrijeme zaista manje važno je
Kad  razlog zbog kojeg budna ostajem
I  s lijeve strane  oštar  bol  osjetim
Uvijek  isti  je.

Treptaj , drhtanje
Isto  kišno proljeće
Kao  i prije par stoljeća.
Toliko davno bješe
Da  samo  još jedan drvored dalekog bulevara i ja pamtimo .   
Kako  i  koliko.
I zašto prestalo nije.
Iako vijek prošao je.
   
Uvučen  u svaku  poru  moje kože,
U ukosnice i ogrlice,
Starinski te  namještaj  priziva da  odmoriš
Iscrpljen od  hoda  uprazno
Usniš divan  san
Potom  svijeću upališ
I osvjetliš jedan  maleni  kutak 
Gdje čekam ja , ničija draga
Odijeljena , ranjiva, iscrpljena od vjekova lutanja i nadanja koji za  tren prođoše.
  
Ozarena  kad  ti  ugledam  oči
Makar da  odćutimo  sve  tišine
Ispričamo pogledima i zagrljajima dugim kao vječnost
Ono  nešto samo Naše
Vrijedno  postojanja.

Čekam kao Penelopa Odiseja,
Na čas Arsenova  Una i  Kaporova Zoe
Ne dam se godinama kao Ines
Kišova  sam  Euridika nastanjena  na „mansardi- zvezdi“
Vitova  Sonja  što je sve skitnje odskitala
vrativši se na dobro poznato mjesto, u novu prazninu.
Andrićeva  „žena koje nema“,
Samo bljesak na  prelazu godišnjih doba
Sjećam se kao Preverova  Barbara
Uporno  lije kao  i tada
I Brest  i Sijam postoje
Samo  nas  nema.
Nedovršena smo simfonija,
Kompozitor digao ruke od nas.

Najteža  je  emocija  ona  do  kraja neproživljena.
Sanjana, a nedosanjana
Naslućivana, izmaštana
A  nikad  odživljena.

Ona  zbog  koje  drhtiš,
Iako  si  je  sahranio nebrojeno puta.
Saplićeš  se, gubiš dah,
Ne  izgovoraš ono što  gori na usnama.

A  emocija  sve  jača,
Duboka  kao  najdublje  jezero
Pretvara  se u  ponor.
Tvoj  ponor  bez dna.
Iz kog nema spasa.

Kupiš u sebi, ćutiš,
Okrećeš  se  u  snu,
Dok  te ne preplave valovi.
Tebe, zidove, čitavu  sobu.

Nastani  se u svaki  kutak  tvojih  odaja.
Uzalud  provjetravaš, praviš promaju
Kupuješ mirišljave štapiće ,
Praviš rituale.
Ona  je  duboko  zavučena u svaku pukotinu
Strpljivo čeka priliku
Pravi  prevagu
Prepuštaš joj se, dižeš bijelu zastavu.

Možda je napolju bolje, pomisliš.
Tamo te neće naći.
Provjeravaš sve brave po hiljadu puta.
Zaključana je, na sigurnom sam.

A  ona te dočeka u mirisu svježe pokošene trave,
Proljećnom pljusku,
Drvima tek  iscjepanim i nasloženim pred starom kolibom.
I shvatiš da nemaš kud.

I  živimo ona  i ja  sve  ove  vijekove,
Mirimo se  i  ratujemo,
A  ti  o  tome  baš ništa  ne znaš.

Ipak  ne  mogu  da  se  ne zapitam
Zagledana  u  tamnu vodu  jezera
Kako bi  izgledao  bar  jedan
(onaj  moj  izmaštan  i sanjani )
Naš  zajednički  Dan.
  
  
Mraz u julu


Ne  možeš mila
Poput psa vjerna biti
Čovjeku koji vjernost nikad spoznao nije

Onom  koji joj se narugao
Odbacio nježnost i sve dobro u tebi
Jer njegova  je suština sebičnost

Sam je priznao taj zločin
I  bar  za to mu treba  dodijeliti orden

Kao po zlu, neotkrivena  na  početku
Za  nju si platila previsoku cijenu

Neprospavane noći i dani  nemoći
još i danas  svjedoče  o tome.

U  zamjenu za  toplinu i ljubav
dobila si ubod noža.
Rana  još  nije zacijelila
A po njoj sipaju šake soli svi znani  i neznani
hraneći se tvojim bolom.

Jedan  jul  je ledio krv  u žilama.
Dok se termometar  približavao četrdesetom podioku
u tebi je tog  ljetnjeg popodneva  nešto  umrlo.
Ostade  zaleđena na užarenom asfaltu.

      Zvijezda ugasnula u očima.

Tupo i prazno.
U tebi i oko tebe.

A On ,
Čuva  li  još  uvijek  ono  što si mu te zime u  julu poklonila?



Slika iz filma "Pariz u nevrijeme", 1964, Vilijam Holden i Odri Hepbern

Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".