 |
БОРЧА БЛУЗ
*********************************************************
Радовала си се плановима,
Мојим длановима на теби,
Брзини нашег стапања
На јастуку шаптања.
Онда је јутро својим
Хладним мраком прогутало
Врелину ноћи.
Исцељујуће моћи
Наших тела
Постале су само
Koнтуре на постељини
Kревета који као чамац
У бури шкрипи
Јутарња киша гаси пожар
Уморно сипи, сипи.
Луна и даље позива
Све те парове
Бљеском,
Дарујући им страст,
Над телима својим
Апсолутну власт
A друга, мрачна страна месеца
Oбрће нови лист
Док умаче перо илʾ кист
И пише на зиду:
“eine wunder angel du bist”,
Чиста обмана новог дана.
**********************************************************
Жар, жишка, рубин уснице,
Мој слатки дремежу снохватице,
Преливу златопера Жар-птице,
За те глагол мења именице,
Ето мени дрхтавице.
Жар, жишка, рубин уснице.
******************************************
ЖЕНЕ
Брига мене за толике жене.
Неке ме трују,
Неке секу вене.
Брига мене за толике жене
Брига мене за клетве њине.
Због жена се ионако гине,
Ретко се у небо вине.
Брига мене за клетве њине.
Брига мене за њине сузе.
Ратови се због њих воде,
Вино пије место воде.
Брига мене за њине сузе.
Жене, клетве, сузе,
Mушкарци ионако пузе.
За мало меса, пуно беса,
Eпске туге за лирске сисе,
Саосећајне гузе.
Харем или једна жена
Свеједно je.
Надживеће те свакако
Био веран или блудни син
Смрт са њима је крајњи чин,
Самоћа је врлина,
Бити сам је злочин.
Брига мене за толике жене.
Неке ме трују,
Неке секу вене.
За шта друго служе жене.
****************************************
(1)
Док те волим у бојама чаја
У крхкој шољи од порцелана.
Твоја рука ишарана каном,
Другом обећана.
Горак мед,
Сећам се
Давно беше...
Сад сам слеп и сед,
Али знам да је птица
Одлепршала из крлетке.
Кад си ми један једини пут у наручје пала,
С дахом ветра нестала
Копрена уобразиље.
Док просим испред ашрама
Шафран и урма ми тихо шапћу
Да ми крв бледи, а било гаси,
Да ми пепео ускоро бива облик
Што ми се са светом реком спаја
Док те волим у бојама чаја.
(2)
*********************************************************
Радовала си се плановима,
Мојим длановима на теби,
Брзини нашег стапања
На јастуку шаптања.
Онда је јутро својим
Хладним мраком прогутало
Врелину ноћи.
Исцељујуће моћи
Наших тела
Постале су само
Koнтуре на постељини
Kревета који као чамац
У бури шкрипи
Јутарња киша гаси пожар
Уморно сипи, сипи.
Луна и даље позива
Све те парове
Бљеском,
Дарујући им страст,
Над телима својим
Апсолутну власт
A друга, мрачна страна месеца
Oбрће нови лист
Док умаче перо илʾ кист
И пише на зиду:
“eine wunder angel du bist”,
Чиста обмана новог дана.
**********************************************************
Жар, жишка, рубин уснице,
Мој слатки дремежу снохватице,
Преливу златопера Жар-птице,
За те глагол мења именице,
Ето мени дрхтавице.
Жар, жишка, рубин уснице.
******************************************
ЖЕНЕ
Брига мене за толике жене.
Неке ме трују,
Неке секу вене.
Брига мене за толике жене
Брига мене за клетве њине.
Због жена се ионако гине,
Ретко се у небо вине.
Брига мене за клетве њине.
Брига мене за њине сузе.
Ратови се због њих воде,
Вино пије место воде.
Брига мене за њине сузе.
Жене, клетве, сузе,
Mушкарци ионако пузе.
За мало меса, пуно беса,
Eпске туге за лирске сисе,
Саосећајне гузе.
Харем или једна жена
Свеједно je.
Надживеће те свакако
Био веран или блудни син
Смрт са њима је крајњи чин,
Самоћа је врлина,
Бити сам је злочин.
Брига мене за толике жене.
Неке ме трују,
Неке секу вене.
За шта друго служе жене.
****************************************
(1)
Док те волим у бојама чаја
У крхкој шољи од порцелана.
Твоја рука ишарана каном,
Другом обећана.
Горак мед,
Сећам се
Давно беше...
Сад сам слеп и сед,
Али знам да је птица
Одлепршала из крлетке.
Кад си ми један једини пут у наручје пала,
С дахом ветра нестала
Копрена уобразиље.
Док просим испред ашрама
Шафран и урма ми тихо шапћу
Да ми крв бледи, а било гаси,
Да ми пепео ускоро бива облик
Што ми се са светом реком спаја
Док те волим у бојама чаја.
(2)
И трнем кʾо трн мрем
Тек зацељен течем ко трен.
Дрем, слатки дрем,
Испред кућице трем.
Безброј пута понавља се слика,
У огледалу паника,
У оку панаија,
О врату панагија
Је омча од које се светије сконча.
Ноге босе, модри нокти,
На лакат наслоњен обод шешира
На нос натичем и себе без Христа затичем.
(3)
А онда се сетиш бола и изгледа стола одоздо
Под којим си у зору заспао,
На ком је боса међʾ срчом играла....
У оној истој кафани
Чији је плафон био облак од дима,
Из ког су плакали сви од реда,
Чаше се ломиле, секле се руке, ломили носеви,
Душе гореле, сијали обарачи хромирани,
Севали ножеви тражећи каније
У кожи ближњег.
Откуцаји које чујеш су били твоји,
Секундаре твог срца,
А сајџије са неба нема кад ти треба,
А мириси су њеном ватром оперважени.
Време које си назвао својим, а припадало је
Онима који могу да купе
Бескрвни као бесмртни,бесрамни....
А тебе што волиш само стид,
И поглед ти на поду лежи
Ко празна чаша.
Од њеног погледа бежи.
Шта ће мени вид, шта ће мени вид
Огањ само, огањ.
Белешка о аутору:
Милан Видаковић је рођен 17. фебруара 1974. године у Београду. Завршио је Медицински факултет и специјализацију из области отоларингологије на Универзитету у Београду. Паралелно са медицином читав живот су га привлачиле књижевност и уметност. Своје песме је представио широј публици на поетској вечери на Филолошком факултету у Београду. Песме је објавио у поетским зборницима «Шраф», «Деспотова ризница»...
