Sivac i ja, Huan Ramon Himenez

(odlomak)

Sivac

Sivac je sitan, dlakav, nežan; a pod rukom mek, mek: reklo bi se vata sama, nigde kostiju. Jedino su mu oči, dva mrka ćilibara, tvrde kao stakleni skarabeji. 

Pustim ga, on na livadu, pa vrhom njuškice, blago, miluje cvetove, crvene, plavičaste i žute... Zovnem ga, tiho: „Sivi!”, i evo ga, prilazi sitnim topotom, koji liči na smeh. Dolazi kao neka vanzemaljska klepetuša... 

Jede koliko mu dam. Voli mandarine, i tamjani­ku, koja kao smola sja; ljubičaste smokve, i onu njihovu mednu kaplju... 

Nežan je i umiljat kao dečačić, kao devojčica...; a iznutra jak, izdržljiv, kamen­stanac! Nedeljom, dok na njemu prolazim pokrajnim uličicama, čisto odeve­ni i dokoni seljaci zastaju, gledaju ga: 

– Kô da je od čelika. 

Jeste, ima u njemu čelika. Čelika, ali i meseče­vog srebra.

Juda 

Ajde de, ne boj se! Šta ti je? Smiri se... Nije to ništa... Ubijaju Judu, blesane. 

Judu ubijaju, da. Jednog su, eno, izložili na Mon­turiju, drugog u Ulici Enmedio, trećeg ovde, kod Gradskog bunara. Video sam ih sinoć; kao da ih je neka natprirodna sila u vazduhu održavala: konopac o kojem su visili, razapet između tavana i balko­na, u mraku se nije primećivao. Kakva stravična sme­ša starih šešira, ženskih rukava, kartonskih maski sa likom sudija, i svakojakih drangulija ispod ravnoduš­nih zvezda! Ne mičući se, psi su dugo lajali na sve to, i, prestrašeni, konji se nisu usuđivali da prođu ispod obešenika. 

Sada, Sivi, zvona oglašavaju da je razderan pre­krivač na glavnom oltaru. Valjda u celoj varošici nema jedne puške koja nije opalila na Judu. Miris baruta dopire sve dovde. Opet jedan pucanj! I još jedan! 

...U današnje vreme, Sivi moj, Juda se pojavljuje u obličju narodnog poslanika, ili učiteljice, ili lekara, poreznika, sreskog načelnika, babice; mnogi čovek je, jutros, na Veliku subotu, u svojoj mržnji podetinjio, pa puca iz kukavičke puške, i sav se predaje besmisle­nom, nerazumljivom prolećnom glumatanju.

Rane smokve

Zora beše maglovita i oštra, dušu dala za smo­kve, te već oko šest pođosmo u Riku da se osladimo. 

Pod velikim stoletnim drvetima, čija su siva debla, obvijena svežom tamom, u naborima padala do njenih jakih bedara, još se vrzmala noć; a na širo­kim listovima – Adam i Eva su se takvima pokrivali – podrhtavala je koprena kruškolikih kapi rose, od čega je zelenilo listova bivalo još bleđe. Iznutra, kroz upr­ljani smaragd, nazirala se zora, od koje su bledi velovi istoka sve jače rumeneli. 

...Dadosmo se u mahniti trk: ko će pre do smokvi. Rosiljo je dotakao najbliži list kad i ja, gušeći se od smeha i uzbuđenja. Pipni tu! Uzeo mi je ruku, prineo je svom srcu: mlade grudi su se dizale i spuštale kao zarobljeni talasići. Adela je s mukom pristizala, ona­ ko mala i bucmasta, još iz daleka negodujući. Uzbrah nekoliko zrelih smokava, pa ih poređah na glat­ku ravan starog panja, pred Sivca, da se ne dosađuje. 

Prvu smokvu hitnula je Adela, ljuta na svoju nespretnost, sa smehom na usnama i suzama u očima. Tresnula me je posred lica. Rosiljo i ja smo odgovori­li. Nagutali smo se smokava, na nos, na rukave, na oči, kroz okovratnike – više ih je tuda nego u celom živo­tu kroz usta prošlo – prateći, u svežim vinogradima praskozorja, sve to vikom koja je slabila kad god bi neka smokva u prazno odletela. 

Jedna pogodi Sivog, i tu nastade vrhunac ludova­nja. Pošto, jadnik, nije mogao da se brani ni da odgovara, pritekoh mu u pomoć; mekušavi i plavičasti pljusak osu se kroz pročišćeni vazduh i raspršta se poput mitraljeskih zrna. 

Dugotrajan smeh, skrhan i klonuo, oglasi sa zemlje da se ženkica predala.

Preveli Sanja Grahek i Milovan Danojlić

Sivac i ja (andaluzijska elegija), Narodna knjiga, Beograd, 1982.

Slika ABC