Monolog Miličin
Ne živim više u slutnji
već nazirem čeda svoja u končini
i ko pesma i suza, ko reka divlja što urezuje nit
dolini
ponekad zakukam
Od rasprslog semenja drača
iz žitkog plodišta života
od glasa dečijeg plača
još niču moje kćeri u pustari...
Bog neka se smiluje na posejane njive
hajkači stižu s divljim vetrovima, snegovima i
zverima
dok pogledom plemstva setnim i večnim
potomke pretvaram u pretke...
Tren
Sanjao sam kako me sanjaš
kako se volimo u žitnom polju
gde žudni smo žubora vode
ptića u žitu
koje kosac žanje
sve bliže
i sve je manje upletenog klasja
moja duša se u tebi
ustalasala
budiš se
budim se
bremenita si bez greha
sanjam kako me sanjaš
kao nikad.
Put
Jedna tamna senka u tvojim očimaa
deli mi dan na dvoje
u senci bora
sveži mirisi iverja
i paperja
i tragovi pustarom
do zakopanog tela
jedne mrtve ptice
u tvojim očima
kao brzi pokreti sečiva
krv sa gvožđem pomešana
slepa čudovišta nade
i gorka čekanja
samo su podsmeh večnosti
pred kojom stojimo
spavaj na ovim dojkama
mleko na ispucale usne ističe
idi tragom predaka
idi nesuđenoj ljubavi...
Prolaz
Tajni ljubavnici u tebi žive rodni krajoliku
uveče otvaraju zaboravljene dveri, dah njihov
skrovito trne
u njivama i starim kućama, kao dusi kleti!
I vilinski prohlad zelenila reke samuje...
Onaj koji izbavlja od besmisla, Čuvar svetlosti,
obnavlja ljudsko obličje i vraća nas neprestano
u toplinu zaboravljenih prostranstava gde
boravismo davno.
Bezbrojni preci u blagoj srdžbi otkrivaju
na mestu ovome životne tajne u zamahu i
klonuću
samo tajni ljubavnici ovde hodaju stazama u
svetlost
koja nas samrtnim bljeskom oslepljuje...
Život
Skovan od taštih reči
iznad rumeno-sivog pustošnog mraka
život je na kraju samo
pelud koji prekriva pleća
i svela ramena.
Trepet u dahu
i osmeh i strah
uvek budne oči
čvor mraka
ili etar smelosti?!
Okovane šake, olovne,
grube od rada
u zrncima starenja,
u pesku proticanja:
zauvek izjednačeni i tamni
među senkama svoje krvi.
