Sazdani
Ako se vremenu izmaknemo
tako što ćemo različitim
kandelabrima zasvetleti,
nemušto će se glasje u tugovanku
pretvoriti. Tugovanku svejezičnu,
svepoimajuću za himnu
onih što se u ogledalu ne
prepoznaju.
Gorama smo se dali
na drvenom oltaru što se
molitvama natopio, leta
jednog što je bagrem začikavao;
ja, gubeći se u željama i
mogućnostima, ti,
znajući da je samo pitanje
udaha kad ćemo se
u spokoj uplesti.
Ako se vremenu izmaknemo
obećaj: nećeš se više smejati
labudovima, odžake na kućicama
tražiti. Zaboravićeš: kablove,
presvlake, KitKat čokoladice
i mantre večnih vesnika proleća
u naselju prikrivenih hrabrosti.
Vodama smo se dali, snebivajući
se pred otkosima, pred talasima
razvigorenim što samo slašću umeju
da daruju.
Ako se ne budeš okrenuo,
nakon gorućeg mog pogleda,
oltar uspomena sagradiću,
ali mu se nikad neću prekloniti.
Za neprestanost mi smo sazdani.
Ćutalište
Na bunjištu ulubljenih
činija zrim koje se odavno
kaša ne sećaju, ime mi se
u strnjiku uplelo bez heklerice,
konca i veštih prstiju.
Ako mi se imena dosetite,
stogodišnje lastar će postati,
iz korita reke povući,
ljuska će pticama legalo
postati.
Za poj što se zori ne obradova
za izdanke što ponad humki
bokore.
Neparnom slovu azbuke
Od pločnika termometar vetra krijem,
pusto je dok vrije iza navučenih zavesa.
Opet su iz prodavnice za ljubimce
mačku izbacili.
Računaju: sposobnost opstanka
traje dva dana u nedelji.
Kloparaju razmrdane kocke asfalta
za bolje prilike i tanke potpetice.
Smisao se, pak, drži izanđalih
cegera i brige da li će na kasi
račun biti umoljiv.
Sanjam nas, slepe putnike poispadalih
šina, kako se grejemo na čaju
bez filter kesice, dodajući bez
preskoka onom drugom slađi gutljaj.
Leopardi nam mazno predu,
lisice od lukavstva odustaju,
mesec nalik ogrisku radosti
briše znoj koji kišom neuki zovu.
Danas sam postala statua pesama
koje ćeš tek izvajati.
Bajalica o bolu
Jednom smo se voleli oko vatre
u vreme uštapa kada su vračevi
zube menjali za travke što
šaputatu umeju. Ta nas je ljubav
staništa koštala te se s kraja na
kraj premećemo,
kockice bacajući za dane neparne.
Jednom smo se voleli dok je vetar
strugao sreću sa obloženih prozora
iza kojih su se deca oko kolača svađala.
Sad se nemi pravimo kada nas nebo upita:
na kojoj ste strani sveta srca prodali
za šaku vašarskih čarolija?
Jednom smo se već voleli na sapima
troglavih planina u koje čeljad
ne zalazi dok bajalice o krilatom bolu
ne nauči.
Zato se sada slepi pravimo
pred svime što bi nas u ponore moglo prizvati.
Ponore ponovoljubvene.
Bez klijanja
Kako je skučeno dok se
lelujam u isparenjima što
se danom nazivaju,
Aladin nisam ni nargila
koja tuge
breskvinog cveta opeva.
Uspravna sam melanholija
posečenog osmeha, karirano
sećanje na manjak mesa u
u nedeljnim čorbama.
Čorba čok, meso jok
brzalica je dece koja
se nikad nisu probudila
gladna, nemanjem dan
da nahrane.
Kako je prostrano u uskim
prolazima gutljaja koje
nikako ne mogu da izbegnem.
Dajem im imena: ukusnik,
odžeđnik, sladoiskapnik
jezikom premećući u potrazi
za mestima koja grkost
neće osetiti.
Prkosna sam krhkost svih
propadanja u jame tuđeiskopane,
osmehom pokrivene da se
lukavi u lukavom ne otkriju.
Kako je skučeno u hodnicima
namernosti da se visja jedva
vidnog domogneš, po zemlji
rijuć brazde bez klijanja.
Šlifovano staklo osluškivanja
Ovako se volimo: mrvice se same
zapute na krajeve usana, kafa odlučuje
da proputuje mora sveta smeštena
na nepcima od požude.
Zeleni čaj rešava enigmu unakrsnih
osmeha i lišća koje nećemo presovati
za spomenare koji obično na tavanu
završe.
Kažeš: ako Jupiter Veneru naljuti, tri puta
ćemo rese na tepihu ispravljati, o zidove
se očešati da tajnu kao porod zaštitimo.
osmeha i lišća koje nećemo presovati
za spomenare koji obično na tavanu
završe.
Kažeš: ako Jupiter Veneru naljuti, tri puta
ćemo rese na tepihu ispravljati, o zidove
se očešati da tajnu kao porod zaštitimo.
Dolazim sa šapatima
labudova koji nisu umeli da odmere
dužinu zaleta ka svetlosti.
U rukama nosim zapise nemih
čudotvoraca, ametistom ti nozdrve
zagolicam, a nisam vodonoša nit
vodolija, samo se meandrima
uporno zaklinjem.
Kažeš: ako sam te na trgove radoznalosti
vratio, meni je dovoljno, ako si listove u cvasti
pretvorila, na pomen se mog ćutanja
na levo stopalo oslonila, dovoljno je meni
čija platna tek snagu beline spoznaju, meni
koji uporedo vodama orkestriram nepogrešivo
znajući koji vir distonira.
Satovi kabanice osmeha
odevaju, sve spremno je za obrede prapočetka
kojem se oduvek želimo vratiti.
U trouglu stišnjenih
dragulja, večnost je bez uspavanke usnila.
Nepce
Nikada neću napisati dovoljno
dobru pesmu vrapce da zadivi,
slavuje zamisli.
Da hoću, svet bi nem postao
bez cvrkuta i šušnja, pokreta
nestajnog u želji za večnošću.
Umesto da obigravam oko slova
kao oprezno mače oko ispruzenog
dlana, pustiću balone niz liticu sneva,
leptire pojuriću na najšareniju livadu,
a zatim otići u kuhinju i spremiti
za tebe obrok od ručno ubranog povrća.
nestajnog u želji za večnošću.
Umesto da obigravam oko slova
kao oprezno mače oko ispruzenog
dlana, pustiću balone niz liticu sneva,
leptire pojuriću na najšareniju livadu,
a zatim otići u kuhinju i spremiti
za tebe obrok od ručno ubranog povrća.
Pod tvojim nepcem, pesma ce iznići.
