Nove pesme, Valentina Novković

Sazdani

Ako se vremenu izmaknemo 
tako što ćemo različitim 
kandelabrima zasvetleti, 
nemušto će se glasje u tugovanku 
pretvoriti. Tugovanku svejezičnu, 
svepoimajuću za himnu 
onih što se u ogledalu ne 
prepoznaju. 

Gorama smo se dali 
na drvenom oltaru što se 
molitvama natopio, leta 
jednog što je bagrem začikavao; 
ja, gubeći se u željama i 
mogućnostima, ti, 
znajući da je samo pitanje 
udaha kad ćemo se 
u spokoj uplesti. 

Ako se vremenu izmaknemo 
obećaj: nećeš se više smejati 
labudovima, odžake na kućicama 
tražiti. Zaboravićeš: kablove, 
presvlake, KitKat čokoladice 
i mantre večnih vesnika proleća 
u naselju prikrivenih hrabrosti. 

Vodama smo se dali, snebivajući 
se pred otkosima, pred talasima 
razvigorenim što samo slašću umeju 
da daruju. 

Ako se ne budeš okrenuo, 
nakon gorućeg mog pogleda, 
oltar uspomena sagradiću, 
ali mu se nikad neću prekloniti. 

Za neprestanost mi smo sazdani. 



Ćutalište


Na bunjištu ulubljenih 
činija zrim koje se odavno 
kaša ne sećaju, ime mi se 
u strnjiku uplelo bez heklerice, 
konca i veštih prstiju. 

Ako mi se imena dosetite, 
stogodišnje lastar će postati, 
iz korita reke povući, 
ljuska će pticama legalo 
postati. 

Za poj što se zori ne obradova 
za izdanke što ponad humki 
bokore. 



Neparnom slovu azbuke 


Od pločnika termometar vetra krijem, 
pusto je dok vrije iza navučenih zavesa. 
Opet su iz prodavnice za ljubimce 
mačku izbacili. 
Računaju: sposobnost opstanka 
traje dva dana u nedelji. 

Kloparaju razmrdane kocke asfalta 
za bolje prilike i tanke potpetice. 
Smisao se, pak, drži izanđalih 
cegera i brige da li će na kasi 
račun biti umoljiv. 

Sanjam nas, slepe putnike poispadalih 
šina, kako se grejemo na čaju 
bez filter kesice, dodajući bez 
preskoka onom drugom slađi gutljaj. 

Leopardi nam mazno predu, 
lisice od lukavstva odustaju, 
mesec nalik ogrisku radosti 
briše znoj koji kišom neuki zovu. 

Danas sam postala statua pesama 
koje ćeš tek izvajati. 



Bajalica o bolu 


Jednom smo se voleli oko vatre 
u vreme uštapa kada su vračevi 
zube menjali za travke što 
šaputatu umeju. Ta nas je ljubav 
staništa koštala te se s kraja na 
kraj premećemo, 
kockice bacajući za dane neparne. 

Jednom smo se voleli dok je vetar 
strugao sreću sa obloženih prozora 
iza kojih su se deca oko kolača svađala. 
Sad se nemi pravimo kada nas nebo upita: 
na kojoj ste strani sveta srca prodali 
za šaku vašarskih čarolija? 

Jednom smo se već voleli na sapima 
troglavih planina u koje čeljad 
ne zalazi dok bajalice o krilatom bolu 
ne nauči. 

Zato se sada slepi pravimo 
pred svime što bi nas u ponore moglo prizvati. 
Ponore ponovoljubvene. 



Bez klijanja 


Kako je skučeno dok se 
lelujam u isparenjima što 
se danom nazivaju, 
Aladin nisam ni nargila 
koja tuge 
breskvinog cveta opeva. 

Uspravna sam melanholija 
posečenog osmeha, karirano 
sećanje na manjak mesa u 
u nedeljnim čorbama. 
Čorba čok, meso jok 
brzalica je dece koja 
se nikad nisu probudila 
gladna, nemanjem dan 
da nahrane. 

Kako je prostrano u uskim 
prolazima gutljaja koje 
nikako ne mogu da izbegnem. 
Dajem im imena: ukusnik, 
odžeđnik, sladoiskapnik 
jezikom premećući u potrazi 
za mestima koja grkost 
neće osetiti. 

Prkosna sam krhkost svih 
propadanja u jame tuđeiskopane, 
osmehom pokrivene da se 
lukavi u lukavom ne otkriju. 

Kako je skučeno u hodnicima 
namernosti da se visja jedva
vidnog domogneš, po zemlji 
rijuć brazde bez klijanja. 


Šlifovano staklo osluškivanja 


Ovako se volimo: mrvice se same 
zapute na krajeve usana, kafa odlučuje 
da proputuje mora sveta smeštena 
na nepcima od požude. 

Zeleni čaj rešava enigmu unakrsnih 
osmeha i lišća koje nećemo presovati 
za spomenare koji obično na tavanu 
završe. 

Kažeš: ako Jupiter Veneru naljuti, tri puta 
ćemo rese na tepihu ispravljati, o zidove 
se očešati da tajnu kao porod zaštitimo. 

Dolazim sa šapatima 
labudova koji nisu umeli da odmere 
dužinu zaleta ka svetlosti. 
U rukama nosim zapise nemih 
čudotvoraca, ametistom ti nozdrve 
zagolicam, a nisam vodonoša nit 
vodolija, samo se meandrima 
uporno zaklinjem. 

Kažeš: ako sam te na trgove radoznalosti 
vratio, meni je dovoljno, ako si listove u cvasti 
pretvorila, na pomen se mog ćutanja 
na levo stopalo oslonila, dovoljno je meni 
čija platna tek snagu beline spoznaju, meni 
koji uporedo vodama orkestriram nepogrešivo 
znajući koji vir distonira.


Satovi kabanice osmeha 
odevaju, sve spremno je za obrede prapočetka 
kojem se oduvek želimo vratiti. 

U trouglu stišnjenih 
dragulja, večnost je bez uspavanke usnila. 



Nepce



Nikada neću napisati dovoljno 
dobru pesmu vrapce da zadivi, 
slavuje zamisli. 
Da hoću, svet bi nem postao 

bez cvrkuta i šušnja, pokreta 
nestajnog u želji za večnošću. 
Umesto da obigravam oko slova 
kao oprezno mače oko ispruzenog 
dlana, pustiću balone niz liticu sneva, 
leptire pojuriću na najšareniju livadu, 
a zatim otići u kuhinju i spremiti 
za tebe obrok od ručno ubranog povrća. 

Pod tvojim nepcem, pesma ce iznići.