Po izlasku iz sveta
na tlu snova
položiću kamen
kako bi se spoticali giganti
u svom
rušilaštvu
Brodovi smisla na staklenoj površini
Atentatori na večnost moraće više da se potrude
ljubav je puna smisla i van vaseljene
Ad infinitum je vreme
nametnuto od viših razreda mudrosti: pre dvehiljadite
posle dvehiljadite
Strmoglavi zvuk pesme juri na tlo
kao davljenik prema vazduhu
dok čitam Elitisa
Oksopetra seli se u uglove trpezarija
dnevnih soba
neočišćenih kupatila
sve do najdivnijih predmeta propasti
gde sam slavljenik
Jedini predstavnik sunca
u gradskoj polulopti
Na putu je kako kažu duša umrlih (Elitis)
Obično podne u spavaonici pepela
izlazim iz gradskih svečanosti
poluizbrisan
Dve velike sveće za žive
i najtanja
za one druge
Jer su već spaseni
a živima je
potrebna molitva
Elegije iz trokrilne šume
Sada svi mrtvi semafor
liče na našu odsutnost
Jer nam se pred očima otvaraju
kao istina :
ko poželi da spava neka dobije nesanicu
ko poželi da je budan
neka zaspi
U nekom trenutku istorije
poželećemo
da se vratimo unazad: Ako povratak bude moguć
Plovidva svedena na topao vazduh
i svetlucanje
Trideset drugi decembar
Ovaj zapis je nastao
pod suncem majstorske radionice
u svetlosti nepreglednoj
za vaše oči
Neka ravni tabani kasne za zvezdama :
neka – bude – noć – samo – radi – jutra
Ostaću živ
u planetarijumu smrti
u zvezdanoj prašini
koja opstaje iza mene
Izbor iz rukopisa u nastajanju