 |
| Slika Poetry Foundation |
*
Postoji
u plavoj nigdini
jedna igra, zove se
raspadanje.
Na zimskom drvetu
visi
list, uvija se
i okreće.
Leptir
se odmara
na labavoj
trepavici smrti.
*
Kad bih znao odakle
dolazi plač,
iz kakve
plaveti svoda...
hoću da ga nazovem
nostalgijom
za otkucajima
tvog srca.
*
Video sam
divljač kako stoji
na proplanku
žive glave
sa šumom za leđima
i krugom
jezivog sunca
u pogledu.
Veče
Pogled bludi ka
uobičajenoj jesenjoj
veštinom nebesa
sa takvom lakoćom
izvedenoj krasoti.
Veče.
Tamo se bokori jedna rana,
onde zelene rubovi,
onamo se rastače poput himere
zbilja raskoši.
*
Miris cveća,
još
jedina misao.
Osim toga,
teg od kamena i
naprslina
kao na staklu
popreko kroz
lobanju i nebo.
Ništa me
od tebe ne razdvaja.
*
I pogledaj. Ljubljena, sad sunce oblači
još vlažne košulje, što vise na konopcu
između drveta oraha i dunje,
one košulje koje si mi ti još prala.
Na prozoru je jabuka zlatnih obraza
koju si mi ubrala na vrhovima prstiju, znaš već,
ona sa tragom crva u sebi,
i ona želi da mislim na tebe.
A ako je zatim pojedem?
Onda će znati i jabuka: kao i nju,
okusio sam tvoj život
u čulnim danima jeseni.
*
Ovde,
pogrbljen
između dvaju ništa,
kažem ljubav.
Ovde, na ovoj
slučajnoj čigri
kažem ljubav.
Ovde, šupljim nebesima
pritešnjen,
za slamke
zemaljskog carstva se držeći,
ovde, iz
uzdaha rođen,
između ponora
i ponora začet,
kažem ljubav.
*
U svom krevetu
noću
na zvezdi,
čijeg kretanja
nisam svestan,
u bezazlenoj pomrčini
sobe
ruku sklopljenih
nad nečujnim
otkucajima srca
trčim svejedno
u krvavu
kuću tame.
*
Takve
su ovde terazije.
Jedan je tas
pritisnut
laticom
makove čaure
drugi –
dahom umirućeg
deteta.
Takvi
nepojamni jezičci
pustoše
naše biće.
*
Vrati se
mojim usnama.
Kazaću ću ti jednu
mornarsku pesmu
pod trepavicama:
kako jedrimo
očnim kapcima
pređom obale
sa lučom u rečima.
*
Okupile su se
na nebu
velike ptice.
Najstarija krešti.
Kruže.
Kružnica ih drži.
Istegnutih šija,
pište jata
u bezdan.
Prevela Jelena Radovanović
