Укристалном
гробу Снежана спи...
(Александру Давидовичу Тополском)
У кристалном гробу Снежана спи.
Мали патуљци у горким сузама.
Од незаборавка венчић на глави,
Незаборавак на грудима.
Жалостан — гавран седи на дубу.
Снежана спи у кристалном гробу.
Плаче патуљк у смешној капици,
Јеца:„ Нисмо је добро чували ми!”
Он белу ленту гужва у ручици
Мали патуљак најдражи.
Средњи — жалостан свира у трубу.
Снежана спи у кристалном гробу.
Старији уз гроб стоји сатима,
И чека хоће ли се осмехнути.
Снежана спава с венцем у власима,
Снежана неће оживети.
Жалостан — гавран седи на дубу.
Снежана спи у кристалном гробу.
У царству снова
Шкрипну... У тмини оставице
Пацови репове дигли.
А две злаћане главичице,
Шапућу: „Ти спаваш?” — „Не, а ти?”
И свећица је задремала,
Дрема у бокалу вода.
А два срдашца уздрхтала,
Шапућу: „Беж’мо!” — „А куда?”
И Добре очи Страдаоца
Гледају тужно с висине.
А Два голубија ћебенца,
Шапћу: „Спаваш?” — „Не. И ти не?”
Отишао — не једем...
Отишао — не једем:
Хлеб — просто беда.
За чим год посегнем.
Све је као — креда.
... Хлеб ми је био,
И снег ми је био.
И снег није бео,
И хлеб није мио.
23.
1. 1940.
