 |
| Foto Rožer Viole, 1950, Geti |
Ono u čemu se nadrealizam prvi put prepoznao,
mnogo pre nego što je definisao sebe, dok je još bio samo slobodni savez
pojedinaca koji su, spontano i u celini, odbacivali društvene i moralne stege
svog vremena, bilo je crno ogledalo anarhizma. Među visovima na kojima smo sretali
jedni druge, u danima posle rata iz 1914, i čija sila privlačenja nikada nije
oslabila, bili su i ovi stihovi s kraja „Sulnesove balade“, Lorena Tajada:[1]
Probudi
naša srca, sva u ritama
Anarhijo!
Nositeljko plamena!
Prognaj
tamu! Zgnječi gamad!
I na nebu
podigni, makar i od naših grobova
Kulu svetilju koja će se dizati nad
talasima!
U to vreme, nadrealističko odbijanje bilo je potpuno,
apsolutno nespremno za kanalisanje na političkom planu. Sve institucije na
kojima počiva moderni svet i čiji smo učinak upravo mogli da vidimo u Prvom
svetskom ratu, smatrali smo nenormalnim i skandaloznim. Za početak, naša meta
bio je celokupni odbrambeni aparat društva: vojska, „pravosuđe“, policija,
religija, psihijatrijska i zvanična medicina, obrazovni sistem. U to vreme,
naše zajedničke deklaracije i individualni tekstovi, koje smo, pored ostalih, pisali
Aragon, Arto, Krevel, Desnos, Elijar, Ernst, Leris, Mason, Pere, Keno i ja,[2]
potvrđivali su našu zajedničku sklonost da u tim institucijama vidimo pošast i
da se protiv njih kao takvih i borimo. Ali, boriti se protiv njih, s nekim
izgledima na uspeh, nužno je značilo napasti njihovu armaturu, koja je, u
krajnoj liniji, bila logičke i moralne
prirode: takozvani „razum“, koji, u sadašnjoj upotrebi i pod lažnim imenom,
prikriva najotrcaniji „zdrav razum“ i lažni hrišćanski „moral“, čija je glavna
svrha da obeshrabre svaki otpor izrabljivanju ljudskih bića.
Tu je počeo da tinja veliki požar – bili smo
mladi – i mislim da moram naglasiti činjenicu da je taj požar stalno raspirivalao
ono što smo preuzimali iz dela i života pesnika:
Anarhijo! Nositeljko plamena!
bilo da je reč o Tajadu ili Bodleru, Rembou i
Žariju, za koje bi naši mladi liberterski prijatelji morali znati, kao i za de
Sada, Lotreamona i Švoba iz „Monelove knjige“.[3]
Zašto u to vreme nije došlo do organskog spajanja
istinski anarhističkog i nadrealističkog elementa? To pitanje postavljam sebi i
posle dvadeset pet godina. Nema sumnje da je razlog bila ideja o efikasnosti,
glavna iluzija tog vremena, koje je htelo da bude drugačije. Ono u čemu smo videli
„trijumf“ Ruske revolucije i uspostavljanje „radničke države“, dovelo je do
velike promene naše perspektive. Jedina mračna tačka u toj slici – tačka koja
je postala neizbrisiva ljaga – bilo je gušenje Kronštatske pobune, 18. marta
1921. Nadrealisti nikada nisu mogli da to potpuno previde. Ipak, oko 1925,
izgledalo je da samo Treća internacionala raspolaže sredstvima za promenu sveta.
Bilo je pojmljivo da bi se znaci degeneracije i opadanja, koji su na Istoku već
bili vidljivi, mogli izbeći. U to vreme, nadrealisti su bili ubeđeni da
društvena revolucija, koja će zahvatiti sve zemlje, ne može propustiti priliku
da promoviše slobodarski svet (neki
kažu nadrealistički svet, ali to je isto). U početku smo svi to videli na isti
način, uključujući i one koji su kasnije napustili svoje prvobitne ideale, do
tačke u kojoj su, posmatrano iz ugla nekog biznismena, počeli da od staljinizma
prave zavidne karijere (Aragon, Elijar, itd.). Ali, ljudska želja i nada nikada
neće biti u milosti izdajnika:
Prognaj tamu! Zgjenči gamad!
Dobro znamo do kakvog su nemilosrdnog
pustošenja te iluzije dovele u drugoj četvrtini ovog veka. U gnusnoj farsi,
umesto slobodarskog sveta iz naših snova, dobili smo svet u kojem je ropska
poslušnost obaveza, koji gazi najosnovnija prava ljudi gaze i u kojem se ceo
društveni život vrti oko pandura i krvnika. Kao i u svim drugim slučajevima u kojima
je ljudski ideal potonuo do najvećih dubina pokvarenosti, jedini lek je da
ponovo zaronimo u veliku struju osećanja u kojoj je taj ideal i nastao, da se vratimo načelima koja mu omogućavaju da
se uspostavi. Izgleda da ćemo se tek na kraju tog kretanja, danas nužnijeg nego
ikad, sresti sa anarhizmom – i samo s njim. I to ne kao s nekom karikaturom ili
strašilom, kako se obično predstavlja, već sa onim koji naš drug Fontani
(Georges Fontenis) opisuje „kao sam socijalizam, to jest, kao modernu težnju za
ljudskim dostojanstvom (za slobodom i blagostanjem ljudi). To je socijalizam
koji se ne shvata samo kao rešavanje ekonomskih ili političkih problema već kao
izraz želje izrabljivanih masa za stvaranjem društva bez klasa, bez države, u
kojem će sve ljudske vrednosti i želje moći da se ostvare.“[4]
Takvo shvatanje pobune i velikodušnosti, koji
se ne mogu razdvojiti jedno od drugog i koji su, uz svo dužno poštovanje prema
Kamiju,[5]
podjednako nezamenljivi, jeste ono
koje nadrealisti danas bezrezervno prihvataju kao svoje. Ta vizija, iščupana iz
magluštine smrti ove epohe, za njih je jedina koja može učiniti da pred očima ljudi,
kojih će iz časa u čas biti sve više, ponovo iskrsne
Kula svetilja koja će se dizati nad talasima!
11. januar
1952.
André Breton, „La claire tour“, Le Libertaire, no. 297, 11 janvier 1952. Takođe,
André Breton, La Clé
des champs, Paris, 1953 (1973). PDF: http://www.arcane-17.com/pages/surrealisme-anarchisme/la-claire-tour.html
Engleska
verzija: Andre Breton, „The Lighthouse“, R. A. Forum, http://raforum.info/spip.php?article2408
Skoro
identična verzija objavljena je i u antologiji, Anarchism: A Documentary History
of Libertarian Ideas (Vol.
1–3), Vol. 2: The Emergence of the
New Anarchism (1939–1977), pod naslovom „The Black Mirror of Anarchism“, str.
128–130 (dostupno kao PDF). Takođe, André Breton, Free rein (La clé des champs), kao „Tower of Light“, str. 265–267,
University of Nebraska Press, 1995.
Preveli:
Aleksa Golijanin i Slavica M. (stihovi), 2013.
http://anarhija-blok45.net1zen.com
aleksa.golijanin@gmail.com
[1] Loren
Tajad (Laurent Tailhade, 1854–1919),
francuski pesnik, polemičar i simpatizer anarhizma. Godine 1893, skandalizovao
je francusku javnost podrškom bombaškom napadu anarhiste Ogista Velona (Auguste
Vaillant, 1861–1894) na francuski Parlament. Ali, početkom 1894, i sam je bio
nehotična žrtva jednog anarhističkog napada na restoran u kojem se zatekao. Bio
je ranjen i izgubio desno oko. Međutim, to nije oslabilo njegovu podršku
anarhistima. Ovu poemu je napisao četiri godine posle tog događaja (Ballade
Solness, 1898). Reč je o pesmi koja evocira Ibzenov komad Graditelj Sulnes (Henrik Ibsen, Bygmester Solness, 1892) i koja je bila uključena u program Konferencije o komadu „Narodni neprijatelj“
Henrika Ibzena, održanoj 18.
februara 1899, u pariskom Theatre
de l’Oeuvre. (Sve
napomene su prevodilačke.)
[2] Navedeni autori, koji su u dužem ili
kraćem periodu bili članovi nadrealističke grupe: Louis Aragon (1897–1982),
Antonin Artaud (1896–1948), René Crevel (1900–1935), Robert Desnos (1900–1945),
Paul Eluard (1895–1952), Max Ernst (1891–1976), Michel Leiris (1901–1990),
André Masson (1896–1987), Benjamin Péret (1899–1959), Raymond Queneau
(1903–1976).
[3] Marcel Schwob (1867–1905), La livre de Monelle, 1894.
[4] Žorž Fontani (Georges Fontenis, 1920–2010),
generalni sekretar Fédération Anarchiste (FA) od 1946–1951. i jedan od urednika
anarhističkog nedeljnika Le Libertaire
(u to vreme, taj časopis je izlazio u tiražu od 100.000 primeraka, a
nadrealisti su u njemu imali svoju rubriku). Breton ne navodi izvor, ali verovatno
je reč o nekom od programskih dokumenata FA. Saradnja između nadrealističke
grupe i FA trajala je od 1951–1953, kada i unutar te organizacije dolazi do
raskola. Posle obnavljanja FA, 1954, počinje da izlazi Le Monde libertaire, prvo kao mesečnik, a od 1977, opet kao
nedeljnik, kao što izlazi i danas. Arhiva Le
Libertaire (brojevi od 1944–1956, među kojima je i broj 297, od 11. I 1952,
u kojem je objavljen ovaj tekst): http://archivesautonomies.org/spip.php?article77;
Le Monde libertaire: http://www.monde-libertaire.net
[5] Aluzija na Kamijev esej Pobunjeni čovek (Albet Camus, L’homme révolté, 1951). Kamijevu argumentaciju iz te knjige ne bi bilo
pravedno olako sumirati, ali Breton je žestoko reagovao na Kamijevu kritiku de
Sada i Lotreamona, kao i na njegov pokušaj pronalaženja „mere“ u pristupu
društvenim sukobima, što je ostalo nedorečeno i u dobroj meri otvoreno za već
viđene „realpolitičke“ ishode, u vrlo uopštenom liberalnom ključu. Nadrealisti
nisu prihvatali razdvajanje na politiku, kao odvojenu ili specijalizovanu
aktivnost, i svakodnevni život (jedna od glavnih spona sa situacionistima, koji
će se tek pojaviti i pokušati da u tome budu dosledniji), zagovarali su totalni
preobražaj (možda podjednako uopšteno, ali ipak otvorenije i za neke druge ishode,
osim „realpolitičkog“), a kao „jedinu meru“ prihvatali samo „zbir onoga što
ljudska mašta i želja mogu obuhvatiti“, kao što su to izrazili u svojoj
polemici sa Kamijem. (Jean Schuster,
„La mesure et la grâce“, posebno izdanje časopisa La
Rue, no. 5–6, ured. Gérard Legrand, 1952; izbor polemičkih tekstova o Kamijevom
eseju iz 1951; Žan Šuster je jedan od nadrealista koji su učestvovali u toj
polemici.)
