Није да лудим....
Није да лудим, већ сам уморан у лето.
Тек што у комоду за кошуљом посегнеш, а дан прошао.
Ускоро ће, шта ли, зима доћи и однети све то –
градове, људе, ал пре свега зеленило.
Почећу обучен да спавам или да читам где год ми ћефне
књигу неку туђу, али остаци године, засад,
на означеном месту прелазе асфалт.
Слобода –
то је кад заборављаш средње име тирана,
а слина у устима од алве из Шираза слађа је,
па чак и ако ти је мозак уврнут, као рог овна,
из плавог ока ништа ти не капље
Поново је у бездан упала столица...
Поново је у бездан упала столица,
затим – кревет упао,
за њим ‒ мој сто. Сам сам га
гурнуо. Крити нема смисла.
Затим уџбеник „Матерњи језик”,
слика, на којој ми је породица сва.
Онда пећ и четири зида.
Остали капут и ја.
Праштај, драга. Прстен скини,
и наручи модне новине.
Па у лице сваком пљуни
ко моје место заузме.
Превела Виолета Бјелогрлић
