 |
| Ingeborg Bahman i Pol Celan, Beč, 1948. |
U putničkom stanu
Ti i ja,
u pljusku
jedemo badem,
po smoli ,
usoljenu ribu,
preko usana
Ti u hulahopkama
pružaš ruke,
držeći
bokore ljuski
jabuka
Jutro je
ogrezlo
u soli
Vučeš prst
po tanjiru.
Zrikavci
zriču
Senjak
(portret)
Violina,
Smene radnika,
Put duž obalu Ibra,
Nesreće
Po koja smrt
To obično tako kod nas biva
Madam.
Uz makadam
Proleće, lastavice što su sletele i sišle,
Beli lavež pasa,
Jamb -
Predgrađa, i ponovo ptice.
Po usnama pesak, so
I san –
Put beskrajnih staza u zlatnom šimširu i lišću
Probudi te vetar
Probudi te vetar,
Noću
U postelji.
Mir rta, lavina čežnje,
Ljube tvoja dva ramena:
Pazuh, obraze i
Podlaktice .
I,
Vreo miris
I sena
Šalom od tebe skrivene noći.
Mlinari,
Berači smokava
U gotskom parku:
"Šalȍm, Šalȍm"
Te pozdravljaju.
Prodavci ribe traže
Tvoje noge od polena smreke.
Jagnje
Kada pođoh,
Da se rastanem od tebe,
Ti si mirisala na jagnjad
i na katarke.
Hej, ne nestani,
Jer ti miriše krv,
Na lepotu
Kojom pucaju grudi.
Sutradan ćeš biti ko zna gde,
Hej, ne nestani,
Presavij svoju detinjastu figuru,
Ti si se rascvetala kao maj.
Od tebe će kad tad,
Ostati samo sećanja i vode
I umotaćeš se u jedno veče,
Gde će ti se videti samo oči.
Metanoia
(za Ingeborg Bahman)
Svoje telo,
Rastavljeno od užasa i rita,
Posuto kamiljim biljem,
Crnom zorom,
Ispratilla je vatrom niz reku.
Ostavši sama.
Milina,
Kao malina
U očima žene.
I nežna je.
Kada je nazovu majkom
Od srca zaplače.
Mrtva u svojoj haljini,
U vlažnoj ulici
Ona se tada splela.
Znala je igre glasovira,
I nosila košulju od breskve.
Ežen
(devojci iz voza)
Od Cetinja do Povija, kiša.
Kroz bare po svodu i šljap,
Ljube usnule usne predaka mojih,
Usred oluje.
Ko li me tako tiho ljubi?
Kroz ukus soli, uz borove
I mirise dalmatinskih lepota,
Iz detinjstva.
Teku tako dani u kamenoj sobi,
Punoj talasa mimo breskve i nara,
Topi se u nevremenu,
Zapadno cetinjsko Sunce.
Sanjao sam te opet noćas,
Kroz san je mirisalo mleko,
Kišobranom si skrivala kosu
Tog jutra, u mome snu.
