БЕЗГРЕШНО ЗАЧЕТА
Двије хиљаде двадесет једну годину
старо
ово сисанче од свијета
на сав глас вришти
и дерња се,
тражећи испуњење
својих цмиздравих хирова,
попут неваспитаног деришта
у продавници,
коме мајка не може да објасни
зашто неће добити још једну
лизалицу.
Свијет је балав
и, ако овако настави,
умријеће као тинејџер
без положене матуре.
Постоји ипак
један кутак мира
негдје,
далеко од вриске
и вреве,
далеко од бијеса
и буке,
гдје могу да се склоне
неко двоје,
што усред све грозоте
још чују свилене ноте.
Неко мјесто,
гдје још тихи разговор
надгласава хаотични жамор,
гдје прасак разбијеног аутомобилског стакла
пригушује једно њежно цмок у здравици
љубећих чаша,
мјесто на коме ће
нити плетива свијета,
који се распара,
преплести двије судбине,
а жила куцавица управо издишућег
постати пупчана врпца свијета
који тек се рађа.
МУЗА
Да ли је било записано
у звијездама
да као жива ватра,
као жива вода
ја останем жива
ти да ме волиш,
јер кажу да, ако се пјесник
заљуби у тебе,
умријети не можеш.
И ако је било записано
у звијездама
да као жива ватра,
као жива вода
ја останем жива
онда сам и више него рођена
под срећном звијездом,
јер шта вриједи што си записан
у звијездама
ако те нико не прочита
на земљи.
из књиге БЕЗГРЕШНО ЗАЧЕТА, Поетикум, Краљево, 2022.
__________________________________________________________
ЛАЖ
Ако је све била лаж,
кратке јој ноге не би допустиле
да дођемо овако далеко.
И не би бољела ова рана
у коју је гурнут прст.
И не би сад тишина одзвањала
као јауци.
И не би крајичком ока
гледао мене,
исто као што ја гледам
тебе,
док обоје глумимо
да нам није стало,
као у лошем комаду,
као по лошем сценарију,
у позоришту апсурда.
И не бисмо чекали један дан,
једну ноћ,
један датум,
као судњи
у којем ће све да се одлучи.
Ако је све била лаж,
зашто сад нисмо разочарани,
него рањени
и зашто не може да се заборави
један дан,
једна ноћ,
један датум
као да је био судњи
и зашто се чека овај други долазак
као Христов,
као истина.
Ако је све била лаж...
КАЈАЊЕ
Кајање је ужасна ствар.
Ужаснија и од смрти.
Јер, смрт може бити прелаз,
пут,
одлазак у неки други,
бољи живот,
бољи свијет.
Кајање је непрекидно живљење
живота који не желиш,
живота који ти је омрзао,
бескрајна агонија,
непрестано трпљење свијета
који није твој,
свијета у којем си
тек број.
И онда окренеш
тај добро познат број,
сјетиш се имена,
дана,
града,
адресе,
лица -
сјетиш се себе,
можда мене -
али највише живота
који покушаваш да заборавиш,
да га сахраниш,
негдје два метра испод ногу,
два метра испод заборава,
живота којег си оставио
да умре у сјећању,
али он не умире,
јер никада му ниси дао шансу
да живи.
Остао је негдје заглављен,
закочен,
замрзнут,
заустављен -
у пуној брзини -
негдје између
немила и недрага,
негдје гдје ти није ни земља
ни кућа
ни мајка
ни драга,
негдје између:
хвала Богу! и доврага! -
ни жив ни мртав
ни рођен ни сахрањен.
Један живот,
који те усред ноћи пита
како се зовеш,
како се презиваш,
чији си,
које си вјере,
одакле си
и кога волиш.
И онда окренеш
тај добро познат број...
Кајање је ужасна ствар.
Барбара Новаковић рођена је 1986. године. Пјесникиња, германиста, преводилац: студирала је Њемачки језик и књижевност на Катедри за германистику Филозофског факултета у Новом Саду.Пише поезију, кратку прозу, есеје, преводи са њемачког - најчешће све што има везе са Хесеом - али и поезију Рилкеа, Брехта, те Кафку.Поезија јој је вишеструко награђивана, превођена на енглески и шпански и објављивана у бројним часописима у региону.
Прва књига јој је уједно и Прва књига Матице српске за 2014. годину „Зов океана“. Друга књига поезије наслова „Безгрешно зачета“ објављена је у издању издавачке куће Поетикум 2022. године.
