Артур седи у
врху стола, као витез-краљ из приче. Божићно је време, смењују се за столом
јестива слатка и слана и
песме о години на измаку – пуне изобиља и ритма, потом, молске и мирне, што
носе помирење и смирај. Слану, димљену харингу блажи вотка, хладна као Балтичко
море. На пољском је асталу и подварак прошаран гљивама, те чорба од цвекле, тамноцрвени
боршч, уз ражани хлеб од пуног зрна. И овде, у Варшави, уста једу и говоре. Свако
о оном што зна и што му је мило, и што му је на срцу и души.
Магда,
старија, потанко о рецепту, о чорби од јечма коју зову журек. То је, каже,
чорба здравља и нашло би се у пољским тавернама и других супа сервираних у
округлом хлебу, али ни једна не крепи као та, кисела, од јечма; пусти хлебно
дно скробну млеч па корица буде кашика. Магда о рецепту, о чорби која је издашна
и топла. Они млађи, о години минулој и овој долазећој, и свету што је, тек изашавши
из епидемије, допловио на спрудове рата. Највише о овом што је у близини, па приче
стижу брзо, причају их утекли од рата, нови становници Варшаве. Најпосле, сви
углас о Пољској између источне и западне силе, говоре према коме и чему треба поставити
економски и одбрамбени штит. Онда о каматама и станаринама што расту, у којој
валути сад треба штедети, или је боље купити златни грумен.
Тако је за варшавским празничним столом. Свако је коментатор и стратег, уз јело и пиће што подсећају на старо време. Артур, мимо трпезе и тема око ње, кад начас утихне разговор, само о једном – о равничарском, нордијском скијању ланглауф: – Биће доброг снега и добрих стаза између ових зграда – каже, седећи у врху стола, одебљао је пре времена, мада седи стамено.
Варшава је сва
од зиме. Било је снега, мокрог и тешког, а сад се спустила жива, па је све
залеђено, клиско, види се са балкона Висла и град који је раван, пун широких
булевара, и само намах улице клизе благо, налик на коњске сапи. Артур говори о
пејзажу, урбаном погледу пред нама лишеном бајковитости и фантастике – ново насеље,
зграде високе и сиве какве би могле свуда у свету бити, као и он у средњим
годинама, застали између промена и жеља:
– Тамо, где је
сад трим-стаза, била је железничка пруга, будио нас је ноћу писак воза,
прекидао нам несаницу и сан. Сад се у зору чује бука камиона за смеће, а онда повици
шетача паса. Ово је периферија града. Удар контејнера и псећи лавеж у рано
јутро, то су звуци уз које се градски човек буди.
– Узми – нуди. Од прага железничке пруге, постала
је, ево: даска за сухотину. Узима и удише с ње сољену рибу, напола затворио
очи, као да слуша шум из шкољке. Затим наставља: – Скије треба мазати лојем,
иако сад има разних синтетичких мазива. Ове за ланглауф су танке, јер скијање
није алпско, нема вртоглавог спуста, и не тражи се од скијаша силовитост и
брзина, већ атлетичарска кондиција налик маратонској.
– У ланглауфу
скија не јури, већ плови – Артур је стао уз скије као уз халебарде, па говори све
лакше као да је пред њим бела нордијска стаза, ноге и руке ухватиле ритам,
напето тело пробио зној, али ево, раздисало се већ и смирује се пулс, прешло је
преко прве границе. На крају: – У Варшави, колико год била равна, нема за ланглауф скијашког поља.
Говор људи са празничне
трпезе допире до балконског прозора, а овде, за оне што би да чују, тече
Артурова прича о скијама, о снегу који је тежак и натопљен, о машини која ће
сутра већ исцртати две скијашке линије. У њих ће, као што се порине брод, улећи
витке, еластичне скије. О мазиву за скије, о машини, наранџастом возилу које ће
се изјутра појавити као демијург и утрти скијашку стазу, Артур говори тихо као
да отвара сезамске шкриње. Поглед на пругу, покоје осамљено дрво брезе и
неонску рекламу супермаркета, постаје бела нордијска удолина.
– Штап мора
бити у висини рамена – каже, стао је и размакнуо рукама. Снажан је Артур, казали
смо, али окрупњао пре времена, и још му тешки и вече и вечера, па отпухује и наставља
и о снегу и равној Варшави: – Ваљало би, за ланглауф, да је изнад града
олимпијска планина, у средини висоравна, и да се са врха доле види поље, у њему
град.
Историја
загубљена у говору
– Зграде буду и прођу, историја се мења, зато и ову треба
склонити, још боље рушити – говори Пољакиња, плава је и пегава а сад сва
зајапурена, навиру јој празничне делиције у образе.
– Рушити, него
шта, да не ремети варшавску ружу ветрова и поглед на нове солитере – говоре за
пољском трпезом, хорски и углас. Додају да хитно треба склонити, ту палату
културе, тројански дар. Не треба да у Варшави стоји здање, споменик сателитском
времену, Пољска је своја сад и вазда, и није ничија губернија. И не треба на
телевизијама да буде увек иста слика, као да Варшава нема друге ведуте... Има
ли ишта друго, у овоме граду, за дневничку вест, за разгледницу? На крају, хоће
ли ико рећи да је зграда лепа, да му је мила оку, да је гледа као што се гледа
вољена жена?
Артур ћути, па
само: – Жена се воли и што је добра, и што је лепа. А зграда, мени је та, у
Варшави, најлепша. Можда и није лепа, али рећи ћу без увијања, ја је не бих ни
рушио ни мицао. – Загризао је колач, свеж и мирисан. За трпезом је сад кувано
вино, с наранџином кором и травкама. Гледају у Артура наједном озбиљна празнична
лица. Додају још коју, ускомешану као море, бацили би запаљену стрелицу на
њега, заосталог крсташа у још стојећој кули. Премећу географију и династије,
али историја им се губи у говору, од Балтика преко Висле, од литванских кнезова
до теутонских витезова, а мапе лелујају стотинама километара.
Хербата
Тако је на
празничним вечерима. Каже један оно што се не говори, па се обруше на њега, не
знајући на крају ни шта се напада ни шта брани. Онда неко каже да је празник,
да је време помирења и смираја, па поново буду здравице и песме о времену кад
се на себе и свет гледа очима детета. Артур је сад тих, отпија чај, додаје само
да је пољски језик сочан и мек, подесан за поезију, помиње Мицкјевича,
Шимборску и Милоша: – И не само што је звучан, већ свему има реч. Ево, за чај,
нема ни кинеске ни индијске речи, већ по пољски, латинско: хербата.
–
Нема јела, сланог
и слатког, без најгвирца – казује Магда – тај бобичасти зачин све обједињује, и
слади и горчи и љут је, има у себи цимета, каранфилића и мушкатног ораха. Наша,
пољска јела, имају слатког и киселог трага. – Опет се вратио разговор на
празник а Магда, матрона куће, држи узде дијалога. Устаје и даје хлеб налик
хостији, свако га ломи и казује своју жељу за нову годину, док она држи
здравицу.
Путницима, она
жели добар, јасан пут, оном ко је узео кредит да га отплати, онима што се надају
чеду, да роде. Дели Магда хлепче и сви укруг честитају, а жеље су празничне. Усред
загрљаја и пољубаца биће говор начас лишен свакодневних брига пун музике и у лаким
потезима, као што клизе скије.
Као витез
копље
Варшава, она
је сад сва од зиме. Долазе туристи, да пробају журек, хлебну чорбу здравља. Крепе
се њом у варшавска јутра, трезнећи се од празничних ноћи, од сласних печенки и колача
урешених орасима. Биће вотке, хладне као Балтик, и усољене рибе што прљи непце
као ватра. На слављима, казаће се што треба и не, биће приче о надањима и
издајама, онда о кредитима и станаринама. Они што у Варшаву дођу, путници, видеће
у цркви Шопеново срце, завештано домовини. Видеће и њена предграђа, сива и
хладна здања, и ући у станове који светле, као свици, а у њима топлина људи,
реч жива и срчана.
Била је Варшава,
језгро јој, рушена па дигнута поново по катастарским нацртима. Живи, у
најпознијим годинама, још покоји Варшављанин који се бомби из сасвим раног
детињства сећа. Времена послератног сећају се многи, оно живи у причама средње
генерације, преливајући се у приче новог нараштаја. Поглед у ново магловит је
увек и сад, мада ће приче и причање, нераздвојни, разгрнути видике.
На тргу, градска
пивница носи име Швејка, војника коме није до рата; испред ње свирају Перуанци,
фрулашки оркестар, мелодије андских висина, на њима су шарени огртачи и капе од меке
вуне алпаке. Била је новогодишња фешта, били су лампиони и петарде. Са балкона,
у новим насељима, деца су бацала прскалице; кад плану, личе на маслачков цвет. Али
ове су године, кажу Варшављани, славље цело и светла његова, тања, пригушена,
па и звук оркестара и хорова, због Европе и целе земље што се гиба, и године
која ће многима бити шкрта и посна. Свако ће утирати своју стазу. Артур чека
снег, између варшавских зграда. Скије за ланглауф – равничарско, скандинавско
скијање, лаке су и клиске, скијаш их носи уз раме, као витез копље.
