Autobiografske stranice
AMERIČKI DNEVNIK
1959-1960
Prvi dani u Njujorku
Beat generation 10. nov.
Na zabavi kod Roseta srecem Alena Ginsberga s odvratnom crnom bradurinom, u beloj majici ispod crnog sakoa sa dvoredim kopcanjem i patikama. Prati ga citava svita bitnika, jos bradatijih i zapustenijih od njega. Gotovo su se svi preselili iz S. Fransiska u Njujork, cak i Keruak, koji veceras, medjutim, nije prisutan.
Arabalova pustolovina
Naravno, bitnici odmah prihvataju Arabala, koji je i sam bradat (uredna francuska brada i neuredna brada bitnika) i pozivaju ga u svoju kucu gde recituju poeziju. Ginsberg zivi u svojevrsnom braku s jednim bradonjom, i hteo bi da Arabal prisustvuje njihovim bradatim zagrljajima. Po povratku u hotel, zaticem Arabala uplasenog i pre svega skandalizovanog tim pokusajem zavodjenja. Blouson noir koji je dosao u Ameriku da je skandalizuje, potpuno je zatecen prvim susretom sa americkom avangardom i najednom se ispod povrsine ukazuje ubogi decarac iz Spanije, koji se do pre nekoliko godina spremao za svestenika.
Prica mi kako su bitnici kod njih veoma cisti, imaju lepe kuce sa friziderom i televizorom, zive kao spokojan gradjanski menage, a prljavu odecu oblace samo za izlazak.
Jevreji
Sedamdeset pet posto izdavastva drze Jevreji. Pozoriste pripada Jevrejima devedeset posto. U konfekcijskoj industriji, veoma znacajnoj za Njujork, prakticno ne moze da se ukljuci niko drugi osim Jevreja. Medjutim, banka je u potpunosti zatvorena za Jevreje, kao i univerziteti. Sacicu Jevreja lekara koji zive i rade u Americi smatraju i najboljima posto Jevreji nailaze na takve prepreke prilikom upisa na univerzitet i polaganja ispita, da oni koji uspeju da diplomiraju na medicini moraju biti izuzetno nadareni i sposobni.
Nocna mora
Nakon cetiri dana u Njujorku sanjam da sam se vec vratio u Italiju. Ne secam se zbog cega: iz nekog razloga osetio sam snaznu zelju da se vratim, trenutno nadahnuce, i evo me ponovo u Italiji, ali ne znam zasto. Ipak, osecam razdirucu potrebu da se odmah vratim u Ameriku. U Italiji nikoga nije briga ni sto sam bio u Americi, a ni sto sam se vratio. Spopada me neko ludacko ocajanje jer nisam u Americi, strahovita tuga, zelja za Amerikom koja nije vezana ni za jednu posebnu sliku, jednostavno kao da sam otrgnut od zivota. Nikada nisam osetio tako sveprozimajuci ocaj. Budim se uzdrhtao: ponovo sam u turobnoj sobi svog prvog americkog hotela i osecam se divno, kao da sam se vratio kuci.
Dzejms Perdi
Posetio sam Perdija koji zivi u Bruklinu, ali u prilicno otmenom kraju. Prima me u svojoj iznajmljenoj sobi koju deli sa nekim profesorom. Kuhinja i spavaca soba s dva kreveta, sve u jednoj prostoriji. Posto je napustio posao, Perdi vec godinu dana zivi od stipendije Gugenhajmove fondacije te je tako uspeo da zavrsi roman, The Nephedj , koji je danas predao izdavacu; to vise lici na price nego na Malkoma. Perdi je jedan krajnje patetican stvor, srednjih godina, debeo, krupan, blag, ridjkastoplav i cosav, odeven kao kakav ozbiljan gospodin, nesto poput Gade bez histerije, sav sladak i nezan. Ako je homoseksualac, onda to nosi s velikom diskrecijom i melanholijom. U dnu njegovog kreveta, sprava za podizanje tegova. Iznad kreveta, engleska gravura iz devetnaestog veka s figurom boksera. Reprodukcija Ruoovog raspeca. Unaokolo, razbacane, knjige iz teologije. Vodimo tuzan razgovar o americkoj knjizevnosti, koja se gusi u komercijalnim zahtevima. Ako ne pisete kako nalaze "Nedj Dzorker", nema objavljivanja. Perdi je svoju prvu knjigu objavio o sopstvenom trosku, potom su ga otkrili u Engleskoj, izdavacka kuca "Sitdjell", a onda ga je stampao i "Farrar Strauss", ali ne poznaje cak ni gdju Kudahi, kritika ga ne razume, knjiga se, ipak, prodaje veoma sporo. Ne postoje casopisi koji objavljuju price, ne postoje udruzenja pisaca, ili barem on ne pripada nijednom. Daje mi spisak pisaca dobrih romana, ali su gotovo svi neobjavljeni, ne mogu da nadju izdavaca. U Americi je vrsna knjizevnost skrivena, lezi u fiokama nepoznatih autora, i samo pukim slucajem neki od njih izrone na svetlost dana probijajuci olovni obruc komercijalne produkcije. Hteo bih da razgovaramo o kapitalizmu i socijalizmu ali me Perdi svakako ne bi razumeo, ovde niko ne zna ili ne sumnja da postoji socijalizam, kapitalizam poput plasta obavija i prozima sve, njegova antiteza je bledunjava, detinja duhovna osveta bez usmerenja i perspektive; za razliku od sovjetskog drustva, u kome je njegovo totalitarno jedinstvo u potpunosti zasnovano na sveprisutnoj svesti o protivniku, o antitezi, ovde nailazimo na totalitarnu strukturu srednjovekovnog tipa, zasnovanu na cinjenici da ne postoji nikakva antiteza niti bilo kakva svest o nekoj mogucoj antitezi osim individualistickog bega.
PITAM SVE KOJE SRETNEM O SELINDŽERU I SVI MI PRICAJU O TOM TUZNOM SLUCAJU NAJZNACAJNIJEG PISCA SREDNjE GENERACIJE KOJI VISE NE PISE, SMESTEN JE U LUDNICU A PRICE OBJAVLjENE U NEDj DzORKER-u POSLEDNjI SU REDOVI IZ NjEGOVOG PERA, NESTO POPUT SLUCAJA FICDzERALD IZ DRUGE POLOVINE OVOGA VEKA. MISLIM DA BISMO STO PRE MORALI IZDATI I ONU DRUGU SELINDzEROVU KNjIGU, ODNOSNO NINE STORIES (LITTLE BRODjN, A ONDA JE PONOVO STAMPA MODERN LIBRARDz) ZA AMERIKU JE SELINDzER VE? POSTAO NEKA VRSTA KLASIKA.
Svi imaju mogucnost da kazu da treba da rade na knjizi i da onda sede kod kuce godinu dana, koristeci neku stipendiju.
Bozic
Postedecu vas opisa fantazmagoricne pojave koju Bozic predstavlja u ovom gradu, jer ste o tome citali vec hiljadu puta a ja ne bih mogao nista novo da dodam osim pouzdane tvrdnje da je to daleko vise od onoga sto se moze zamisliti i da nikada nisam video praznik koji u tolikoj meri prozima zivot jednog grada; to vise nije grad vec Bozic. Bozic je u potrosackoj civilizaciji postao veliki praznik trosenja; napadni Santa Klaus (Bozic Bata), koga vidis od krvi i mesa na pragu svih prodavnica, sa zvonom u ruci, zatim na svim plakatima, u svim izlozima, na svim vratima, neumoljivi je bog Trosenja koji ti namece radost i raspolozenje po svaku cenu.
Dnevnik sa Srednjeg Zapada
Klasicna fotografija Amerike, crnacka baptisticka crkva smestena u izlogu jedne radnje, nije nikakav zivopisni detalj, vec uobicajena slika na ulicama crnackih slums . Baptisticka crkva je crkva siromasnih crnaca i podeljena je na mnostvo zasebnih frakcija, svaki crnac obdaren lakrdijasko-religioznim umecem, sa dovoljno novca da iznajmi neki prostor, osniva crkvu i pocinje da se dernja. Kult se uvek zasniva na revival-u, neposrednom emotivnom i fizickom prisustvu bozanske milosti. Neko se i obogati, kao Father Divine ili onaj drugi milioner, koji je ovih dana umro.
U velikoj, tuznoj ali ne i siromasnoj crnackoj cetvrti Cikaga nailazim na ogromnu ulicnu reklamu slicnu reklamama za Koka -Kolu, samo sto mladic i devojka, lepi, elegantni i doterani, nisu belci vec crnci. Ali, posto sam u kolima, ne stizem da vidim sta se reklamira. Sledeci put prolazim tuda i pazljivo osmatram: to je reklama (Have dzour best comfort ) jednog pogrebnog zavoda. (U crnackim cetvrtima veoma su ceste reklame za pogrebna preduzeca.)
Dnevnik iz San Fransiska
Kenet Reksrot, svakako je najznacajnija licnost koju sam sreo u Americi; ne znam ga kao pesnika (osim brojnih prevoda japanskih klasika i pesnika, napisao je dvadesetak knjiga pesama i mnoge zbirke kritika) ali je kao covek na mene ostavio snazan utisak. Stari anarho-sindikalista, godinama je bio organizator sindikata. Svaciji neprijatelj, povremeno se podrugljivo zacereka. Njegova omiljena meta su bivsi komunisti bivsi trockisti iz casopisa "Partisan Reviedj", "Trilling", itd. Lep, snazan starac sa belim brkovima, kao mlad je bio i bokser, docekuje me u pohabanoj vojnickoj vetrovci i kaubojskoj kosulji. Optimista je po pitanju buducnosti, mada ne postoje adekvatni politicki ili ideoloski pokreti; tehnoloski razvoj itd. moraju doneti nesto novo. Uostalom, cak i da je Hitler pobedio, da su svi antifasisti pobijeni, sve knjige spaljene itd, istorija bi opet pocela od nule, ali bi se svejedno ponovo izgradila, samo je pitanje vremena. Ali koje su to nove grupe, snage, tendencije, koje bi mogle da nagoveste buducu Ameriku? To pitanje postavljam svima, dosad bez znacajnih rezultata, pa pitam i njega. Mladi, kaze, na univerzitetu gde on predaje poeziju susrece se s jednom novom generacijom, jos neizgradjenom, ali radoznalom i zainteresovanom, prepunom revolucionarnog naboja. Bitnici su povrsan fenomen, buntovnici za upotrebu Medison avenije. Prava mladost, medjutim, nalazi se na univerzitetima. Zatim crnacki pokret na jugu, Luter King, veliki crni vodja, trenutno u Gani (danas postoji veoma zani- mljiv odnos izmedju crnackog pokreta i novih africkih drzava), na neki nacin sve ono sto sam vec bio cuo u Njujorku, medjutim, tu slavnu novu univerzitetsku omladinu jos uvek nisam uspeo da sretnem, cak ni njihov nagovestaj. Reksrot mi prica (s postovanjem) i o grupama katolickih anarhista, o pokretu Doroti Dej, o kom sam vec cuo u Njujorku, gde ona agituje i izdaje neki casopiscic tipa "Temoignage Chretien". Toj grupi pripada i nas autor Dz. F. Pauers i pesnik Antoninus, koji mi donekle lici na oca Turolda. Reksrot upravo pise iscrpnu autobiografiju, za koju kaze da ce se prevoditi u Evropi buduci da je uradio sve ono sto Evropljani ocekuju od jednog Amerikanca. Trenutno radi kao knjizevni kriticar na radiju S. Fransiska (SF ima veoma dobar nezavistan radio, slobodan, sa odlicnim prilozima o medjunarodnim vestima. To je jedini izvor informacija, jer su novine u SF na nezavidno niskom nivou, a "NDz Times" stize tek nakon tri dana. Proziveo sam, i prozivljavam, dane francuske krize potpuno odsecen od bilo kakvih informacija osim mrsavih priloga lokalnih listova, koji su svi do jednog obuzeti zlocinom Finc).
Tja, San Fransisko
toliko sam ocekivao od SF, toliko su mi o njemu pricali, a sada, posle petnaest dana koje sam ovde proveo (cekajuci da se dogovorim sa kolegama i da krenem kolima sa nekima od njih), sada kada odlazim, eto, u sustini ne mogu reci da o njemu znam mnogo vise nego ranije, da sam uspeo da ga zaista shvatim a mozda me, u stvari, i ne zanima toliko. Zivot je monoton, ne mogu se pohvaliti da sam upoznao neke izuzetne ljude (osim Reksrota), nisam se zaljubio (grad uopse nije skrt u svojim radostima, naprotiv, ali, sta je tu je, mozda sam na pragu silazne parabole). Otkako sam napustio Njujork slusam samo ruzne stvari o njemu, bas kao sto i mi obicavamo da ruzimo Rim (razume se, sve je drugacije), i sve to nije daleko od istine, medjutim, Njujork je mozda jedino mestu u Americi gde se covek oseca kao da je u centru a ne na periferiji, u provinciji, stoga jos uvek vise volim njegov uzas od neke povlascene lepote, njegovo ropstvo od svih mogucih lokalnih, privilegovanih i partikularisticih slobod-, koje ne utemeljuju antitezu.
Kalifornijski dnevnik
U ovim zemaljskim rajevima gde zive americki pisci ne bih boravio ni mrtav. Tamo jedino moze da se opija. Jedan mladic koji se zove Denis Marfi ili nesto slicno, autor bestselera The Sergeant , nedavno preveden kod Mondadorija u ediciji Meduza - upravo mu je stigao primerak i pokazuje mi ga, misli da je to neki mali izdavac - dolazi ujutru sa isecenim rukama. Prethodne noci se opio i rukama porazbijao sva stakla u svojoj vili. Za Henrija Milera, koji zivi tu u Big Suru, vec znamo da nikoga ne prima jer radi na novim rukopisima. Ovaj pisac kome je preko sedamdeset godina, i koji odnedavno ima novu zenu od devetnaest, svoju preostalu snagu posvecuje pisanju kako bi pre smrti zavrsio knjige koje jos zeli da napise.
Pacifik
je zaista jedno sasvim drugacije more, sa ovim okomitim obalama koje nisu stenovite vec zemljane, ovim lukama od visokih drvenih palisada. Morska vegetacija je takodje drugacija: talasi izbacuju na obalu drvenaste alge, savitljive poput siba, dugacke po tri-cetiri metra, sa majusnom bradatom glavom. Sa tim veoma dugackim i veoma zilavim algama moguce je upriliciti prave dvoboje u bicevanju. Ispod vodene povrsine i na obali nije ni pesak ni stenje, vec neki porozan i vazdusast aglomerat morskih organizama. Morsko dno je zivo: poplocano otvorenim skoljkama koje se poput ociju zatvaraju i sirom otvaraju pri svakom naletu talasa. A nad okeanom treperi, i onih dana prepunih sunca, neka snena izmaglica, kao prozirni plast pare.
Dnevnik sa Jugozapada
Depresivno podrucjeAutobus prolazi kroz Novi Meksiko, pocinje da pada mrak i u prvom selu gde staje, u jednom od onih prepoznatljivih bircuza za predah i okrepljenje, sve je vec drugacije: neopipljiva patina bede (koju sam u Kaliforniji posve zaboravio) ovde je sveprisutna, ljudi su pretezno Indijanci obuceni u indijansku nosnju, siromasne zene s decom sto cekaju autobus, pijanac, prosjak, poznate i neobjasnjive slike iz svih nerazvijenih zemalja. Novi Meksiko, veliki egzoticni eskapisticki i lorensovski zabran za intelektualce i umetnike iz Sjedinjenih Drzava (iako vecina njih vise voli onaj sirovi, nepatvoreni Meksiko, koji je vec postao nezaobilazna meta putovanja svih intelektualaca, i rudnik pokucstva zbog cega su domovi gotovo svih njujorskih intelektualaca pravi mali meksicki muzeji; a Meksiko je postao za SAD isto ono sto je Grcka za Evropu), zapravo - kao izvor civilizacije - nista posebno (tragova prehispanske kulture ima veoma malo i nisu od veceg znacaja; kod novospanskih rusevina ne znas gde zavrsava izvorno a gde pocinje lazno - nisam badava bio u holivudskim studijima! - Albukerke nije bogzna sta, Santa Fe je veoma lep, ali kad malo bolje pogledas, shvatis da je pre svega odlicno nasminkan) mada, ipak, pruza sliku zivota u jednom nerazvijenom podrucju - nerazvijenije od ovoga tesko je i zamisliti - udenutom u nedra najmanje nerazvijene zemlje na svetu.
25. februar
Danas sam bio u Taosu i veoma mi se dopao, velicanstven planinski krajolik i nadasve autenticno utociste intelektualaca, indijanski pueblo je izvorni, intelektualci koji tamo zive veoma su simpaticni a ne samo komercijalizovani, knjizevno nadahnuce - D. H. Lorens - i te kako zivo, buduci da su svi njegovi prijatelji jos zivi, ima neverovatnih zbirki indijanske i novospanske robe (u vlasnistvu poznate sekte flagelanata koja se ovde i dan-danas odrzala) i, na samo nekoliko milja odatle, dve skijaske postaje: sve u svemu, ne bih imao nista protiv da neko vreme uzivam u toj lepoti. Veceras sam pozvan u Santa Fe kod nekog poznatog franko-americkog dekoratera arhitekte, rodjenog u Firenci, koji ima kucu prepunu predmeta iz meksickog folklora, nemam reci, jednostavno bozanstveno, ni sanjao nisam takvu lepotu, nikada ranije nisam video nista slicno. Veceras je u Santa Feu veliko slavlje jer se u pozoristu prikazuje jedina predstava u godini: ruski balet iz Montekarla! Ja ne idem jer sam propustio - u jednom od svojih retkih napada razborite stedljivosti - jedinstvenu priliku da dobijem kartu koju je neko hteo da preproda, ali ucestvujem u sveopstem uzbudjenju ove male zajednice dobrovoljnih izgnanika; uzivam da se zateknem u varosima za vreme vanrednih prilika, kada ljudi trepere od uzbudjenja i zadovoljstva. Da se vratim na prethodnu pricu o nerazvijenima: nema sumnje, ovo je zemlja pustosara, farming se sastoji od nekoliko basti i vocnjaka za domacu upotrebu, nema fabrika, cak i Indijanci uzivaju u blagodetima koje im daje Nedj Deal i necista savest Amerikanaca, i primaju pomoc za nezaposlene, oslobodjeni su svih dazbina, imaju zemlju, sume, zabrane ribe (oni zive u svojevrsnom primitivnom komunizmu i vlasti bezuspesno pokusavaju da ih poduce prednostima privatne inicijative), besplatne bol- nice, skole i prednost kod zaposljavanja (osim toga, svesrdno koriste cinjenicu da su velika turisticka atrakcija te drzave). Da se razumemo, beda ostaje beda, ali s obzirom na znatno nepovoljnije geografske uslove nego u bilo kakvoj Lukaniji, mozemo slobodno reci da oni u Lukaniji mogu samo da sanjaju o takvom zivotu. Mudar narod, Indijanci su mozda jedini narod tog depresivnog podrucja koji nije bas proliferan, a ipak je njihovo stanovnistvo, kome je pretilo istrebljenje, poslednjih godina u blagom porastu.
Dnevnik s Juga
Montgomeri, Alabama 6. martDanasnji dan necu zaboraviti dok sam ziv. Video sam sta je rasizam, masovni rasizam, prihvacen kao jedno od osnovnih pravila drustva. Prisustvovao sam jednoj od prvih epizoda masovne borbe crnaca na Jugu, koja se okoncala porazom. Ne znam da li ste upoznati sa cinjenicom da su upravo ovde, u najstrasnijoj segregacionistickoj drzavi, pocele demonstracije crnaca, neke od njih i uspesne, pod vodjstvom Martina Lutera Kinga, svestenika Baptisticke crkve, pristase politike nenasilja. Zbog toga sam pre dva dana dosao u Montgomeri, ali nisam bas ocekivao da cu biti svedok tih odsudnih dana njihove borbe.
Danasnja pozornica je Kapitol Alabame (prvi Kapitol Konfederacije, u toku prvih meseci secesije, pre nego sto se prestonica preselila u Ricmond), belo zdanje poput Kapitola u Vasingtonu, u jednoj sirokoj strmoj ulici, Dekster stritu. Crnacki studenti (sa crnackog Univerziteta) najavili su da ce se krenuti prema stepenicama Kapitola kako bi na miran nacin pokazali svoj protest protiv izbacivanja devetorice njihove brace s Univerziteta, zato sto su prethodne sedmice pokusali da sednu u kafeteriju za belce u zgradi drzavnog suda. U pola dva studenti su se okupili u baptistickoj crkvi, odmah do Kapitola (njen svestenik je najpre bio Luter King, koji se preselio u Atlantu odakle upravlja citavim pokretom - ovih dana je boravio ovde - a na njegovo mesto dosao je neki drugi lokalni vodja). Ali, oko Kapitola je postrojen kordon policajaca sa pendrecima, pripadnika Drumske policije, sa kaubojskim sesirima, u modrim jaknama i bez pantalonama. Na plocnicima se tiskala masa belaca, vecinom poor djhites koji su istovremeno i najgori rasisti, zeljni krvavih obracuna, razuzdani huligani koji idu u grupama (na izgled tajno organizovani u Kju Kluks Klan), ali i pitomo gradjanstvo, male porodice sa decom, svi su dosli da gledaju i dobacuju prekorne optuzbe i posprdne sale na racun crnaca zatvorenih u crkvi, kao i, naravno, desetine fotografa diletanata koji su belezeli krajnje neuobicajene nedeljne dogadjaje. Kako se masa ponasala? Bilo je ismevanja, kao da gledaju majmune koji traze gradjanska prava (iskreno ismevanje ljudi koji nikada nisu mogli da pretpostave da bi crnci uopste mogli da pomisle na tako nesto) kao i zastrasujucih izliva mrznje, provokativnih dobacivanja, dok su huligani graktali poput vrana. Tu i tamo, na plocniku, stoji i poneka usamljena grupica crnaca, sasvim po strani, muskarci i zene, praznicno odeveni, i posmatraju stalozeno, nepomicni i nemi. Nestrpljenje raste jer se cekanje oteglo, crnci su sigurno vec zavrsili sluzbu i treba da se odluce da izadju napolje; stepenice Kapitola zakrcila je policija, na plocnicima se tiska vec razjarena masa belaca koji uzvikuju "Come out niggers!" . Crnci se pojavljuju na stepenistu svoje crkve i pocinju da pevaju neku crkvenu himnu; belci pocinju da kokodacu, da tule, da ih vredjaju. Stizu vatrogasci sa smrkovima i rasporedjuju se unaokolo; policija izdaje naredjenje da se razidju, odnosno upozoravaju belce da ostaju na svoj rizik; dok malobrojne grupice crnaca bivaju veoma grubo rasterane. Kloparanje konjskih kopita i pozornica je preplavljena kaubojima sa narukvicama CD, Civil Defense, lokalna milicija dobrovoljaca javnog reda, naoruzanih palicama i revolverima; policija i milicija treba da sprece sukobe i da nateraju crnce da se razidju, a belci, u stvari, zaposedaju ulicu, dok crnci ostaju u crkvi pevajuci svoje gospele, policajci uspevaju da rasteraju samo one najmiroljubivije belce, beli huligani su sve razuzdaniji a ja, koji hocu da ostanem da vidim dalji razvoj dogadjaja (naravno, samo ja; belih simpatizera crnaca ima veoma malo, ne smeju da se pojavljuju u ovakvim situacijama, buduci da se zna sta misle) shvatam da se oko mene skupljaju sve strasnije razbojnicke njuske, ali i deca koja kao da su dosla da se razonode, nasmeju i malo izluduju. (Tek kasnije cu saznati da je cak jedan beli svestenik metodista - ali ja ga nisam video - jedini belac u Montgomeriju koji ima hrabrosti da se zauzme za crnce, i zato su pripadnici KKK vec dva puta bacali bombe na njegovu kucu i na njegovu crkvu - dosao ispred crkve i organizovao se sa svojim belim vernicima kako bi crnci mogli bezbedno da predju put od vrata crkve do svojih automobila; ali ponavljam, ja ga nisam video; sve u svemu, pred ocima imam sliku sveopste rasne borbe, bez mogucnosti da se ikada pronadje izlaz.) Zatim dolazi onaj najtuzniji deo: crnci pojedinacno izlaze iz crkve, neki zamicu iza ugla u sporednu ulicu koju ne vidim, ali mi se cini da je policija rasterala belce iz nje, a neki u grupicama silaze prema Dekster aveniji, koracajuci plocnicima na kojima se tiska beli olos, i bez reci, visoko podignute glave, odlaze propraceni podrugljivim smehom, pogrdama pretecim i prostackim gestovima. Na svaku pogrdu ili podsmesljivu opasku nekoga od belaca, ostali belci, muskarci i zene, grohotom se nasmeju, povremeno s upadljivom histerijom, a povremeno onako, dobrocudno - takvi su najgori, taj apsolutni rasizam ususkan u dobrocudnost. Najvece divljenje - mlade crnkinje, izlaze zajedno, u grupama od po dve ili tri, a ove propalice pljuju im tik pred noge, stoje nepomicno posred plocnika, primoravajuci ih da idu cas levo cas desno, dernjaju se i izbacuju noge kao da ce ih saplesti, a crnkinje ne prekidaju razgovor, ni na trenutak ne pokazuju nameru da ih zaobidju, ne prelaze ulicu kada ih vide pred sobom, kao da su se jos od rodjenja svikle na te scene.
Belci nikako ne mogu da se naviknu, jer crnci se nikada dotad nisu usudili da ucine ista slicno, ali za njih je, naravno, sve to delo komunista koji su ubaceni u crnacke redove. Prva bitka vodila se prosle godine, bitka za autobuse. Bojkotovanje autobusa nakon jednog nemilog dogadjaja (hapsenja jedne crnkinje koja je htela da sedne na mesto za belce) predstavljalo je prvu masovnu pobunu crnaca i koja je okoncana pobedom. Kasnije su zakonskim putem pokusali da se izbore za pravo da koriste park u koji su mogli da udju samo belci, ali je opstina nalozila zatvaranje svih parkova i tako je grad citavo leto ostao bez ijednog javnog parka, bazena, itd. (a i dan-danas je tako). Na celu svih akcija bio je taj mladi crnacki politicki lider (koji je zvanicno, kao i svi ostali, svestenik Baptisticke crkve), Luter King, koji nema nikakvu posebnu politicku ili socijalnu ideju osim jednakih prava za crnce. Stavise, nema sumnje da ce crnci, kada se jednom izbore za jednakost, biti veci konzervativci od ostalih, kao sto se dogodilo i drugim bivsim siromasnim manjinama, irskoj i italijanskoj; ali do tada postoji samo ovaj borbeni duh i veoma je vazno da se pokrenu i crnacki studenti koji sebe zbog same cinjenice da su studenti cesto smatraju uspesnim i vode racuna da ne upadaju u nevolje. Posle onoga sto se prosle nedelje dogodilo u restoranu u zgradi suda, gradom se prosirila napetost i stvorila se atmosfera koja je pretila gradjanskim ratom. KKK je minirao mnoge kuce (posetio sam neke od zrtava) a pre nekoliko dana su bejzbol palicom pretukli jednu stariju crnkinju pri cemu sudija nije utvrdio krivicu optuzenog KKK i pored svedoka, fotografija itd. Evropljanin tesko moze da shvati kako je moguce da se ovakve stvari dogadjaju u zemlji cije tri cetvrtine stanovnika nisu segregacionisti, i da sve ipak prolazi apsolutno mimo te vecine. Ali, pojedinacne Drzave su do te mere autonomne da je ovde sve daleko izvan domasaja vlasti iz Vasingtona ili javnog mnjenja Njujorka, u znatno vecoj meri nego da se nalazimo, recimo, na Bliskom istoku. I ne postoji nikakva mogucnost (ni lukavstvo) da ovdasnji crnacki pokret nadje saveznike, sto vazi i za Kinga i za politicare iz jace levice, koji tvrde (s pravom) da je bitna samo jedna stvar: pravo glasa. King trenutno ima saveznike u pokretu kolonizovanih naroda ali to moze da mu bude samo moralna podrska; nedavno je bio u Gani, Egiptu, Indiji; bio je pozvan i u Rusiju, ali je odbio, jer da nije itd. Dakle, tek sto sam stigao u Montgomeri, u samo uzareno grotlo zbivanja, u petak uvece sam saznao da je King u gradu i zamolio sam da me odvedu kod njega. Veoma je uravnotezen i sposoban covek, i fizicki pomalo lici na Burgibu, sa brcicima, svestenicko ruho nema nikakve veze sa njegovim fizickim izgledom (njegov naslednik i zamenik, Algaradi, debeljuskasti momak sa brcicima, izgleda kao dzez muzicar), to su politicari cije je jedino oruzje propovedaonica, a tesko da mozemo reci da je politika nenasilja neka velika misterija: to je jedini moguci nacin borbe i oni ga primenjuju sa strogo kontrolisanom politickom vestinom kojoj ih je naucila krajnja bezizlaznost situacije. Te crnacke vodje - sreo sam ih dosta ovih dana, razlicitih tendencija - izuzetne su licnosti, pronicljivi i odlucni, liseni u potpunosti crnackog patosa, nisu ni simpaticni ni posebno ljubazni (sto je razumljivo, ja sam samo nepoznati stranac koji je dosao da njuska unaokolo i propituje dok oni vode dramaticnu i sudbonosnu bitku za opstanak). Rasno pitanje je prokleta stvar: vec sto godina jedno ovako prostrano podrucje kao sto je Jug ne govori ni o cemu drugom i ne misli ni na sta drugo, ni reakcionarne ni progresivne struje, to je jedini problem. Dakle, crnci me sprovode do sakristije Algaradijeve crkve, tamo zaticem Kinga i jos jednog crnackog vodju, svestenika, i prisustvujem sastanku ratnog saveta na kome donose odluku o nedeljnoj akciji koju sam vam upravo opisao; zatim odlazimo u neku drugu crkvu u kojoj okupljeni studenti cekaju na direktivu, i tada, kao jedini belac medju tri hiljade crnih studenata, prisustvujem dramaticnom i dirljivom skupu, mozda prvom u citavoj istoriji Juga. Ja sam ovde dosao, moram da kazem, i sa preporukama za neke gospodje iz visokog ultrarasistickog i ultrareakcionarnog drustva i prinudjen sam da vodim racuna i akrobatski rasporedjujem svoje dnevne aktivnosti, kako ne bi slucajno posumnjali kakvog smrtnog neprijatelja gaje u nedrima (osim toga, belcima je zakonom zabranjeno da ulaze u kuce crnaca ili da se s njima voze u kolima). Iz baptisticke crkve selim se u gradsko pozoriste gde se povodom premijere Cikaskog baleta okupio sav u- vazeni svet a gde me je pozvala mondena saradnica lokalnih novina, dobra prijateljica dominikanskog diktatora Truhilja. Danas, posle zbivanja kod Kapitola, potrebno mi je desetak minuta da se priberem i savladam mucninu i gadjenje, a onda po mene dolazi jedna dama iz visokog drustva koja mi u prolazu pokazuje njihovu fabriku kiselih krastavcica i nehajno pominje danasnje troubles za koje je kriv onaj bundzija Luter King. Ova vrla juznjacka aristokratija predocava sliku jedinstvene gluposti; ovo neprestano vracanje slavnim podvizima Konfederacije, ovaj konfederalni patriotizam koji tako balzamovan traje i posle citavog jednog veka, kao da govore o dogadjajima iz svoje mladosti, bezrezervno uvereni da delite njihovu ganutost, sve je to nepodnosljivo, u mnogo vecoj meri nego smesno.
A sada?
Mogao bih da odem u Severnu Karolinu, gde sam pozvan na Univerzitet u Capel Hilu.
Ili da se vratim natrag, na Zapad, u Kolorado, odakle sam dobio razne pozive.
A odatle da odletim u Vajoming, gde sam pozvan na jedan ranc.
A odatle da odletim na krajnji Severozapad, u Sijetl, Drzava Vasington. Ne mogu sebi da oprostim sto sam preskocio Severozapad.
Pa da se vratim zadrzavajuci se u Cikagu, gde sam boravio samo nekoliko dana, a grad nesumnjivo ima mnogo toga da kaze.
Onda bih, svakako, voleo da se vratim i u dva velika grada u Kaliforniji Voleo bih da nastavim dalje cikcak po citavom kontinentu, kao sto to vec cinim ova dva meseca.
Medjutim, vracam se u Njujork da tamo provedem jos ova dva meseca koja me dele od povratka u Evropu, jer Njujork, taj grad bez korena, jedino je mesto gde mogu da smestim svoje korene, na kraju krajeva, dva meseca putovanja su dovoljna, a jedino u Njujorku mogu da se pretvaram i mastam kako je upravo tu moja stalna luka.
Dva meseca koja ce na kraju biti skracena zbog citavog niza poseta, od kojih svaka traje po tri-cetiri dana, a koje sam vec prihvatio i utanacio datume: jedan koledz za bogate devojke u Beningtonu, Vermont Univerzitet Jejl ponovo Univerzitet Harvard ponovo Vasington.
Zbog toga sada strepim da ce dani u Njujorku nestati u jednom jedinom dahu i ne zalim ni za cim osim sto ne mogu da ostanem dovoljno dugo u ovom gradu o kome mi vec dva meseca govore samo ruzne stvari, i sa kojim od srca delim svo njegovo ruglo ipak.
NJUJORK JE MOJ GRAD
Kako je sazrevao vas prvi susret sa americkom kulturom, a posebno sa knjizevnoscu te zemlje, od Hemingveja do Foknera?
Ja sam poceo da se formiram negde tokom cetrdesetih godina i s americkom prozom, koja se tada tek ukazivala na italijanskom horizontu, upoznao sam se najpre kao obican citalac. Zbog toga je americka knjizevnost za mene bila veoma znacajna, naravno, citao sam sve romane koji su tada stizali u Italiju. U svakom slucaju, u tom prvom mahu bio sam provincijalac: ziveo sam u Sanremu i nisam imao nikakvo knjizevno obrazovanje, buduci da sam studirao poljoprivredu. Zatim sam upoznao Pavezea i Vitorinija; Pintora nisam imao prilike da upoznam posto je umro za vreme rata. Ja sam homo novus, provinciju sam napustio tek posle rata.
U pravu ste, Hemingvej je bio jedan od mojih prvih uzora, mozda zato sto je, stilisticki posmatrano, bio jednostavniji od Foknera koji je veoma slozen. Naravno da je Hemingvej uticao na mene, pa i na moje prve rukopise; jednom sam ga cak i posetio u nekom hotelu u Strezi, na obali jezera Madjore, cini mi se 1948, i tada smo unajmili camac i otisli na pecanje.
Posmatrajuci tako bogato i raznovrsno knjizevno stvaralastvo kao sto je vase, nije uvek lako pronaci i fokusirati eventualnu nit ili stvarne uticaje koji vas povezuju sa ovim ili onim piscem; koga od klasika americke knjizevnosti najvise cenite i volite?
Ja sam pre svega novelista, a potom romanopisac, te stoga mogu sa sigurnoscu da kazem da su na mene - od najranijeg detinjstva - veoma uticale Poove zbirke prica: ako bih danas morao da istaknem ko je na mene najvise uticao, ne samo iz americkog kruga pisaca, vec uopste, u sirem smislu, rekao bih da je to bio Edgar Alan Po, pisac koji je u domenu pripovetke nenadmasan carobnjak. Na tom polju on je zaista autor neogranicenih mogucnosti; osim toga, ja ga dozivljavam kao mitsku figuru heroja knjizevnosti, heroja kulture, osnivaca svih rodova proze koji ce se kasnije razviti.
Zato su i uocljive niti koje povezuju Poa sa Borhesom, na primer, ili Kafkom: moguce je povlaciti zaista zapanjujuce paralele, i to u nedogled. Cak i jedan posve drugaciji pisac kao sto je Djordjo Manganeli - nesumnjivo jedan od najznacajnih italijanskih pisaca poslednjih godina - cak se i on, tako drugaciji od Poa, susreo sa njim kao prevodilac, cak je i on izgradio cvrst odnos sa Poom. I zbog toga, izmedju ostalog, smatram da je Po bezuslovno prisutan i danas. Sto se tice vaseg pitanja o odnosu prema americkim klasicima, mogao bih da pomenem i Hotorna, ili Marka Tvena, pisca koji mi je veoma blizak, narocito u svojim, da tako kazemo, najotkacenijim i "najsvezijim" aspektima.
Pratimo i dalje evoluciju tog vaseg odnosa prema jednom drustvu, jednoj knjizevnosti, koja se potom i sama menjala otvarajuci se u novim pravcima, prema novim iskustvima, u odnosu na ona prethodna koja su animirala generacije tridesetih i cetrdesetih godina.
Svakako, i americka knjizevnost se promenila, negde pocetkom pedesetih, posle Pavezeove smrti; ali ta promena se naslucivala vec krajem cetrdesetih. Secam se kada je Paveze poceo da cita nove knjige koje su stizale posle rata - bio je tu Sol Belou sa svojim prvim romanom Dangling man - a secam se i Vitorinijevih reci: "Ovi su kao i evropski pisci, pre intelektualci nego pisci, nisu zanimljivi za nas."
Americka knjizevnost je izabrala sasvim drugaciji pravac, i kada sam 1959. prvi put u svom zrelom dobu otisao u Sjedinjene Drzave, ona mitska slika takozvane Lost Generation, pisaca prvih posleratnih godina, nije vise imala nikakav pravac. Bilo je to vreme kada je licnost poput Henrija Milera bila mnogo znacajnija od Hemingveja, o kome vise niko nije razmisljao. Stvari su se, dakle, prilicno promenile: mislim da bi se danas trebalo vratiti na odnose koji su postojali izmedju pisaca moje generacije, u Italiji i u Americi; moglo bi se napraviti poredjenje. Ko u Italiji odgovara Normanu Majleru, na primer? U nekim aspektima provokativnog, mozda bi to mogao biti Pazolini, mada Majler jos uvek vise lici na Hemingveja, on je od onih koji su se vezali upravo za taj tip pisca.
Stigli smo do sadasnjeg vremena, do godina kada se Amerika vise ne moze posmatrati u svetlu varvarstva, niti se americki pisac moze prikazivati kao neotesan, plahovit, cesto nesvestan tumac te stvarnosti.
O tome bi se moglo reci stosta: ta slika varvarske Amerike iz koje kipti zivotna energija danas svakako vise ne postoji. Americki pisac, za razliku od onoga sto se dogadja, ili se dogadjalo, u Italiji - buduci da se sada i na ovim prostorima ide u tom pravcu - radi na univerzitetu, pise romane o zivotu u kampusu, o tracevima i profesorskim ljubavnim aferama, sto i nije bogzna kako veliki svet, niti sobom nosi preterano uzbudjenje, ali je tako: to je zivot americkog drustva.
Koji su, po vama, najznacajniji aspekti savremene americke knjizevnosti, i koje su njene najistaknutije licnosti?
Priznajem da danas, u okviru americke knjizevnosti, povremeno zavidim svim tim piscima koji u svojim romanima umeju odmah da oslikaju savremeni zivot, koji carlijaju poput povetarca i imaju onu podsmesljivu zicu, kao Sol Belou; naravno, ja nisam bas neki majstor u pisanju te vrste knjizevnosti. Americka proza ima pisce koji mogu da pisu po jedan roman godisnje i koji su u stanju da nedvosmisleno docaraju paletu boja jednog vremena; zaista im zavidim.
Sto se tice mojih vrsnjaka, spomenuo bih da sam doziveo otkrice jednog pisca koji je imao sjajan stil - mislim na Dzona Apdajka - i u prvom trenutku je obecavao, cinilo se da je znacajan romanopisac. A onda je poceo da pise previse, kao i toliki drugi: on je svejedno briljantna osoba izuzetne inteligencije, medjutim, povremeno se kod savremenih americkih pisaca oseca izvesna laka povrsnost. Ako bih morao posebno da izdvojim nekog od savremenika, nekoga ko je na izvestan nacin uticao i na mene, rekao bih da je to Vladimir Nabokov: veliki ruski pisac i veliki pisac engleskog govornog podrucja; osmislio je jedan izuzetno bogat engleski jezik. Zaista je genijalan, jedan od najvecih pisaca ovoga veka i jedna od licnosti u kojoj se najvise prepoznajem. On, svakako, pokazuje neobican cinizam, strahovitu okrutnost, ali je neosporno veliki pisac.
Specifican razvojni put vase proze poslednjih godina - Ako jedne zimske noci neki putnik, a pre svega Palomar - navodi na pomisao da postoji neka veza izmedju vas i takozvanih zacetnika postmoderne.
Kako da ne, povezan sam i sa krugovima koji bi se mogli nazvati americkom novom avangardom: cesto putujem u Sjedinjene Drzave, gde drzim kurseve kreativnog pisanja, prijatelj sam Dzona Barta, pisca koji je poceo sa jednim veoma dobrim romanom kao sto je The End of the Road . Posle ove prve knjige, koju bismo mogli nazvati "egzistencijalistickom", Bart se sve vise zapetljavao, tezeci neprestano jednoj veoma sofisticiranoj strukturi; i mada cita samo na engleskom, on je na neki nacin ambasador Amerike u odnosu na nove evropske knjizevnosti. Osim Barta, Donalda Bartelmija i Tomasa Pincona, pratim rad i mnogih drugih pisaca koje mogu nazvati i svojim prijateljima.
Hteo bih na kraju da vas pitam kakva je osecanja u vama probudio vas susret sa Amerikom kao fizickim entitetom. Sa Amerikom otelotvorenom u svojim gradovima, toliko puta prikazanom ne samo u knjigama vec i u mnogim filmovima, i onim stvarnim gradom, simbolom danasnje Amerike.
Moram reci da sam ja u pogledu knjizevnosti na neki nacin samouk, poceo sam veoma kasno, svakako, godinama sam odlazio u bioskop, u ono doba kada su prikazivali po dva filma dnevno, i to bas americka. Ta kinematografija je na mene, kao gledaoca, ostavila zaista snazan utisak, tako da ja, u sustini, priznajem samo americki film.
Materijalni susret sa Amerikom bio je zaista fantastican dozivljaj: Njujork je jedan od mojih gradova, stavise, govorim jos uvek o sezdesetim godinama, u Kosmikomicnim kazivanjima, pa i u zbirci T sa nulom, ima prica koje se desavaju upravo u Njujorku. S druge strane Atlantika osecam da pripadam onoj vecini Italijana koji s lakocom odlaze u Ameriku - vec ih ima na milione - a ne onoj manjini koja ostaje u Italiji; mozda zato sto sam, prilikom svoje prve posete Americi, sa roditeljima, imao svega godinu dana. Kada sam se posle mnogo godina vratio u Ameriku, bio sam stipendista Fordove fondacije koja mi je omogucila da putujem po Sjedinjenim Drzavama, bez ikakvih posebnih obaveza: naravno, obisao sam mnogo mesta, bio sam na jugu, i u Kaliforniji, ali sve vreme sam se osecao kao Njujorcanin: Njujork je moj grad.
PISAC I GRAD
Ako prihvatimo tvrdnju da na piscev rad moze da utice sredina u kojoj radi, elementi dekora koji ga okruzuje, tada moramo prihvatiti i tvrdnju da je Torino idealan grad za pisanje. Ne znam kako uopste moze da se pise u nekom od onih gradova gde su slike sadasnjice tako nadmocne, tako ohole da ne ostavljaju ni truncicu prostora i tisine. U Torinu moze da se pise jer su proslost i buducnost prisutnije od sadasnjosti, linije mocne proslosti i teznja ka buducnosti ovaplocuju i daju smisao nenametljivim, urednim slikama danasnjice. Torino je grad koji pobudjuje krepkost, linearnost, stil. Pobudjuje logiku, a preko logike otvara put ludilu.
ZELEO BIH DA BUDEM MERKUCIJE...
Zeleo bih da budem Merkucije. Od svih njegovih vrlina divim se pre svega njegovoj leprsavosti, u jednom svetu prepunom surovosti, njegovoj sanjarskoj masti - dok ispreda stihove kao pesnik kraljice Mab - a u isto vreme njegovoj mudrosti, glasu razuma sred slepe pizme izmedju Kapuleta i Montekija. Po cenu zivota on sledi drevno vitesko pravilo, mozda upravo stila radi, ali je ipak savremen covek, sumnjicav i podrugljiv: Don Kihot koji vrlo dobro zna sta je san a sta java, i zivi ih oboje sirom otvorenih ociju.
Pustinjak u Parizu.
Autobiografske stranice
"Najvaznije je da budemo ono sto jesmo, da produbimo svoj odnos prema svetu i bliznjima, odnos koji istovremeno moze biti i ljubav prema vec postojecem i zelja za promenom."
Italo Kalvino
U jednom trenutku svog zivota Italo Kalvino je dosao na pomisao da sve svoje autobiografske stranice objedini u jednoj knjizi. Bezmalo paradoksalno za pisca koji nije voleo da govori o sebi, koji se pred sve zaglusnijim brujanjem glasina iz pozadine sve vise povlacio u tisinu, uvek isticuci da "veliku tajnu cini skrivanje, vrludanje, zametanje tragova". Disao je punim plucima samo u gradovima kao sto su Pariz i Njujork, u kojima je nesmetano mogao da se oseca nevidljivim, kao da ga stiti neka podsticajna anonimnost. Kao i za Barona na drvetu, njegov problem je bio "da pronadje pravu distancu da bude prisutan a istovremeno i po strani", da izmisli onu osmatracku kotu odakle sve, i vlastiti zivot i zivot drugih ljudi, postaje prozirno. Na svakoj stranici svojih dela Kalvino zivi kao pisac koji na prvom mestu tezi da upozna, da razume, da uklopi protivrecne podatke koje mu predocava stvarnost ovoga veka.
Autobiografija tako postaje polazna tacka za pripovedanje istorije jedne generacije koja stasava u provincijalnoj Italiji zaogrnutoj fasizmom i kroz rat sagoreva etape na svom putu prinudnog sazrevanja, suocavajuci se sa razlicitim izborima, pre moralnim i gradjanskim nego politickim i knjizevnim: sta znaci pisati? sta je trebalo da znaci rad u politickoj partiji kao sto je KPI za vreme hladnog rata? Napustivsi Sanremo, Kalvino stice prijatelje kao sto su Paveze i Vitorini, uci da ukrsta knjizevne argumente sa konkretnom strascu delanja: zanima ga modernizacija industrije koja pruza sjajnu priliku za ljudski ravoj. Centralno mesto na tom putu zauzima suocavanje sa americkim mitom: 1959. godine Kalvino boravi sest meseci u Sjedinjenim Drzavama, zemlji tehnoloskih cuda i generacije bitnika, zapustenih i prljavih gradskih predgradja i politike nenasilnih protesta Martina Lutera Kinga: obilazi izdavacke kuce, ostaje bez daha pred kompjuterima koji iscitavaju Prohujalo s vihorom za tri minuta, jase na konju u Central parku, proglasava se "Njujorcaninom" i to ga cini beskrajno srecnim. U veoma slikovitim pismima svojim torinskim prijateljima, koja se sada prvi put objavljuju, taj zvezdano dalek ali haoticno ziv svet, koji je anticipirao nasu buducnost, opisan je i seciran s pronicljivoscu koja nista ne oduzima svezini utisaka, iskrenom uzivanju u usput uhvacenim pojedinostima.
Naravno, i pored toga sto izbegava bilo kakve narcisoidne egzibicije, Kalvino nam ipak, na kraju, nehotice daruje autoportret. On ima crte sekspirovskog Merkucija, lika koji bi, kako je izjavio pred sam kraj svog zivota, zeleo da bude: divi se njegovoj leprsavosti, sanjarskoj masti, mudrosti, cinjenici da je savremen, sumnjicav i podrugljiv: "Don Kihot koji vrlo dobro zna sta je san a sta java, i zivi ih oboje sirom otvorenih ociju". Na ovim stranicama srecemo onaj pripovedacko-esejisticki ton i onu geometrijsku eleganciju u kojima lezi carolija Americkih predavanja: nehotice i sasvim nesvesno, ovaj na izgled autobiografski Kalvino nenametljivo nam je podario jos jedan "podsetnik" za naredni milenijum.
Izvornik: Mostovi
