U TRAGANJU ZA IZGUBLJENIM
Imati vinograd, vinograd na Fruškoj gori.
Kolibu sa malim tremom, čvorka,
čvorka koji čavrlja u tvom snu.
Šefteliju koja silazi na Dunav, da se okupa,
al šefteliju koju si ti zasadila u danima našeg
gospodstva.
Imati konja, belca, s krilima od šećera.
Konja dostojnog da nosi Dositeja.
I davati mu zob iz ruke žive zobnice
baš kao ti meni vino
u danima naših iluzija.
Imati pčele saradnice sunčevog genija.
Spasavati ih od oluje, leda iz oblaka.
Sveto saće izneti pred prijatelje
kao pesme bezbožničke mladosti
iz slavnog doba naših metafizičkih strahova.
Imati zmiju. Da čuva verige, kolevku i prag.
Hraniti je magnetima, pepelom sa ognjišta,
Osvetljeni njenim zenicama
pokisli do gole kože
u nezaboravnoj drhtavici naše prisnosti.
Imati psa, ljuticu, mešanca gordog.
Da zavija na Severnjaču u noću bogojavljenskih
mrazeva.
Zver nebeska da se skameni od urlika našeg psa,
u neponovljivim danima naših gubljenja.
BRANISLAV PETROVIĆ (1937-2002)
