Salcburg
April je najblaži mesec,
u proleće kad je zemlja najbliža
večnosti i kad mrtva, opet oživljava
drevno čudo zvano život, u klijanju,
dok vetar silazi niz Hajlbrunerštrase
radosno, odozgo sa tvrđave Hoensalcburg
i meša se sa zvukom Mocartove sonate
koju svira neka besmrtna muza,
rukama nekog ovdašnjeg svirača,
tu, u Tomazeli kafani, gde drema
kakav kvazifilozof, zatvoren u svoj
burni svet, Vavilon unutrašnji.
Ako podigneš pogled, videćeš
Alpe kako sijaju kao polarna svetlost,
ako li ga, pak spustiš, ugledaćeš
dečaka nalik Traklovom Elisu,
kako tužno ćuti, osluškujući bojažljivo
tišinu sutrašnjice, pred neizvesnošću
budućeg, ali u dubini duše svoje znaćeš,
pred zidovima Mirabela, kao pred kapijama
boginje Ištar, kako jednom darovani život
nikad ne gasne, i po prvi put u životu
možda ćeš biti hrabar, osećajući,
čudnu, odnekud dobro poznatu, blizinu raja.
Iz zbirke Unutrašnji Vavilon
Radomir D. Mitrić
