„Melanholici isuviše čitaju“, na ovu rečenicu francuskog filozofa Alena sam se saučesnički, zaverenički osmehnuo pre neki dan. Da, pomislih, više nego što mogu da svare. Tu je negde i odgovor za krhkost sećanja i nemogućnost da često razluče sopstvene od tuđih misli. Već godinama često pominjem jednu meni jako važnu priču za koju nisam siguran odakle potiče. Bio sam uveren da sam je pronašao kod Dostojevskog, ali pri ponovnim čitanjima nisam više nabasao na nju. Evo o čemu se radi: stara, zla žena odlazi Bogu na istinu i na raskrsnici raja i pakla sama se upućuje, svesna svoje grešnosti, na put večnih muka. Bog je zaustavlja i pita zašto se tamo uputila? Ona odgovara da je život bio težak, da nije imala mnogo prilika biti dobra i da pretpostavlja da je njeno mesto u paklu već davno određeno. Bog joj uzvraća da je to tačno, ali je podseća na jedan njen čin: trenutak kada joj je prosjak zakucao na vrata moleći za parče hleba. I sama živeći u bedi, u tom trenutku ona je imala samo jednu, jedinu glavicu luka. Ni ne razmišljajući, dala mu je poslednje što je imala. Upravo zbog tog iskupljujućeg čina, upravo zbog tog „ni ne razmišljajući“, Bog je uputi u suprotnom pravcu od onog za koji je žena mislila da joj je suđen.
Uvek sam voleo groblja.To su ona sakralna mesta gde, po Elijadeu, prestaju da važe zakoni fizičkog sveta. To su ona mesta gde je tišina svečanija od obične tišine, gde je mir veći od svakodnevnog mira, mesta gde je, ako se dobro oslušne, govor čist i razgovetan, gde nema ovog našeg besmislenog brbljanja. Svake godine, nekoliko puta, o Zadušnicama i godišnjicama odrasli borave na grobovima svojih najdražih, tiho pričaju, glasno uzdišu, mirno stoje, a jedan dečak od svojih pet-šest godina odlazi pedesetak metara dalje do jednog zapuštenog groba, mesta na koje nikad niko nije položio cvet ili zapalio sveću. Taj dečak je onaj koji ispisuje redove koje upravo čitate, a grob pripada nemačkom vojniku iz drugog svetskog rata Klausu Brahtu. Ni sam ne znam šta me je toliko privuklo tom mestu kojem sam se iznova i iznova vraćao: okolnost da na moja zapitkivanja o njemu sledi neprijatna tišina; tuga koju sam osećao što ispod proste, kamene ploče leži mladić od nepune 22 godine; čuđenje što taj dečarac leži nedaleko od mog dede, a ratovali su na suprotnim stranama; ili nemogućnost da odgovorim na pitanje kako je došlo do toga da poslednji stan ovog nesrećnika, koga nikad niko nije pošteno oplakao, bude baš na „našem“ groblju?Ili onaj natpis na vojničkom groblju u Bitolju, za koji tada nisam mogao znati: „Za Srbina, mrtav neprijatelj nije neprijatelj“? I baš kao kod Isidore, na tim lepim palanačkim grobljima svako mesto ima svoju hroniku- samo su ova kamena ploča, načeta zubom vremena, i mladić koji leži ispod nje, opasani nekom kosmičkom usamljenošću.
Poput nekog Prustovog junaka, posle dvadeset godina obreo sam se u rodnom gradu. Nisam imao iluzije, tamo me nije odvela nostalgija: dvodecenijsko izgnanstvo sagoreva svaku himeru. Uostalom, davno sam shvatio da čovek ne treba da se vraća tamo gde je jednom bio srećan. Onih do kojih mi je stalo- gotovo da više i nema tamo, ili su se preselili na mesto zbog kojeg sam i potegao na put. Na naše groblje. Na naše groblje- tog jedinog svedoka u vremenu i večnosti, pred ljudima i Bogom, da je postojalo jedno ostrvo na kojem je bujao život, sa svim svojim srećama i nesrećama u ljudskim sudbinama. Život- koji je konačno utrnuo, zarastao u korov i travu. Uprkos tome, ili baš zbog toga, sa spokojom i mirom kakvog nikad pre ili posle nisam osećao, uspeo sam se na brežuljak povrh grada, prošao grobljansku kapiju, celivao ostatke zidova porušene kapele,uspravio prevrnuta kolica na koja se polaže sanduk, sedeo na grobovima mog Gojka, Danice, Georgija, Marte, Ilije...glasno uzdisao, mirno stajao, plakao bez zvuka pri pogledu na razbijene, prevrnute, razvaljene krstove...
I onda krećem- znate već gde; tamo gde sam odlazio pre toliko godina- na grob Klausa Brahta. I sve je isto kao nekad- nema uvelog i sasušenog cveća, nema traga izgorele voštanice, sve utonulo u zaborav. I petogodišnji dečak, stariji za trideset i pet godina, čupa travu oko napukle ploče, vadi iz torbe sveću (možda je to moja glavica luka?), pali je i nada se da će osvetliti put duši koja verovatno nikad nije videla svetlost.
Autor je operativni urednik Novog Polisa
Izvornik: Novi Polis
