Živih svedoka iz tog logora i kolonije više nema.
Ali svi oni koji su ikad boravili duže na njemu
slažu se u jednom: nepodnošljivost njegove klime
ljudski um nije u stanju da zamisli.
Od hladnoće zubi pucaju u ustima.
Za vreme vlažnog i kratkog leta komarci
sišu (ljudskim) stvorenjima krv i iz beonjača.
Braniti se od Prirode bilo je besmisleno,
snage se nije imalo ponekad ni za umreti.
1929. godine kao tračak nade
pronosi se među osuđenicima
vest o poseti Gorkog.
„On će sve razotkriti, on će nas spasiti.”
Pripreme za doček su užurbane.
Upravnik logora izdaje naređenja koja odzvanjaju
kao bat čizama na drvenom hodniku,
sve brže i brže. I bliže.
Sve se boji, kreči.
Dižu se fasade ispred baraka, sadi drveće.
Sakriva se što se može sakriti.
„Može li Užas poprimiti lice Jagnjeta?”
Čini se da komarci grizu još nervoznije
i da kundaci stražara češće padaju na leđa zatvorenika.
Konačno veliki inženjer ljudske duše
stiže brodom uz neveliku pratnju.
Bela košulja na njemu izgleda
kao da ju je maločas obukao.
Kruta je i bela poput beskrajnih noći.
Za vreme njegovog kratkog boravka
obasut je izuzetnom gostoprimljivošću:
ne ostavljaju ga ni trenutak nasamo sa osuđenicima.
Sve je obišao, ništa nije video.
Drug Gorki napušta ostrvo nakon tri dana
zadovoljan, kako reče, onim što mu je pokazano.
Stojeći na brodu dugo je gledao prema ostrvu
koje je postajalo sve manje, sve nejasnije.
O grešci među crvenim zupčanicima Revolucije
pričaće drugi.
Prvi i jedini put nije zavirio iza kulisa.
2006.
