/TRI POGLAVLJA/
PARADA U ERENRANGU
Iz arhiva Haina. Prepis dokumenta upućenog ansiblom pod oznakom 01-01101-934-2-Geten. Poslato stabilu na Olulu. Izveštaj Dženlija Aija, prvog mobila na Getenu/Zimi, hainski ciklus 93, ekumenske godine 1490-97.
Podneću izveštaj kao da pričam priču zato što su me na matičnom svetu naučili, dok sam još bio dete, da Istina predstavlja stvar mašte. Najpouzdanija činjenica može da zakaže ili da odnese prevagu već prema stilu kojim je izložena: slično onom naročitom organskom dragulju naših mora, koji dobija na sjaju kada ga nosi jedna žena, dok na drugoj tamni i pretvara se u prah. Činjenice nisu ništa čvršće, skladnije, okruglije i stvarnije od bisera. Ali i činjenice i biseri su osetljivi.
Priča nije u potpunosti moja, niti je samo ja pričam. U stvari, uopšte nisam siguran čija je ovo priča; vi ćete to bolje prosuditi. Ali ona je celovita, a ako povremeno bude izgledalo da se činjenice menjaju sa promenjenim glasom, onda je na vama da odaberete one koje vam se više sviđaju; pa ipak, nijedna od njih nije lažna i ovo je celovita priča.
Ona počinje četrdeset četvrtog dijurnala 1491. godina, koji se na planeti Zimi, u narodu Karhide, naziva odharhahad tuva; posredi je dvadeset drugi dan trećeg meseca proleća Prve godine. Ovde je uvek Prva godina. Svakog Prvog dana u godini menjaju se jedino datiranja prošlih i budućih godina, koje se računaju unazad i unapred od jedinstvenog Sada. Bilo je, dakle, proleće Prve godine u Erenrangu, glavnom gradu Karhide, a moj život se nalazio u opasnosti, čega nisam bio svestan.
Učestvovao sam na paradi. Išao sam odmah iza gosivora, a neposredno ispred kralja. Padala je kiša.
Kišni oblaci iznad tamnih kula, kiša koja lije u duboke ulice, mračan, kameni grad šiban olujom, kroz koji lagano krivuda jedna zlatna žila. Najpre stupaju trgovci, velmože i zanatlije grada Erenranga, red za redom, veličanstveno odeveni; lako napreduju kroz kišu, kao ribe kroz more. Lica su im bodra i spokojna. Ne marširaju ukorak. Ovo je parada bez vojnika, pa čak i bez podražavanja vojnika.
Zatim dolaze lordovi, gradonačelnici i poslanici, po jedna osoba, pet, četrdeset pet ili četiri stotine, iz svih pokrajina i potpokrajina Karhide; široka, urešena povorka koja se kreće uz muziku metalnih rogova i šupljih, kockastih svirala od kostiju i drveta, kao i uz suve, čiste tonove električnih frula. Raznovrsne zastave velikih pokrajina mešaju se, u pometnji boja šibanoj kišom, sa žutim zastavicama kojima je iskićen put, a različite melodije pojedinih grupa tvore nesazvučje, preplićući se meðusobno u mnoštvu ritmova koji odjekuju dubokom, kamenom ulicom.
Potom pristiže skupina opsenara sa uglačanim zlatnim kuglama, koje hitaju uvis, u blistave letove, zatim ih hvataju, pa ponovo bacaju, stvarajući sjajnu opsenu mlazeva vodoskoka. A onda, najednom, kao da su doslovce ščepale svetlost, zlatne kugle blesnu poput obasjanog kristala: sunce se probilo kroz oblake.
Posle toga sledi četrdeset svirača na gosivorima, svi odeveni u žuto. Gosivor, koji se svira jedino u kraljevom prisustvu, tvori neskladno, rastrojavajuće mukanje. Kada se četrdeset ovih instrumenata oglasi zajedno, onda se čoveku rastrese um, zatresu se kule Erenranga, stresu se poslednje kišne kapi iz olujnih oblaka. Ako je ovo kraljevska muzika, nije onda nikakvo čudo što su svi kraljevi Karhide ludi.
Iza svirača nastupaju redom kraljeva svita, čuvari, gradski i dvorski službenici i dostojanstvenici, poslanici, senatori, većnici, ambasadori, lordovi kraljevstva; niko od njih ne drži korak niti ide u poretku, pa ipak svi hode veoma dostojanstveno, a meðu njima je i kralj Argaven XV, u beloj tunici, košulji i čakširama, sa kožnim gležnjacima boje šafrana i šiljatom, žutom kapom. Zlatan prsten predstavlja njegov jedini ukras i znamenje svojstva. Iza ove skupine osam kršnih delija nosi kraljevu nosiljku, urešenu zlatnim safirima, kojom se nijedan kralj nije provozao već stolećima, svetkovinsku relikviju iz Daleke davnine. Uz nosiljku ide osam čuvara naoružanih "napadačkim puškama", takoðe ostacima iz varvarskije prošlosti, koje, meðutim, nisu prazne, već napunjene sačmom od mekog gvožđa. Smrt stupa iza kralja. Iza smrti dolaze đaci zanatlijskih škola, akademija i tehničkih učilišta, kao i podmladak kraljevog ognjišta, dugački redovi dece i mladeži u belom, crvenom, zlatastom i zelenom; konačno, izvestan broj tamnih automobila u tihoj, laganoj vožnji završava povorku.
Kraljeva svita, u kojoj sam bio i ja, okuplja se na jednoj platformi napravljenoj od sveže istesane drvene graðe pokraj nezavršenog luka Rečne kapije. Prigoda parade jeste dovršenje tog luka, čime se okončava izgradnja novog druma i Rečne luke Erenranga, veliki poduhvat drenažiranja, zidanja i putogradnje, na šta je utrošeno pet godina rada i po čemu će se kraljevanje Argavena XV isticati u letopisima Karhide. Stojimo prilično zbijeni na platformi u našim vlažnim i nezgrapnim odeždama. Kiša je prestala, sunce nas obasjava, blistavo, jarko, izdajničko sunce Zime. Obraćam se osobi koja stoji s moje leve strane.
"Toplo je. Stvarno je toplo."
Osoba s moje leve strane - jedan zdepast, crnomanjast Karhiđanin zaglađene i teške kose, odeven u tešku kabanicu od zelene kože protkane zlatom, u tešku belu košulju, u teške čakšire i sa lancem oko vrata od teških srebrnih karika od kojih je svaka velika kao šaka - ta osoba, silno se znojeći, uzvraća mi: "Baš jeste."
Svuda oko nas, koji stojimo zbijeni na platformi, pružaju se lica žitelja grada, podignuta nagore, slična mnoštvu smeðih, okruglih kamičaka, svetlucajući se hiljadama netremičnih očiju poput liskuna.
A onda kralj počinje da se penje brvinom od sirove drvene građe koja vodi od platforme do vrha luka, čiji se još nespojeni stubovi nadnose nad gomilu, gatove i reku. Dok se on uspinje, gomila se uskomeša i prozbori mnogoglasnim mrmljanjem: "Argavene!" Kralj ništa ne uzvraća. Oni to i ne očekuju. Gosivori se oglase gromovitim, naskladnim hukom, a potom zamuknu. Tišina. Sunce obasjava grad, reku, gomilu i kralja. Zidari su dole stavili u pokret električni čekrk i kako se kralj penje uvis, završni kamen luka ga pretiče, vezan užadima, a zatim biva podignut do vrha, podešen na mesto i uglavljen gotovo bešumno, iako predstavlja veliki blok od jedne tone, u prazninu izmeðu dva stuba, pretvarajući ih u jedan, u jedinstvenu tvorevinu, u luk. Jedan zidar sa mistrijom i vedrom čeka kralja na vrhu skele; svi ostali radnici silaze dole lestvicama od užadi, slično roju buva. Kralj i zidar spuštaju se na klena, visoko izmeðu reke i sunca, na svom delu skele. Uzevši mistriju, kralj počinje da malteriše dugačke spojnice završnog kamena. Ne čini to samo simbolično da bi odmah vratio mistriju zidaru, već se prilježno daje na posao. Za razliku od ostalih malterskih premaza, cement koji se ovde upotrebljava ružičaste je boje; posmatrajući pet ili deset minuta kralja zadubljenog u posao, pitam osobu s moje leve strane: "Da li se vaši završni kamenovi uvek spajaju crvenim cementom?" Ista je, naime, boja uočljiva oko svakog zavšnog kamena na lucima Starog mosta, koji se prelepo nadvio nad reku uzvodno od ovog novog luka.
Obrisavši znoj sa tamnog čela, muškarac - moram da kažem muškarac, budući da sam za njega već upotrebio muški rod - muškarac mi odgovori: "U Dalekoj davnini zavšni kamen uvek je bio spajan malterom od smrvljenih kostiju izmešanih sa krvlju. Bile su to ljudske kosti i ljudska krv. Bez tog krvnog spoja luk bi se srušio, shvatate. Danas u tu svrhu koristimo životinjsku krv."
On često tako govori, otvoreno, ali oprezno, sa primesom ironičnosti, kao da stalno ima na umu da ja sagledavam i prosuðujem stvari kao tuðin: jedinstveno stanovište za pripadnika jedne tako izdvojene rase i za nekoga ko je na tako visokom položaju. On je jedan od najmoćnijih ljudi u zemlji; nisam sasvim siguran šta bi bio pravi istorijski ekvivalent njegovog ranga: vezir, predsednik vlade ili kancelar; karhidski naziv za to glasi Kraljevo uho. On je lord jedne pokrajine i lord kraljevstva, čovek koji pokreće velika zbivanja. Zove se Terem Hart rem ir Estraven.
Kralj izgleda da je završio malterisanje, što me raduje; ali, prošavši ispod lučnog pregiba po izukrštanom spletu skela, on se ponovo daje na posao sa druge strane završnog kamena koji, na kraju krajeva, i ima dve strane. Kod Karhiđana je sasvim neuputno biti nestrpljiv. Oni su, doduše, sve drugo samo ne flegmatičan narod, ali su zato tvrdoglavi, uporni, a narošito vole da malterisanje obave do kraja kako valja. Gomila na keju reke Ses zadovoljna posmatra kralja kako radi, ali meni je dosadno i toplo. Nikada mi ranije nije bilo vrućina na Zimi; niti će mi ikada više biti; pa ipak, ne uspeva mi da uživam u ovoj povlastici. Odeven sam za ledeno doba, a ne za sunčanje, sa slojevima i slojevima odeće, od tkanog biljnog vlakna, veštačkog vlakna, krzna, kože, što čini masivan štitnik od hladnoće, u kome sada venem kao list rotkvice. Da bih odvratio pažnju od toga, posmatram gomilu i ostale učesnike parade okupjene oko platforme; zastave njihovih pokrajina i klanova stoje opuštene i svetle na suncu, a ja zaludno zapitkujem Estravena čija je ova, a čija ona. On zna svaku za koju ga pitam, iako ih ima na stotine, od kojih su neke iz dalekih pokrajina, ognjišta i malih plemena Olujne krajine Pering i Kermlandije.
"I ja sam iz Kermlandije", kaže on, pošto sam izrazio divljenje prema njegovom znanju. "U svakom slučaju, to mi je posao da poznajem pokrajine. One tvore Karhidu. Da bi se vladalo ovom zemljom, treba vladati njenim lordovima. To, doduše, nije uvek bilo izvodljivo. Jeste li čuli za izreku: Karhida nije nacija, već porodična razmirica?" Priznajem da nisam i podozrevam da ju je Estaven smislio; nosi njegov zaštitni znak.
U tom trenutku jedan drugi član kioremije, gornjeg doma ili skupštine, kojom predsedava Estraven, uspeva da guranjem prokrči put do ovoga i počinje nešto da razgovara sa njim. To je kraljev roðak Pemer Harge rem ir Tibe. Glas mu je veoma prigušen dok se obraća Estravenu, držanje pomalo nadmeno, a osmeh kao da mu ne silazi sa lica. Znojeći se kao santa leda na suncu, Estraven ostaje uglaðen i hladan kao led, glasno odgovarajući na Tibeova mrmljanja, tonom čija uobičajena ljubaznost u priličnoj meri pravi od sagovornika budalu. Posmatrajući kralja kako malteriše, ja prisluškujem, ali ne uspevam da razaberem ništa drugo izuzev neprijateljstva izmeðu Tibea i Estravena. To nema veze sa mnom, u svakom slučaju, i mene jedino zanima ponašanje ovih ljudi koji vladaju jednom nacijom, u starovremenom smislu, koji uparavljaju sudbinama dvadeset miliona drugih ljudi. Moć je postala tako tanana i složena stvar u ustrojstvu koje je usvojio Ekumen, da bi njeno dejstvovanje mogao da razabere samo čovek veoma istančane pronicljivosti; ovde je, meðutim, ona još ograničena, još vidljiva. Kod Estravena se, na primer, gleda na moć kojom on raspolaže kao na osnaženje njegovog karaktera; ne može se dogoditi da Kraljevo uho načini neki bezrazložan gest ili da kaže neku reč koja se ne bi čula. On to zna i svest o tome pridaje mu znatno više stvarnosti nego što je ima većina drugih ljudi: čvrstinu bića, suštastvenost, ljudsku veličajnost. Ništa nije uspešnije od uspeha. Nemam poverenja u Estravena, čije mi pobude stalno ostaju nejasne; ne dopada mi se; pa ipak, osećam i reagujem na njegov autoritet, kao što osećam i reagujem na toplotu sunca.
Dok još razmišljam o tome, sunce ovog sveta biva zaklonjeno oblacima koji se ponovo sakupljaju i ubrzo se duž reke spušta kiša; njene proreðene, krupne kapi razlivaju se po gomili na keju, zatamnjujući nebo. Dok se kralj spušta niz brvinu, sunčevi zraci probijaju se poslednji put, od čega njegova bela prilika i veliki luk za trenutak postanu istaknuti i blistavi spram južnog neba koje se crni olujnim oblacima. Oblaci se zatvaraju. Nalet hladnog vetra brišući dolazi Ulicom luke i dvorca, reka se obliva sivilom, krošnje drveća duž keja ustrepere. Parada je gotova. Pola časa kasnije počinje da pada sneg.
Dok se kralj automobilom odvozi niz Ulicu luke i dvorca, a gomila počinje da se razilazi poput mnoštva krupnih oblutaka koje kotrlja spora plima, Estraven se ponovo okreće prema meni i kaže: "Da li biste obedovali sa mnom večeras, gospodine Ai?" Ja prihvatam, više iznenađen nego zadovoljan. Estraven je učinio mnogo za mene tokom poslednjih šest ili osam meseci, ali ja nisam očekivao niti želeo ovakav izraz lične počasti kao što je poziv u njegovu kuću. Harge rem ir Tibe još je stajao pored nas, što znači da je čuo ovo, a ja sam osetio da je baš tako i bilo zamišljeno. Ozlojeđen tim činom, koji je predstavljao izraz tipično ženske sklonosti ka spletkarenju, sišao sam sa platforme i umešao se u gomilu, služeći se pri tom pomalo ramenima i laktovima. Moja visina ne premaša mnogo getenjanski prosek, ali razlika naročito postaje upadljiva u mnoštvu. To je on, pogledaj, eno izaslanika. Razume se, bio je to deo mog posla, ali deo koji mi je padao sve teže, a ne lakše, kako je vreme prolazilo; sve češće sam žudeo za anonimnošću, žudeo za tim da se ne razlikujem od drugih. čeznuo sam da budem kao i svi ostali.
Prošao sam nekoliko blokova Ulicom pivnica, a zatim sam skrenuo prema mom staništu; najednom, kada se gomila oko mene već proredila, ustanovio sam da pored mene korača Tibe.
"Besprekorna svetkovina", reče kraljev rođak, osmehnuvši mi se. Njegovi dugački, čisti, žuti zubi pojavljivali su se i nestajali na žutom licu svom prošaranom, iako on još nije bio zašao u godine, blagim, mekim borama."
"Dobro znamenje za uspeh nove luke", rekoh."
"Sasvim tako." Ponovo zubi.
"Svetkovina postavljanja završnog kamena najupečatljiviji je..."
"Sasvim tako. Ta svetkovina došla je do nas iz Daleke davnine. Ali nema sumnje da vam je lord Estraven to već sve rastumačio."
"Lord Esrtaven je veoma predusretljiv."
Pokušavao sam da govorim jednostavno, ali sve što sam kazao Tibeu kao da je imalo dvostruko značenje.
"Oh, veoma, doista", reče Tibe. "Lord Estraven je uistinu znamenit po svojoj ljubaznosti prema strancima." Ponovo se osmehnuo, a svaki zub je izgledao kao da ima po jedno značenje, po dva, čitavo mnoštvo, trideset dva različita značenja.
" Malo je stranaca tako strano kao što sam to ja, lorde Tibe. Veoma sam zahvalan na predusretljivosti."
"Sasvim tako, sasvim tako! A zahvalnost je otmeno, retko osećanje, koje su pesnici neštedimice ovenčavali slavom. Znatno reðe od svega drugog ovde u Erenrangu, nesumnjivo zato što nema prođu. Živimo u grubom dobu, nezahvalnom. Stvari nisu više onakve kakve su bile u vreme naših dedova, zar ne?"
"To mi je malo poznato, ser, ali slične žalopojke čuo sam i na drugim svetovima."
Tibe je nekoliko trenutaka netremice zurio u mene, kao da nastoji da ustanovi da li sam skrenuo pameću. Zatim ponovo izloži svoje dugačke, žute zube. "Ah, da! Sasvim tako! Stalno gubim iz vida da vi dolazite sa druge planete. Ali, svakako, vi na to nikad ne zaboravljate. Premda, nesumnjivo, imali biste znatno sređeniji, jednostavniji i bezbedniji život ovde u Erenrangu kada biste to mogli da smetnete s uma, a? Sasvim tako! Evo mojih kola, naložio sam da me čekaju ovde, po strani. Voleo bih da mogu da vas povezem do vašeg ostrva, ali moraću da se lišim tog zadovoljstva, budući da uskoro treba da se pojavim u kraljevoj kući, a kako kaže poslovica, siromašni rođaci valja da stižu na vreme, a? Sasvim tako!" reče kraljev rođak, ulazeći u mala, crna, električna kola i uputivši mi još jednu nisku zuba preko ramena, sa koprenom bora koja kao da mu je prekrivala oči.
Pešice sam otišao do mog ostrva. (Karhoš, ostrvo, uobičajeni naziv za zgrade sa stanovima i pansionima u kojima obitava najveći deo gradskog življa Karhide. Ostrva sadrže od dvadeset do dve stotine privatnih soba; ishrana je zajednička; neka se vode kao hoteli, druga kao zadružne zajednice, dok treća predstavljaju mešavinu prve dve vrste. Ostrva su nesumnjivo prilagođeni gradski oblik temeljne karhidske institucije Ognjišta, premda im, razume se, nedostaje mesna i rodoslovna postojanost ovog vida zajednice.) Pošto su se nedavno otopili i poslednji zimski snegovi, sa vrta pred kućom nestalo je belog pokrova, a zimska vrata, na visini od deset stopa iznad tla, stajaće sada zatvorena nekoliko meseci, dok se ne vrate jesen i duboki snegovi. Iza ugla zgrade, u blatu, ledu i ranom, mekom, bujnom, proletnjem rastinju bašte stajao je jedan mladi par i razgovarao. Držali su se za desne ruke. Bili su u prvoj fazi kemera. Krupne, meke pahiljice igrale su oko njih dok su bosonogi stajali u ledenom blatu, prepletenih prstiju, očiju samo jedno za drugo. Proleće na Zimi.
Užinao sam na mom ostrvu, a kada su gongovi na Remnijevoj kuli otkucali četvrti čas, bio sam u dvorcu, spreman za večeru. Karhiđani imaju četiri glavna obroka dnevno, doručak, ručak, užinu i večeru, ali i koriste svaku priliku da još nešto gricnu i prezalogaje u međuvremenu. Na Zimi nema velikih, mesnatih životinja, kao ni proizvoda dobijenih od sisara: mleka, maslaca i sira; jedine namirnice koje obiluju belančevinama i ugljenim hidratima jesu razne vrste jaja, ribe i koštunjavog voća, kao i hainske žitarice. Mršava ishrana za oštru klimu, što nalaže da se hrana unosi često u organizam. U početku se u mene uvrežila navika da jedem maltene svakih nekoliko minuta. Tek kasnije te godine ustanovio sam da su Getenjani usavršili tehniku ne samo neprekidnog obedovanja već isto tako neograničenog gladovanja.
Sneg je i dalje padao, blaga proletnja vejavica, znatno prijatnija od neumoljive kiše Otapanja koje tek što je minulo. Stigao sam do dvorca i prošao kroz njega u utihloj, bledoj tami, punoj snežnih pahuljica, samo jednom zalutavši. Dvorac Erenranga prdstavlja, u stvari, grad u gradu, zidinama ograðen metež palata, kula, vrtova, dvorišta, manastira, zasvođenih mostova, nezasvođenih tunelskih prolaza, šumaraka i tamnica po zamkovima - tvorevina viševekovne paranoje velikih razmera. Nad svim tim uzdižu se tmurni, crveni, kitnjasti zidovi kraljevske kuće, u kojoj, iako je u neprekidnoj upotrebi, ne živi niko drugi do kralj. Svi ostali, posluga, osoblje, lordovi, ministri, članovi skupštine i ko već ne, spavaju u drugim palatama, utvrðenjima, zamkovima, barakama i kućama unutar zidina. Kao znak kraljeve posebne naklonosti, Estraven je obitavao u takozvanoj Ugaonoj crvenoj nastambi; bila je to kuća sagrađena pre četiri stotine četrdeset godina za Harmesa, omiljenog kemera Emrana III, čija se lepota još veliča i koga su plaćenici unutrašnje klike oteli, osakatili i načinili maloumnikom. Emran III umro je četrdeset godina posle toga i dalje iskaljujući osvetnički bes na svojoj nesrećnoj zemlji: Emran Zlehudi. Tragedija je tako stara da je njen užas već izbledeo, a samo izvestan duh verolomstva i sete i dalje lebdi meðu kamenim zidovima i senima kuće. Vrt je bio neveliki i ograðen zidom; stabla serema stajala su nadvijena nad jedan mali kameni bazen. U prigušenim prugama svetlosti koje su dopirale sa prozora kuće mogao sam da razaberem snežne pahuljice i vlaknaste, bele grumuljice spora drveća kako zajedno meko padaju na tamnu površinu vode. Estraven je stajao i čekao me, gologlav i bez kaputa na studeni, posmatrajući to maleno, tajnovito, neprekidno poniranje snega i semenja u noć. Tiho me je pozdravio i uveo u kuću. Nije bilo drugih gostiju.
To me je začudilo, ali odmah smo seli za trpezu, a dok se obeduje, ne razgovara se o poslu; osim toga, moje čuðenje začas je prešlo na posluženi obed, koji je bio izvrstan, pa je kuvar, čiju sam veštinu pohvalio iz sveg srca, čak uspeo da naprosto preobrazi neizbežne hlebne jabuke. Posle večere, uz vatru, ispili smo toplo pivo. Na svetu gde je uobičajeni deo pribora za jelo jedna alatka kojom razbijate led što se uhvatio na piću izmeðu dva gutljaja čovek i te kako ceni kada ga neko počasti toplim pivom.
Estraven je prijatno ćaskao za trpezom; sada, sedeći sa druge strane ognjišta, utonuo je u ćutanje. Iako sam se nalazio na Zimi već skoro dve godine, ni izdaleka još nisam bio kadar da sagledam žitelje ove planete njihovim vlastitim očima. Pokušavao sam, ali moja nastojanja bivala su osujećena podsvesnim zaprekama, zbog kojih sam Getenjanina video najpre kao muškarca, pa onda kao ženu, razdvajajući ga na ove dve kategorije tako nebitne njegovoj prirodi, a tako suštinske mojoj. Baš zato, dok sam ispijao gorko pivo koje se pušilo, pomislio sam kako je Estravenovo ophoðenje za stolom bilo tipično žensko, puno dražesnosti, takta, odsustva ozbiljnosti, pritvorno i prepredeno. Nije li možda upravo ta meka, podatljiva ženstvenost bila razlog što mi se on nije dopadao i što je izazivao nepoverenje u meni? Jer bilo je nemoguće misliti o njemu kao o ženi; o toj tamnoj, ironičnoj, moćnoj prilici koja je sedela preko puta mene u tami odagnavanoj sjajem vatre; pa ipak, kad god bih pomislio o njemu kao o muškarcu, javio bi mi se utisak neistinosti, obmanjivanja: da li se to odnosilo na njega samog ili na moj stav prema njemu? Glas mu je bio mek i prilično zvonak, ali ne i dubok; teško je mogao da proðe kao glas muškarca, a ništa lakše ni kao glas žene... no, šta je to govorilo?
"Žao mi je", kazao je "što sam toliko dugo morao da odgađam to zadovoljstvo da vas pozovem u svoj dom; bar mi je zbog toga milo što meðu nama više nema govora o zastupničkom odnosu."
Ovo me je malo zbunilo. On je svakako do sada bio moj zastupnik na dvoru. Misli li da me je audijencija, koju mi je za sutra priredio kod kralja, učinila njemu ravnim? "Bojim se da vas nisam shvatio", rekoh.
Ništa nije odmah uzvratio, očigledno takoðe zbunjen. "Ovaj, razumete", prozborio je konačno, "pošto ste ovde... shvatate da se, očigledno, više ne zauzimam za vas kod kralja."
Kazao je to kao da se stidi mene, a ne sebe. Jasno, njegov poziv i moje prihvatanje imali su izvesno značenje koje mi je promaklo. Ali moja pogreška bila je u ophođenju, njegova u moralu. Sve što mi je u prvi mah palo na um bilo je da s puno prava nisam od početka verovao Estravenu. On ne samo što je bio prepreden i što je bio moćan već je bio i veroloman. Sve ove mesece u Erenrangu on je bio taj koji me je slušao, koji je odgovarao na moja pitanja, slao je lekare i inženjere da potvrde da su moj telesni sklop i moj brod tuðinske prirode, predstavljao me je ljudima s kojim je trebalo da se upoznam i postepeno me uzdizao od statusa veoma maštovitog čudovišta, za šta sam držan prve godine, do sadašnjeg uvažavanja kao tajanstvenog izaslanika koga će čak i kralj primiti. A sada, uznevši me do ove opasne visine, on iznenada i hladno izjavljuje da mi odriče dalju podršku.
"Naveli ste me da se oslonim na vas..."
"Sve je to bilo pogrešno."
"Hoćete li da kažete da se, priredivši mi audijenciju, niste kod kralja založili za moje poslanstvo kao što ste..." Uspeo sam da se obuzdam i ne izgovorim "obećali".
"Nisam mogao."
Bio sam veoma razljućen, ali on mi nije uzvratio ni ljutnjom ni izvinjenjem.
"Da li biste mi kazali zašto?"
Posle kratkog oklevanja, on reče: "Da", a zatim ponovo zastade. U tišini koja je zavladala palo mi je na um da jedan ubog i nezaštićen tuðinac ne bi trebalo da zahteva objašnjenja od predsednika vlade jednog kraljevstva, nadasve kada ne razume, a po svoj prilici nikada i neće razumeti temelje moći i dejstvovanje vlasti u tom kraljevstvu. Sve je to, nesumnjivo, bila stvar šifgretova - ugleda, obraza, položaja, međusobnih odnosa ponosa, neprevodivog i svevažećeg načela društvene premoći u Karhidi i svim civilizacijama Getena. Ako je odista bila stvar u tome, onda zacelo ne bih razumeo.
"Da li ste čuli šta mi je kralj kazao danas na svetkovini?"
"Nisam."
Estraven se nagnuo preko ognjišta, podigao pivski krčag iz toplog pepela i dolio mi u vrč. Nije rekao ništa više, te tako ja dodah: "Kralj vam nije ništa kazao u mom prisustvu."
"Nije ni u mom", reče on.
Konačno mi postade jasno da sam prevideo još jedan mig. Proklinjući njegovo žensko okolišenje, rekoh: "Pokušavate li to da mi kažete, lorde Estravene, da više niste u kraljevoj milosti?"
Milsim da ga je ovo naljutilo, ali nije rekao ništa što bi to pokazalo, već samo: "Ništa ne pokušavam da vam kažem, gospodine Ai."
"Tako mi Boga, voleo bih da pokušate!"
Pogledao me je radoznalo. "Dobro, onda, probajmo ovako. Postoje izvesne osobe na dvoru koje su, kako vi to kažete, u kraljevoj milosti, ali koje ne gledaju sa blagonaklonošću na vas i na vaše poslanstvo ovde."
I ti smesta hitaš da im se pridružiš, prodavši me da bi spasao vlastitu kožu, pomislio sam, ali nije bilo nikakve svrhe i reći to. Estraven je bio dvoranin, političar, a ja budala koja mu je verovala. čak i u biseksualnom društvu političar je veoma često nešto manje od celovitog čoveka. To što me je pozvao na večeru pokazalo je da on misli kako ću ja prihvatiti njegovu izdaju podjednako lako kao što ju je on počinio. Očigledno, spasavanje obraza bilo je važnije od poštenja. Stoga odlučih da kažem: "Žao mi je što vas je predusretljivost prema meni dovela u nepriliku." Užareno ugljevlje. Likovao sam u varavom osećanju moralne nadmoćnosti, ali ne zadugo; on je bio odveć nepredskaziv.
Ponovo se zavalio u stolicu, tako da mu je svetlost plamena oblivala rumenilom kolena i negovane, snažne, male ruke, kao i srebrni vrč koji je držao, dok mu je lice bilo povučeno u senku: tamno lice, uvek zasenčeno gustom, poleglom kosom, teškim veđama i trepavicama i smrknutom bezizražajnošću. Može li se dokučiti mačije, tuljanovo ili vidrino lice? Neki Getenjani, pomislio sam, slični su tim životinjama, sa svojim dubokim, svetlim očima čiji se izraz nimalo ne menja dok govorite.
"Sam sam sebe doveo u nepriliku", odgovori on,"jednim činom koji nema nikakve veze sa vama, gospodine Ai. Vi znate da su Karhida i Orgorein u sporu oko jedne granične oblasti u visokom Severnom području, blizu Sasinota. Argavenov deda proglasio je Sinotsku dolinu karhidskom, ali satrpeznici nikada nisu priznali ovo pripajanje. Mnogo snega iz jednog oblaka, a i postaje sve gušći. Pomogao sam nekim karhidskim ratarima koji žive u rečnoj dolini da se vrate na istok, preko stare granice, smatrajući da će se razmirice same od sebe srediti ako se dolina jednostavno prepusti Orgotima, koji su tamo živeli više hiljada godina. Bio sam u upravi Severnog područja pre nekoliko godina i tom prilikom sam upoznao neke od tih ratara. Mrska mi je bila i samo pomisao na to da mogu da stradaju u upadima ili da budu upućeni na dobrovoljačka dobra u Orgorein. Zašto naprosto u korenu ne saseći uzrok spora?... Ali to nije rodoljubiva zamisao. Štaviše, ona je kukavička i ugrožava šifgretor samog kralja."
Njegova ironičnost i cela ta zapetljavina oko graničnog spora sa Orgoreinom uopšte me nisu zanimali. Vratio sam se na stvar koja se ticala nas dvojice. Svejedno da li imam poverenja u njega ili ne, on mi i dalje može biti od izvesne koristi. "Žao mi je", rekoh, "ali bila bi prava šteta dopustiti da ta poteškoća vezana za nekoliko ratara predstavlja prepreku mom poslanstvu kod kralja. Ovde je ulog nesravnjivo veći od nekoliko milja državne granice."
"Slažem se. Znatno je veći. Ali možda će Ekumen, između čijih se međa pruža stotinu svetlosnih godina, pokazati malo strpljenja prema nama."
"Stabili Ekumena veoma su strpljivi ljudi, ser. Oni će čekati stotinu ili pet stotina godina da Karhiđani i ostali žitelji Getena temeljito razmisle i odluče da li će se pridružiti ostalom čovečanstvu. Govorim naprosto iz lične nade. I iz ličnog razočaranja. Priznajem da sam pomislio da ću uz vašu podršku..."
"I ja sam to verovao. No, glečeri se nisu zaledili preko noći..." Fraze su mu lako navirale sa usana, ali duhom je bio odsutan. Sedeo je zadubljen u misli. Predočio sam u sebi njegovu priliku kako me pomera, zajedno sa ostalim pešacima, na ploči gde se igrala igra moći. "Došli ste u moju zemlju", kazao je konačno, "u neobično vreme. Stvari se menjaju; predstoji nam novi obrt. Ne, nije toliko obrt posredi, več okolnost da smo predaleko odmakli putem kojim smo išli. Mislio sam da će nas vaše prisustvo, vaše poslanstvo, sprečiti da nastavimo pogrešnim pravcem, da će nam pružiti potpuno novu mogućnost. Ali u pravom trenutku... na pravom mestu. Sve je to veoma rizično, gospodine Ai."
Nestrpljiv zbog njegove uopštenosti, rekoh: "Nagoveštavate mi da ovo nije pravi trenutak. Da li mi savetujete da opozovem audijenciju?"
Moja nespretnost ispala je još gora na karhidskom jeziku, ali Estraven se nije osmehnuo, niti trgao zbog toga. "Bojim se da samo kralj uživa tu povlasticu", reče blago.
"Oh, zaboga, da. Nisam tako mislio." Za trenutak sam zagnjurio glavu meðu šake. Vaspitavan u otvorenom, nesputanom društvu Zemlje, naprosto nikada neću uspeti da se saživim sa protokolom, sa uzdržanošću, što je bilo na visokoj ceni kod Karhiđana. Znao sam šta je kralj, istorija na Zemlji obilovala je njima, ali mi je nedostajalo iskustveno osećanje za povlastice, nedostajao mi je takt. Podigao sam vrč i povukao topao i opor gutljaj. "U redu, kazaći kralju manje nego što sam nameravao kada sam računao na vašu podršku."
"Dobro."
"Zašto dobro?" upitao sam.
"Vidite, gospodine Ai, vi niste sumanut čovek. Baš kao ni ja. Ali, s druge strane, nijedan od nas dvojice nije kralj, shvatate... Pretpostavljam da ste imali nameru da razborito objasnite Argavenu da je svrha vašeg poslanstva ovde pokušaj da se sklopi savez između Getena i Ekumena. On je, razume se, u to već upućen, jer, kao što vam je poznato, ja sam ga obavestio. Založio sam se za vas kod njega, nastojao sam da mu pobudim zanimanje za vas. Ali rðavo sam postupio, u rðavo vreme. Budući i sam veoma zainteresovan, sasvim sam smetnuo s uma da je on kralj i da stvari ne sagledava razborito, već kraljevskim očima. Sve što sam mu kazao jednostavno mu je značilo da mu je moć ugrožena, da mu kraljevstvo predstavlja samo zrnce prašine u svemiru, da mu je kraljevanje tek puka tričarija za ljude u čijoj se vlasti nalazi stotinu svetova."
"Ali Ekumen ne vlada, on usaglašuje. Njegova moć ravna je moći država i svetova koji ga sačinjavaju. U savezu sa Ekumenom Karhida će postati nesravnjivo bezbednija i značajnija nego ikada u prošlosti."
Estraven ništa nije odgovorio nekoliko trenutaka. Sedeo je samo, netremice zureći u vatru, čiji su plamenovi trepereli, odražavali se o njegov vrč i o veliki, svetli, srebrni lonac, znamenje položaja, koji mu je visio preko ramena. Stara kuća oko nas utonula je u tišinu. U početku je tu bio jedan poslužitelj koji nam je izneo večeru, ali kako Karhiđani nisu znali za instituciju ropstva, niti su držali lične sluge, oni su iznajmljivali usluge, a ne ljude, a do sada se već cela posluga razišla kućama. čovek kao što je Estraven jamačno je držao oko sebe čuvare, budući da ubistvo predstavlja veoma živu instituciju u Karhidi, ali ja nisam ni video ni čuo nekog od njih. Bili smo sami.
Ja sam bio sam, sa jednim strancem, unutar zidina tamnog dvorca, u tuđem gradu čije je lice sneg izmenio, u srcu ledenog doba jednog tuđinskog sveta.
Sve što sam kazao, večeras i otkako sam došao na Zimu, najednom mi se učinilo i glupo i neverovatno. Kako sam mogao očekivati da će ovaj ili bilo koji drugi čovek poverovati u moje bajke o drugim svetovima, drugim rasama, o jednoj maglovitoj i blagonaklonoj vladi tamo negde u svemiru? Sve je to predstavljalo besmislicu. Pojavio sam se u Karhidi u jednom čudnom brodu i u nekim pogledima razlikovao sam se fizički od Getenjana; to je nalagalo objašnjenja. Ali moja tumačenja bila su protivna zdravom razumu. U tom trenutku ni ja sam nisam više verovao u njih.
"Verujem vam", reče stranac, tuðin koji je bio sam sa mnom, a mene je u toj meri obuzela samootuðenost da sam ga zabezeknuto pogledao. "Bojim se da vam i Argaven veruje. Ali on nema poverenja u vas. Delimično zbog toga što više nema poverenja u mene. Počinio sam greške, nisam bio obazriv. Ne mogu više da računam ni na vaše poverenje, budući da sam vas izložio opasnosti. Zaboravio sam šta je kralj, zaboravio sam da je kralj u vlastitim očima Karhida, zaboravio sam šta je rodoljublje, kao i to da je on, nužnim načinom, savršeni rodoljub. Pitao bih vas nešto, gospodine Ai: znate li vi, na osnovu vlastitog iskustva, šta je rodoljublje?"
"Ne" rekoh, stresavši se pred silinom te snažne ličnosti koja se najednom cela nadnela nada mnom. "Mislim da ne znam. Osim ako pod rodoljubljem ne podrazumevate ljubav prema otadžbini, za šta znam."
"Ne, nisam imao na umu ljubav kada sam kazao rodoljublje. Imao sam na umu strah. Strah od drugih. Izrazi koji su njemu primereni znatno su pre političkog nego pesničkog karaktera: mržnja, takmaštvo, nasilnost. Taj strah buja u nama. Narasta iz godine u godinu. Odveć smo daleko odmakli tim putem. Ali vi, koji ste došli sa jednog sveta što je prerastao nacije pre mnogo stoleća, koji teško možete da razaberete o čemu ja to pričam, koji nam pokazujete novi put..." Zastao je. Nekoliko trenutaka potom ponovo je progovorio, povrativši pribranost, hladan i uglađen: "Upravo iz straha odbijam da se zauzmem za vašu stvar kod kralja, sada. Ali ne iz straha za samoga sebe, gospodine Ai. Ja se ne ponašam rodoljubivo. Postoje, konačno, i druge nacije na Getenu."
Nisam imao nikakvu predstavu o tome šta smera, ali sam bio ubeðen da ga ne treba doslovce shvatiti. Od svih mračnih, opstruktivnih, zagonetnih duša koje sam sreo u ovom turobnom gradu, on je bio najmračnija. Neću prihvatiti njegovu zamršenu igru. Ništa nisam uzvratio. Nedugo potom on je nastavio, prilično uzdržano. "Ako sam vas dobro shvatio, vaš Ekumen je u suštini posvećen opštim interesima čovečanstva. Kod nas su Orgote iskusile podređivanje parohijskih interesa opštim interesima, dok Karhiðani gotovo da nisu. Satrpeznici Orgoreina uglavnom su ljudi zdrave pameti, premda nevelike inteligencije, dok je kralj Karhide ne samo sumanut nego i prilično glup."
Bilo je jasno da Estraven uopšte nije odan podanik. Uz blago osećanje odvratnosti, rekoh: "Mora da je teško služiti mu, ako je to slučaj."
"Nisam siguran da sam ikada služio kralju", reče kraljev predsednik vlade. "Niti da sam to uopšte nameravao. Ja nisam ničiji sluga. čovek mora da baca svoju vlastitu senku..."
Gongovi na Remnijevoj kuli stali su da otkucavaju šesti čas, ponoć, i ja to iskoristih kao povod da poðem. Dok sam oblačio kaput u predvorju, on reče: "Za sada sam izgubio priliku, budući da pretpostavljam da ćete napustiti Erenrang", zašto li samo to pretpostavlja, "ali verujem da će doći dan kada ću ponovo moći da vam postavim neka pitanja. Naročito o vašem opštenju umovima; jedva da ste pokušali da mi to razjasnite."
Njegova radoznalost izgledala je savršeno iskrena. Odlikovala ga je drskost moćnih. Njegova obećanja da će mi pomoći takoðe su izgledala iskrena. Odgovorio sam: "da, svakako, kad god budete želeli", i to je bio svršetak večeri. Otpratio me je kroz vrt povrh koga je, obasjan sjajem getenskog velikog, mutnog, zagasitog meseca, počivao tanak snežni pokrov. Zadrhtao sam kada smo izišli, jer temperatura je bila poprilično ispod tačke mržnjenja, na šta on primeti uz uglađenu iznenađenost: "Hladno vam je?" Za njega je to, razume se, bila blaga, proletnja noć.
Bio sam umoran i utučen. Rekoh: "Hladno mi je od časa kada sam stigao na ovaj svet."
"Kako ga zovete, mislim ovaj svet, na vašem jeziku?"
"Geten."
"Niste mu dali neko vaše ime?"
"Jesmo. Učinili su to prvi istraživači. Nazvali su ga Zima."
Zastali smo u kapiji vrta ograðenog zidom. Napolju, pločnici i krovovi dvoraca pomaljali su se kroz tmastu, snežnu koprenu, prošaranu tu i tamo, na različitim visinama, slabašnim, zlatnim prorezima prozora. Stojeći pod uskim lukom, podigao sam pogled, upitavši se da li je i ovaj završni kamen zamalterisan kostima i krvlju. Estraven se oprostio od mene i pošao natrag; nikada nije bio opširan pri opraštanjima i pozdravljanjima. Krenuo sam utihlim alejama i malim trgovima dvorca, dok su mi čizme škriputale u tankom sloju snega obasjanog mesečinom, a zatim kroz duboke gradske ulice prema kući. Prožimala me je studen i osećao sam se onespokojen, opčinjen verolomstvom, samotnošću i strahom.
2. MESTO U MEćAVI
Iz zbirke tonskih zapisa severnokarhidskih "ognjišnih bajki" u arhivama Akademije istoričara u Erenrangu, pripovedač nepoznat, snimljeno za vreme kraljevanja Argavena VIII
Pre otprilike dve stotine godina u ognjištu Šat, u Olujnoj krajini Pering, živela su dva brata koja su se jedan drugome zavetovala na kemer. U to vreme, baš kao i sada, bilo je dopušteno da roðena braća održavaju kemer dok jedan od njih ne zanese dete, ali su se posle toga morali razdvojiti; nije im, dakle, bilo dozvoljeno da se doživotno zavetuju na kemer. Pa ipak, oni su to učinili. Kada je dete bilo začeto, lord Šata im je naložio da raskinu zavet i da se više nikada ne spoje u kemeru. čuvši za ovu naredbu, jedan od braće, onaj koji je nosio dete, stao je da očajava, nije hteo da zna ni za kakvu utehu ili savet i na kraju je, pribavivši otrov, izvršio samoubistvo. Na to su se pripadnici ognjišta podigli protiv drugog brata i proterali ga iz ognjišta i pokrajine, bacivši ljagu zbog samoubistva na njega. Kako ga je uz to izgnao i njegov lord, a priča o njemu uvek mu za korak prethodila, niko nije hteo da ga primi, već su ga svi, posle trodnevnog gostoprimstva, terali sa praga kao kakvog zločinca. I tako je on išao iz mesta u mesto sve dok nije uvideo da u njegovoj roðenoj zemlji više nema milosti za njega i da mu zločin neće biti oprošten. (Njegovo ogrešenje o pravilo o rodoskvrnuću postalo je zločin onog časa kada je bilo protumačeno kao uzročnik bratovljevog samoubistva.) Budući mlad i nevičan, nije verovao da će tako biti. No, kada je video da je stvarno tako, dao se ponovo na put preko cele zemlje natrag do Šata, da bi kao izgnanik stao pred kapiju spoljnjeg ognjišta. A onda je ovako prozborio svojim saognjištarima: "Ja sam bez lica među ljudima. Niko me ne vidi. Govorim, ali me niko ne čuje. Dolazim, ali nisam dobrodošao. Nema mesta uz vatru za mene, nema hrane na stolu za mene, nema postelje u kojoj bih otpočinuo. Pa ipak, još imam svoje ime: zovem se Geteren. Bacam to ime na ovo ognjište kao prokletstvo, a time i moju ljagu. Sačuvajte mi ga. A sada ću bez imena poći da potražim svoju smrt." Na to neki od ognjištara poskakaše na noge, uz dreku i metež, hotevši da ga ubiju, zato što ubistvo baca lakšu senku na kuću od samoubistva. No, on im umače i dade se u beg prema severu, u pravcu leda, ostavivši iza sebe sve gonioce. Oni se vratiše sasvim pokunjeni u Šat. Ali Geteren nije zastajao i posle dvodnevnog putovanja stigao je do Perinškog leda. (Perinški led je glečerska masa koja prekriva najseverniji deo Karhide; tokom zime, kada se Gutenški zaliv zaledi, Perinški led se spaja sa Gobrinskim ledom u Orgoreinu.)
Dva dana išao je na sever preko leda. Nije imao nimalo hrane uza se, niti ikakvu zaštitu od zime do kaputa. Na ledu ništa nije raslo, niti su se životinje kretale. Bilo je to meseca susmija i prvi veliki snegovi počeli su da padaju tih dana i noći. Hitao je sam kroz vejavicu. Drugog dana postalo mu je jasno da gubi snagu. Druge noći morao je da legne i malo otpočine. Probudivši se trećeg jutra, ustanovio je da su mu ruke promrzle, baš kao i stopala, premda nije bio kadar da izuje čizme i uveri se u to, budući da se više nije mogao koristiti šakama. Stao je da puže dalje na kolenima i laktovima. Nije imao razloga da to čini, jer bilo je sasvim svejedno da li će skočiti na jednom ili na nekom drugom mestu na ledu, ali osećao je da treba da ide na sever.
Prošlo je tako mnogo vremena, a onda je sneg prestao da pada oko njega i vetar da duva. Granulo je sunce. Nije mogao daleko da dosegne pogledom zato što mu je, onako poleglom, krzno kapuljače stalno padalo preko očiju. Ne osećajući više hladnoću u nogama i rukama, kao ni na licu, pomislio je da se od mraza sasvim ukočio. Pa ipak, i dalje je mogao da se kreće. Sneg koji je prekrivao glečer izgledao mu je neobično, kao da je bio bela trava koja raste iz leda. Povijao se kada bi ga dodirnuo, a zatim ponovo ispravljao, baš kao vlati trave. Prestao je da puzi i seo, zabacivši kapuljaču kako bi mogao da gleda. Dokle mu je pogled dopirao prostirala su se polja snežne trave, bela i blistava. Bilo je i gajeva belog drveća, sa belim lišćem koje je raslo po njemu. Sunce je sijalo, vetar je mirovao i sve je bilo belo.
Geteren je svukao rukavice i osmotrio šake. Bile su bele poput snega. Promrzline su, meðutim, nestale sa njih, tako da je ponovo mogao da se služi prstima i da se podigne na noge. Nije osećao bol, studen, niti glad.
Daleko preko leda, na severu, ugledao je jednu belu kulu, sličnu kulama pokrajina, i nekoga ko mu je sa tog udaljenog mesta išao u susret. Geteren je ubrzo uspeo da razabere da je ta osoba naga, potpuno bele puti i sasvim sede kose. Nepoznati je prilazio sve bliže, dok najzad nije došao na domašaj glasa. Geteren mu se prvi obrati: "Ko si ti?"
Beli čovek reče: "Ja sam tvoj brat i kemer, Hode."
Hode je bilo ime njegovog brata koji se ubio. I Geteren tada vide da je beli čovek uistinu slika i prilika njegovog brata. Ali više nije bilo života u njegovom telu, a glas mu je zvučao tanušno poput pucketanja leda.
Geteren upita: "Kakvo je ovo mesto?"
Hode odgovori: "Ovo je mesto u mećavi. Mi koji smo digli ruku na sebe obitavamo ovde. Tu ćemo nas dvojica održati dati zavet."
Geteren se uplaši i reče: "Neću da ostanem ovde. Da si pošao sa mnom iz našeg ognjišta u južne zemlje, mogli smo da ostanemo zajedno i doživotno da održimo naš zavet, a da niko ne sazna za naše sagrešenje. Ali ti si prekršio dati zavet, odbacivši ga zajedno sa životom, tako da sada ne možeš izgovoriti moje ime."
To je bilo tačno. Hode je počeo da miče belim usnama, ali nije bio kadar da izusti bratovljevo ime.
Hitro se primakao Geterenu, ispruživši ruke da ga uhvati, i stegao ga za levu šaku. Geteren se otrže i dade u beg. Stao je da trči na jug i tako jureći ugledao kako se pred njim uzdiže beli zid snega koji pada; ušavši u njega, ponovo je pao na kolena; sada je opet mogao samo da puzi, a ne i da trči.
Devetog dana pošto je utekao na led pronašli su ga ljudi iz ognjišta Orhoh u svojoj pokrajini, koja leži severoistočno od Šata. Nisu znali ko je, niti odakle dolazi, zatekavši ga kako puzi po snegu, izgladneo, sa snežnim slepilom, lica pocrnelog od sunca i mraza i u početku nesposobnog da govori. Pa ipak, nije imao nikakve tajne ozlede, izuzev što mu je leva šaka promrzla i morala da bude amputirana. Neki ljudi su kazali da je on Geteren iz Šata, o kome su čuli priče; drugi se nisu složili sa tim zato što je taj Geteren otišao na led za vreme prve jesenje mećave, tako da je jamačno skončao. On je sam poricao da je Geteren. Pošto se oporavio, napustio je Orhoh i Olujnu krajinu i uputio se u južne zemlje, prozvavši se Enoh.
Nastanio se u nizijama Rera, a kada je ostario, sreo je jednog čoveka iz rodnog kraja i upitao ga: "Kako je u pokrajini Šat?" čovek mu je odgovorio da u Šatu stvari stoje rðavo. Ništa ne uspeva u ognjištima i na oranicama, sve je zahvatila boleština, proletnji usevi smrzavaju se u zemlji, zrela zrnevlja su trula i tako to traje već godinama. Na to mu Enoh reče: "Ja sam Geteren iz Šata", i ispriča mu kako je otišao na led i šta mu se tamo dogodilo. "Kaži im tamo, u Šatu, da uzimam natrag svoje ime i senku." Nedugo potom Geteren se razboleo i umro. Putnik je preneo njegove reči u Šat i priča se da je pokrajina od tada ponovo počela da napreduje, sve je opet bilo kako treba na poljima, po kućama i u ognjištima.
3. LUDI KRALJ
Prilično sam se uspavao, a potom sam ostatak jutra proveo prelistavajući vlastite beleške o dvorskoj etikeciji, kao i zapise sa zapažanjima o psihologiji i ophođenju Getenjana, potekle od mojih prethodnika, istraživača. Nije mi mnogo dopiralo do uma ono što sam čitao, ali to i nije bilo važno, budući da sam sve ionako znao napamet, a čitao sam naprosto samo zato da bih ućutkao unutrašnji glas koji nije prestajao da mi ponavlja: sve je krenulo naopako. Pošto nisam mogao da ga ućutkam, prihvatio sam raspravu sa njim, tvrdeći da sam kadar da nastavim i bez Estravena - čak možda i bolje bez njega. Na kraju krjeva, moj posao ovde bio je i predviðen za samo jednog čoveka. Postoji samo jedan prvi mobil. Prve vesti koje su se sa Ekumena čule na nekom drugom svetu uvek je izlagao samo jedan glas, jedan čovek koji je bio prisutan neposredno, prisutan i sam. On je mogao biti ubijen, kao što se zbilo sa Peleldžom na Taurusu IV, ili zatvoren sa ludacima, kao što se zaredom dogodilo sa prvom trojicom mobila na Gaou; uprkos tome, ova praksa se zadržala zato što je bila delotvorna. Jedan glas koji govori istinu predstavlja veću silu od flota i armija, ako mu se da vremena; mnogo vremena; a vreme je jedna od onih stvari kojima Ekumen raspolaže u izobilju... Ali ne i ti, kazao je unutrašnji glas; no, ja sam ga konačno valjanim razlozima ućutkao i tako stigao u dvorac na audijenciju kod kralja, u drugi čas, sasvim pribran i odlučan. Sve je to, meðutim, iščilelo iz mene još u predvorju, pre no što sam uopšte video kralja.
Dvorski čuvari i služitelji proveli su me do predvorja kroz dugačke dvorane i hodnike kraljeve kuće. Jedan aðutant zamolio me je da sačekam i ostavio me samog u visokoj prostoriji bez prozora. I tako sam ostao da stojim tu, sav nacifran za posetu njegovom kraljevskom veličanstvu. Prodao sam svoj četvrti rubin (istraživači su izvestili da Getenjani visoko cene ugljenične dragulje, baš kao i Zemljani, pa sam stoga poneo sa sobom na Zimu pregršt dragog kamenja za podmirenje žvotnih rashoda) i potrošio trećinu dobijene sume na odeću za jučerašnju paradu i današnju audijenciju: sve novo, veoma teško i valjano načinjeno, kako to već biva sa odećom kod Karhiđana; bela košulja sa krznom, sive čakšire, dugačka kabanica slična viteškom ogrtaču, takozvani hieb, od plavozelene kože, nova kapa, nove rukavice zadenute pod prikladnim uglom za labavi pojas hieba, nove čizme... Uverenje da sam odeven kako valja pojačalo je moje osećanje pribranosti i odlučnosti. Pribrano i odlučno bacio sam pogled oko sebe.
Poput svih ostalih, i ova prostorija kraljeve kuće bila je visoka, crvena, stara, gotovo bez nameštaja, sa ustajalom studeni u vazduhu, kao da strujanja tu nisu dopirala iz drugih odaja, nego iz drugih stoleća. Vatra je pucketala u kaminu, ali od nje nije bilo koristi. Vatre su kod Karhiðana zato da bi grejale duh, a ne telo. Mehaničko-industrijsko doba izuma u Karhidi traje već najmanje tri hiljade godina i tokom tih trideset vekova oni su usavršili izvrsne i ekonomične naprave za centralno grejanje koje rade na paru, električnu struju i ostala načela; ali one se ne postavljaju po kućama. Da su ih postavljali, možda bi izgubili svoju fiziološku otpornost na klimatske uslove, poput arktičkih ptica kojima su se, posle puštanja iz toplih šatora gde su duže držane, javljale promrzline na nogama. Meni, meðutim, koji sam spadao u tropske ptice, bilo je hladno; hladno na jedan način napolju, hladno na drugi način unutra, neprekidno i manje-više do srži hladno. Koračao sam tamo-amo da bih se zagrejao. Malo je čega bilo u dugačkom predvorju osim mene i kamina: jedna stolica i jedan sto na kome su stajali zdela kamenova-prstaša i starinski radio sa izrezbarenom drvenom kutijom, punom intarzija od srebra i kostiju, otmena rukotvorina veštog majstora. Zvuk koji je dopirao iz njega bio je sasvim prigušen i ja ga malo pojačah, upravo kada je dvorski bilten došao na mesto jednoličnog napeva ili balade koja je prethodno emitovana. Karhiðani po pravilu ne čitaju mnogo, tako da više vole da čuju nego da vide vesti i književna dela; knjige i televizijski uređaji ređi su od radija, dok novine uopšte ne postoje. Propustio sam da čujem jutarnji bilten na mom prijemniku kod kuće, a i sada sam slušao na pola uha, odsutan duhom, sve dok mi do svesti konačno nije doprlo višestruko ponavljanje imena i nagnalo me da prekinem da koračam. Šta se to dogodilo sa Estravenom? Proglas je ponovo čitan.
"Terem Hart rem ir Estraven, lord Estrea u Kermlandiji, ovom naredbom biva lišen titule kraljevstva i mesta u skupštinama kraljevstva i nalaže mu se da napusti kraljevstvo i sve pokrajine Karhide. Ukoliko ne bude napustio kraljevstvo i sve pokrajine u roku od tri dana, ili ako se za života vrati u kraljevstvo, svaki čovek imaće pravo da ga ubije bez daljeg suđenja. Nijedan državljanin Karhide ne sme da dopusti da mu se Hart rem ir Estraven obrati, kao ni da boravi u njegovoj kući ili na njegovom imanju, pod pretnjom kazne zatvora; isto tako, nijedan državljanin Karhide ne sme da da ili da pozajmi Hartu remu ir Estravenu novac ili dobra, kao ni da mu vrati neki preðašnji dug, pod pretnjom kazne zatvora i globe. Svim državljanima Karhide stavlja se do znanja da je zločin zbog koga je Hart rem ir Estraven izgnan zločin izdaje: on se, pod obrazinom odanog služenja kralju, u skupštini i na dvorcu privatno i javno zalagao za to da nacija-dominion Karhida odbaci svoj suverenitet i odrekne se svoje moći, kako bi postala podreðena i potčinjena nacija u izvesnoj Zajednici naroda, u vezi sa čim se svima stavlja do znanja da ta i takva zajednica ne postoji, već da predstavlja oruðe i plod neosnovane uobrazilje izvesnih uroćenih izdajnika, čija je namera bila da oslabe vlast Karhide oličenu u njenom kralju, a sve u korist stvarnih i sadašnjih neprijatelja zemlje. Odguirni tuva, osmi čas, u Erenranškom dvorcu: ARGAVEN HARGE.
Naredba je bila odštampana i istaknuta na više kapija i po stubovima u celom gradu, a emitovan proglas pročitan je sa jednog takvog letka.
Prvi poriv koji me je prožeo bio je jednostavan. Isključio sam radio, kao da sam želeo da ga sprečim da iznese dokaze protiv mene, i pohitao prema vratima. Tamo sam se, razume se, zaustavio. Zatim sam se vratio do stola uz kamin i tu stao. Više nisam bio pribran i odlučan. Poželeo sam da otvorim tašnu, izvadim ansibl i uputim na Hain poruku sa zahtevom za hitan savet. No, potisnuo sam i ovaj poriv, budući da je bio još nerazumniji od prvoga. Srećom, nisam imao više vremena za nove porive. Dvostruka vrata na naspramnom kraju predvorja otvorila su se i jedan aðutant je stao u stranu da bi me propustio da prođem, najavivši me kao "Dženri Ai". (Ja se zovem Dženli, ali Karhiðani nisu u stanju da izgovore glas "l"); zatim se povukao i ostavio me u crvenoj dvorani sa kraljem Argavenom XV.
Crvena dvorana kraljeve kuće bila je ogromnra, visoka i dugačka prostorija. Do kamina na suprotnom kraju kao da se pružalo čitavih pola milje. Ništa manje udaljena nije izgledala ni rogasta tavanica, odakle su visili crveni, prašnjavi zastori ili zastave koje su godine već poprilično načele. Prozori su predstavljali tek proreze ili uske otvore u debelim zidovima, dok su svetiljke bile retke, visoke i prigušene. Moje nove čizme stale su da proizvode ek, ek, ek, ek dok sam koračao dvoranom prema kralju, što je potrajalo kao šestomesečno putovanje.
Argaven je stajao ispred središnjeg i najvećeg od tri kamina na niskom, prostranom uzdignuću ili platformi: oniža prilika u crvenkastoj polusenci, sa prilično naglašenim trbuhom, veoma uspravnog držanja, tamna i lišena bilo čega upadljivog u obrisima, izuzev odsjaja sa velikog prstena-pečata na palcu.
Zastao sam na rubu uzdignuća i, kao što su me uputili, nisam ništa učinio ili kazao.
"Popnite se, gospodine Ai. Sedite ovde."
Poslušao sam i seo na stolicu sa desne strane uz središnje ognjište. Ceo ovaj ceremonijal pomno sam uvežbao. Argaven nije seo; stajao je na deset stopa od mene, sa pucketavim, jarkim plamenovima iza leða, a onda mi se obratio: "Kažite mi ono što imate da mi kažete, gospodine Ai. čujem da nosite neku poruku."
Lice koje se okrenulo prema meni i koje su svetlost plamena i senke zarumeneli i prošarali kraterima bilo je ravno i okrutno kao mesec, kao mutan, zagasit mesec Zime. Argaven je sada delovao manje kraljevski, manje muževno nego što je izgledao sa veće udaljenosti usred svojih dvorjana. Glas mu je bio tanak, a pomamnu, umobolničku glavu držao je pod izvesnim uglom čudne osionosti.
"Moj gospodaru, ono što sam imao da kažem iščilelo mi je iz glave. Tek sada sam čuo o nemilosti u koju je pao lord Estraven."
Argaven se osmehnuo na to, osmehnuo se usiljenim, uspijenim osmehom. Nasmejao se piskutavo, poput rasrðene žene koja se pretvara da je vesela. "Proklet bio", reče on, "ti oholi, pritvorni, krivokletnički izdajnik! Večerali ste sinoć sa njim, zar ne? I on vam je pričao o tome kako je moćan dasa, kako vrti kralja oko malog prsta i kako ćete lako izići nakraj sa mnom, budući da se on založio za vas kod mene, a? Da li vam je to kazao, gospodine Ai?"
Oklevao sam.
"Reći ću vam šta mi je ispričao o vama, ako vas to zanima. Savetovao me je da vas nipošto ne primim u audijenciju, da vas držim u iščekivanju, da vas čak, možda, otpremim u Orgorein ili na Ostrva. čitavih pola meseca nije prestajao da mi puni uši o tome, prokleta bila njegova drskost. Ali sada je on otpremljen u Orgorein, ha, ha, ha!" Ponovo piskutav, pritvoren smeh, propraćan pljeskanjem šakama. Jedan bešumni, pripravni čuvar namah se pojavio izmeðu zastora na kraju uzdignuća. Argaven zareža na njega i ovoga odmah nestade. I dalje se kikoćući i režeći, Argaven mi se približio i pogledao me pravo u oči. Tamne zenice njegovih očiju oblivale su se blagim narandžastim prelivima. Znatno sam ga se više bojao nego što sam to očekivao.
Nisam video nijedan bolji put kojim bih krenuo meðu svim ovim zamršenostima do potpune otvorenosti. Rekoh: "Jedino mogu da vas pitam, ser, da li se smatra da sam i ja umešan u Estravenov zločin?"
"Vi? Ne." Još pomnije se upiljio u mene. "Nemam pojma koji ste vi vrag, gospodine Ai, seksualna nakaza, veštačko čudovište ili posetilac iz pokrajine Praznine, ali zacelo znam da niste bili izdajnik, već samo oruðe jednog izdajnika. Ja ne kažnjavam oruða. Ona mogu da budu štetna jedino u rukama rðavog radnika. Dao bih vam jedan savet." Argaven je kazao to sa neobičnim naglaskom i zadovoljstvom, a meni je tek tada palo na um da mi niko drugi, tokom dve godine, nije dao nikakav savet. Oni su odgovarali na pitanja, ali nikada otvoreno nisu savetovali, čak ni Estraven onda kada je najvećma bio od pomoći. To mora da je stajalo u vezi sa šifgretorom. "Nemojte više dopustiti da vas bilo ko iskorišćava, gospodine Ai", kazao je kralj. "čuvajte se raznih klika. Sami kažite svoje laži, sami počinite nedela. I nikom ne verujte. Shvatate li? Nikome ne verujte. Proklet bio taj lažljivi, hladnokrvni izdajnik! Verovao sam mu. Stavio sam srebrni lanac oko njegovog prokletog vrata. Sada mi je žao što ga nisam obesio o taj lanac. Nikada mu nisam verovao. Nikada. Nikome ne verujte. Neka skapa od gladi u nužničkim jamama Mišnorija, prebirajući po ukropini, neka mu drob istruli, nikada..." Kralj Argaven se stresao, zagrcnuo, roptavo došao do daha i okrenuo mi leđa. Počeo je nogom da džara trupla u velikoj vatri, sve dok guste varnice, koje su se razletale uvis, nisu stale da mu padaju po licu, kosi i crnoj tunici, a on ih hvatao golim šakama.
Ne okrenuvši se, prozborio je piskutavim, bolnim glasom: "Kažite ono što imate da kažete, gospodine Ai."
"Smem li nešto da vas upitam, ser?"
"Da." Njihao se s noge na nogu, dok je stajao licem prema vatri. Morao sam da se obratim njegovim leðima.
"Verujete li da sam ono što kažem da jesam?"
"Po Estravenovom nalogu, lekari su me prosto obasipali trakama o vama, a još je više pristizalo od inženjera iz radionica gde se nalazi vaše vozilo i tako dalje. Svi oni ne mogu biti lažovi, a svi tvrde da niste ljudsko biće. Dobro, i onda?
"Onda, ser, ima i drugih kao što sam ja. Hoću da kažem, ja sam predstavnik..."
"One zajednice, one vlasti, da, vrlo dobro. Da li je to što želite da vas upitam - zbog čega su vas uputili ovamo?"
Iako je Argaven mogao da ne bude zdrave pameti niti oštrouman, on je raspolagao bogatim iskustvom u pogledu izvrdavanja, izazivanja i retoričkih tananosti koje su u rapravama koristili oni čije je glavno htenje u životu bilo dostizanje i očuvanje na visokom nivou odnosa koji se nazivaju šifgretor. čitava područja tog odnosa i dalje su mi bila nejasna, ali sam nešto malo dokučio o njegovom takmačkom, prestižnom vidu, kao i o neprekidnom raspravljačkom dvoboju koji odatle može da proistekne. Sama je po sebi bila nesaopštiva činjenica da ja ne želim da vodim dvoboj sa Argavenom, već da pokušavam da opštim sa njim.
"Ja to nisam držao u tajnosti, ser. Ekumen želi savez sa nacijama Getena."
"Zbog čega?"
"Zbog materijalne koristi. Uvećanja znanja. Povećanja složenosti i jačine polja razumnog života. Obogaćenja saglasja i veće slave Boga. Radoznalosti. Pustolovine. Radosti."
Nisam govorio jezikom onih koji vladaju ljudima, jezikom kraljeva, osvajača, diktatora, generala; na tom jeziku nije bilo odgovora na njegovo pitanje. Namrgođen i odsutan duhom, Argaven je zurio u plamen, premeštajući se s noge na nogu.
"Koliko je veliko to kraljevstvo tamo u Ničemu, taj Ekumen?
"Postoje osamdeset tri nastanjive planete u Ekumenskom području, a na njima oko tri hiljade naroda ili antrotipskih grupa..."
"Tri hiljade? Tako. Kažite mi sada, zbog čega bi mi, jedni naspram tri hiljade, trebalo da imamo bilo šta sa svim tim narodima čudovišta koji obitavaju u Praznini?" Okrenuo se i pogledao me, jer i dalje je vodio dvoboj, postavljao retorička pitanja, gotovo se šalio. Ali ta šala nije sezala odveć duboko. Osećao se - kao što me je Estraven upozorio - nelagodno, uznemireno.
"Tri hiljade naroda na osamdeset tri sveta, ser; ali najbliži Getenu nalazi se na udaljenosti koju brodovi, krećući se gotovo brzinom svetlosti, mogu da prevale tek za sedamnaest godina. Ako ste pomislili da Geten mogu da ugroze pljačkaški i napadački pohodi tih suseda, uzmite u obzir udaljenost na kojoj oni žive. Nema tog plena koji bi opravdao pljačku u svemirskim razmerama." Postojao je jak razlog što uopšte nisam pominjao rat: za ovaj pojam ne postoji reč na karhidskom. "Tgovina je, meðutim, unosna. U pogledu zamisli i tehnika, koje se saopštavaju ansiblom; u pogledu dobara i artefakata, koji se šalju brodovima sa ljudskom posadom ili bez nje. Ambasadori, učenjaci, trgovci, svi bi mogli da doðu ovde; vaši predstavnici mogli bi da odu na druge svetove. Ekumen nije kraljevstvo, već koordinator, stožer trgovine i znanja; bez njega, opštenje meðu svetovima ljudi bilo bi prepušteno slučaju, trgovina izložena velikom riziku, kao što jamačno uviðate. Ljudski životi bili bi odveć kratki da se nose sa vremenskim skokovima izmeðu svetova, da nema ove mreže i stožerstva, kontrole i postojanosti obavljanja posla; zbog toga narodi i svetovi postaju članovi Ekumena... Svi smo mi ljudi, znate, ser. Baš svi. Svi svetovi judi nastanjeni su, pre mnogo eona, sa jednog sveta, Haina. Razlikujemo se, ali svi smo sinovi istog ognjišta..."
Ništa od ovoga što sam kazao nije pobudilo kraljevu znatiželju niti mu je ulilo spokojstvo. Otišao sam još korak dalje, pokušavši da mu objasnim kako će njegov, odnosno karhidski šifgretor biti ojačan, a ne ugrožen prisustvom Ekumena, ali ni to nije urodilo plodom. Argaven je samo stajao namrgoðen, kao stara ženka vidre u kavezu, njišući se napred-nazad, sa noge na nogu, napred-nazad, stisnuvši zube u bolni osmeh. Prekinuo sam da govorim.
"Jesu li svi crni kao vi?"
Getenjanu su, uglavnom, žutosmeði ili crvenosmeði, premda sam video popriličan broj i takvih koji su podjednako tamnoputi kao ja. "Neki su i crnji", rekoh, "ima nas svih boja." Otvorio sam tašnu (na putu do Crvene dvorane dvorski čuvari su je u četiri navrata učtivo pretražili) u kojoj sam držao ansibl i izvestan broj slika. Te slike - filmovi, fotografije, slikarska platna, aktivi i nekoliko kocki - predstavljale su malu galeriju čoveka: prikazivale su žitelje Haina, čifvora, Cetusa, S-a, Tere i Altere, Krajnjih, Keptejna, Olula, Taurusa IV, Rokanona, Ensboa, Cimea, Gdea, Luke Šišel... Kralj je zdržao pogled na nekoliko slika bez osobitog zanimanja. "Šta je ovo?"
"Jedna osoba sa Cimea, žena." Morao sam da upotrebim reč kojom bi Getenjani označili isključivo osobu u vrhunskoj fazi kemera, budući da je alternativni oblik bila reč koja se koristila samo za ženku kod životinja.
"Stalno?"
"Da."
Odložio je kocku i ponovo stao da se njiše s noge na nogu, gledajući u mene ili malo mimo mene, dok su mu odblesci plamena igrali po licu. "I svi su kao ova... kao vi?"
Ovo je bila prepona koju nisam mogao da im spustim. Nije bilo druge do da, na kraju, nauče kako da je preskoče ovakvu kakva jeste.
"Tako je. Koliko nam je do sada poznato, seksualna fiziologija Getenjana jedinstvena je među ljudskim bićima."
"Svi se oni, dakle, na tim drugim planetama, nalaze u stalnom kemeru? Društvo nastranih? Tako je kazao lord Tibe; mislio sam da se šali. Igleda, međutim, da je bio u pravu, ali to je krajnje neukusna pomisao, gospodine Ai, i ja ne vidim zašto bi ljudska bića ovde na zemlji želela ili dopustila da imaju bilo šta sa stvorenjima koja su tako čudovišno različita. A možda ste vi ovde da biste mi kazali kako u ovoj stvari, zapravo, nemam izbora."
"Što se Karhide tiče, izbor stoji samo do vas, ser."
"A šta ako i vas otpremim odavde?"
"Onda ću otići. Možda ću u tom slučaju pokušati ponovo sa nekim narednim pokolenjem..."
To ga je pogodilo. On odbrusi: "Zar ste besmrtni?"
"Ne, uopšte nismo, ser. Ali vremenski skokovi imaju svojih prednosti. Ako sada krenem sa Getena na najbliži svet, Olul, biće mi potrebno sedamnaest godina planetnog vremena da stignem tamo. Vremenski skokovi predstavljaju posledicu putovanja brzinama bliskim svetlosnoj. Ako se, stigavši tamo, jednostavno okrenem i vratim natrag, mojih nekoliko časova provedenih na brodu ovde će odgovarati vrmenskom razmaku od trideset četiri godine; a to se može i ponoviti." Ali zamisao o vremenskim skokovima, koja je svojim prividom besmrtnosti očaravala sve koji su me slušali, od ribara sa Hordenskog ostrva pa do predsednika vlade, kralja je ostavila ravnodušnog. On reče svojim piskutavim, oporim glasom, pokazavši pri tom na ansibl: "Šta je ovo?"
"Ureðaj za komuniciranje, ansibl, ser."
"Radio?"
"Nisu posredi radio-talasi, niti bilo koji drugi oblik energije. Načelo na kome ureðaj radi, konstanta istovremenosti, analogna je u nekim pogledima gravitaciji..." Ponovo sam smetnuo s uma da ne razgovaram sa Estravenom, koji je pročitao sve izveštaje o meni i koji je pomno i oštroumno pratio sva moja objašnjavanja, već sa jednim kraljem koji se dosađuje. "Naprava je u stanju, ser, da istovremeno proizvede poruke na bilo koje dve tačke. Bilo gde. Jedna tačka mora biti ukotvljena, na nekoj planeti sa određenom masom, ali drugi kraj je pokretan. To je upravo ovaj kraj. Postavio sam koordinate za vezu sa Prvim svetom, Hainom. NAFAL-brodu potrebno je šezdeset sedam godina da prevali put između Getena i Haina, ali ako otkucam poruku na ovoj tastaturi, ona će biti primljena na Hainu istovremeno kako je ja budem ispisivao. Da li biste možda želeli da stupite u vezu sa stabilima na Hainu, ser?"
"Ne govorim jezik Praznine" reče kralj uz svoj tupav, zloćudan osmeh.
"Oni drže u pripravnosti jednog pomoćnika... ja sam ih obavestio... koji govori karhidski."
"Šta hoćete da kažete? Kako to?"
"Pa, kao što znate, ser, ja nisam prvi tuðin koji je došao na Geten. Prethodio mi je tim istraživača, koji nisu obznanili svoje prisustvo, već su se, što su bolje umeli, izdavali za Getenjane, iskoristivši to da godinu dana putuju po Karhidi, Orgoreinu i Arhipelagu. Zatim su se vratili i podneli izveštaj većima Ekumena, pre više od četrdeset godina, za vreme vladavine vašeg dede. Izveštaj im je bio izuzetno povoljan. Onda sam se ja latio proučavanja podataka koje su oni prikupili, kao i jezika koje su zabeležili, da bih potom i sam došao ovde. Da li biste želeli da vidite kako ureðaj radi, ser?"
"Ne volim opsenarstvo, gospodine Ai."
"Ovo nije opsena, ser. Napravu su ispitali vaši naučnici..."
"Ja nisam naučnik."
"Vi ste vladar, moj gospodaru. Ljudi jednaki vama na Prvom svetu Ekumena čekaju da im se obratite."
Uputio mi je divljački pogled. Hotevši da mu polaskam i da mu pobudim zanimanje, saterao sam ga u stupicu prestiža. Sve je krenulo naopako.
"Vrlo dobro. Upitajte tu vašu mašinu šta je to što čoveka čini izdajnikom."
Polako sam počeo da kucam po dirkama koje su bile podešene za karhidska slova. "Karhidski kralj Argaven pita stabile na Hainu šta je to što čoveka čini izdajnikom." Slova zasjaše na malom ekranu, a potom nestadoše. Argaven stade da posmatra, za trenutak prekinuvši svoje neumorno njihanje.
Usledila je pauza, duga pauza. Na udaljenosti od sedamdeset dve svetlosne godine neko je nesumnjivo grozničavo prebirao po programu za karhidski na jezičkom računaru, ako već ne i na računaru sa filosofskim podacima. Konačno, sjajna slova blesnuše na ekranu, zadržaše se malo, a zatim polako utuliše: "Karhidskom kralju Argavenu na Getenu, pozdravi. Ne znam šta je to što čoveka čini izdajnikom. Nijedan čovek ne smatra sebe izdajnikom; ova okolnost otežava da se doðe do odgovora. S poštovanjem, Spimole G. F. za stabile, u Saireu na Hainu, 93/1491/45."
Pošto je traka snimljena, izvadio sam je i dao Argavenu. On ju je odložio na sto, ponovo otišao do središnjeg kamina, gotovo ušao u njega, počeo da džara nogama užarena trupla i da rasteruje šakama varnice koje su skakale na sve strane. "Takav odgovor mogao sam da dobijem od svakog proroka. Odgovori nisu dovoljni, gospodine Ai. Baš kao ni ta kutija, ta vaša mašina. Ni vaše vozilo, vaš brod. Gomila opsena i jedan opsenar. Želite da vam verujem, da poverujem u vaše priče i poruke. Ali zašto bi trebalo da vam verujem ili da vas slušam? Ako i postoji osamdeset hiljada svetova punih čudovišta tamo gore meðu zvezdama, šta s tim? Mi nećemo ništa od njih. Izabrali smo vlastiti način života i držimo ga se već dugo. Karhida se nalazi na pragu nove epohe, novog velikog doba. Nastavićemo da idemo svojim putem." Zastao je začas, kao da mu se prekinula nit misli; ili to možda uopšte nisu bile njegove misli. Ako Estraven i nije više Kraljevo uho, neko drugi jeste. "Ukoliko i postoji nešto što ti Ekumenjani žele od nas, oni vas ne bi poslali samog. Posredi je neka smicalica, obmana. Tuðina bi ovde bilo na hiljade."
"Ali za otvaranje jednih vrata nije potrebno hiljadu ljudi, moj gospodaru."
"Možda i jeste, da bi ona ostala otvorena."
"Ekumen će čekati dok ih vi ne otvorite, ser. Ni na šta vas neće siliti. Uputili su me samog i ja sam ostao ovde sam, kako me se nipošto ne biste bojali."
"Vas da se bojim?" reče kralj, okrenuvši lice izbrazdano senkom, cereći se, govoreći glasno i visokim tonom. "Ali ja vas se bojim, izaslaniče. Bojim se onih koji su vas uputili. Bojim se lažljivaca, bojim se opsenara, a najviše se bojim gorke istine. I tako valjano vladam svojom zemljom. Jer jedino strah vlada ljudima. Ništa drugo nije delotvorno. Ništa drugo ne traje dovoljno dugo. Vi jeste ono što kažete da ste, ali ste i smicalica, obmana. Nema ničeg meðu zvezdama osim praznine, užasa i tmine, a vi ste došli odatle sasvim sami, pokušavajući da me uplašite. Ali ja sam već uplašen i ja sam kralj. Strah je kralj. A sada pokupite svoje zamke i opsene i odlazite, nema šta više da se kaže. Naredio sam da vam se da sloboda u Karhidi."
I tako sam napustio kraljevo društvo - ek, ek, ek, celim, dugačkim crvenim podom u crvenoj polutami dvorane, sve dok me konačno dvostruka vrata nisu odvojila od njega.
Nisam uspeo. Ni u čemu nisam uspeo. Ono, međutim, što je počelo da me brine dok sam napuštao kraljevu kuću i zapućivao se kroz dvorac nije bio taj neuspeh, već Estravenov udeo u njemu. Kako to da ga je kralj izgnao zbog zauzimanja za ekumensku stvar (što je proisticalo iz proglasa saopštenog preko radija), ako je (prema tvrðenju samog kralja) on činio upravo suprotno? Kada je to počeo da savetuje kralja da me se kloni i zašto? Zbog čega je on izgnan, a ja pušten na slobodu? Ko je od njih više lagao i zbog kog su vraga lagali?
Estraven da spase svoju kožu, zaključio sam, a kralj da spase obraz. Objašnjenje je bilo jasno kao suza. Ali da li me je Estraven uopšte lagao? Ustanovio sam da to ne znam.
Prolazio sam pored Ugaone crvene nastambe. Kapije vrta stajale su otvorene. Bacio sam pogled prema krošnjama serena koje su se nadvijale nad tamni bazen, dok su staze popločane ružičastom opekom ležale puste u vedrom, sivom svetlu popodneva. Malo snega i dalje je stajalo u senci kamene gromade kraj bazena. Prisetio sam se Estravena kako me tu čeka, dok je sneg padao prošle noći, i nešto mi se steže u grudima, osetih iskrenu tugu prema čoveku koga sam na jučerašnjoj paradi video kako se znoji i kako nadmoćno nosi svoju svečanu odoru i moć koja je prati, čoveka na vrhuncu uspona, silnog i veličanstvenog - ali sada već bivšeg, srušenog, nestalog. čoveka koji hita ka granici, sa smrću koja mu je tri dana za petama, a niko ne sme da mu se obrati. Osuda na smrt retka je u Karhidi. Život je težak na Zimi i ljudi tu radije prepuštaju smrt prirodi ili gnevu, a ne zakonu. Pitao sam se kako je Estraven izabrao da ide, sa tom presudom koja ga progoni. Nije mogao da uzme auto, budući da su ovde svi pripadali dvorcu; da li će mu uspeti da se preveze brodom ili kopnenim čamcem? Ili je možda pošao na put pešice, ponevši sa sobom samo najnužnije? Karhiðani poglavito putuju pešice; oni nemaju tegleću marvu ni letelice, a vremenski uslovi u pretežnom delu godine znatno usporavaju motorni saobraćaj, premda ni oni sami nisu narod koji je sklon žurbi. Zamislio sam tog ponosnog čoveka kako odlazi u izgnanstvo korak po korak, mala prilika koja naporno pešači dugim putem na zapad, prema Zalivu. Sve mi je to prošlo kroz glavu dok sam promicao pokraj kapije Ugaone crvene nastambe, a zajedno sa tim minula su i smetena razmišljanja o delima i pobudama Estravena i kralja. Sa njima je bilo gotovo. Pretrpeo sam neuspeh. Šta dalje?
Mogao sam da pođem u Orgorein, koji je bio sused i takmac Karhide. Ali kada jednom odem tamo, moglo se dogoditi da imam neprilika prilikom pokušaja da se vratim, a ovde su me čekali nezavršeni poslovi. Nisam smeo da smetnem s uma da bi čitav moj život lako mogao biti utrošen na ispunjenje ovog poslanstva za Ekumen. Stoga nije bilo razloga za žurbu. Nije bilo svrhe otići u Orgorein pre no što podrobnije upoznam Karhidu, a osobito tvrðave. Tokom dve godine samo sam odgovarao na pitanja, a sada je došao red na mene da ih i ja postavljam. Ali ne u Erenrangu. Konačno sam shvatio da me je Estraven upozoravao; iako sam mogao da ne poverujem u njegova upozorenja, ipak nisam smeo da ih prenebregnem. Okolišno i posredno stavljao mi je do znanja da treba da napustim grad i dvor. Ko zna zbog čega, na pamet mi padoše zubi lorda Tibea... Kralj mi je podario slobodu i ja ću to iskoristiti. Kao što kažu u Ekumenskoj školi, kada delanje prestane da bude unosno, prikupljaj podatke; kada više nije unosno ni prikupljati podatke, spavaj. Ali meni se još nije spavalo. Poći ću stoga na istok, prema tvrđavama, i možda ću doći do nekih podataka od proroka.
