I
Predajući se tlu trčim ka kraju
gde ću govoriti pored prozora
o sporom uvijanju kruga.
Odbrojavam nepostojeće
prema istini sluha
čuvanoj od rasipanja
koja donose kratkotrajna jutra.
Zbog svakog dalekog lika
sve teže mogu da razdvojim
sazrevanje boje
od pravog svetla, uglja
(reč lišena povratka sagoreva na dlanu).
Pokraj vode, pretočena u svoj obris,
sa uveličanim neravninama zvuka
jačinom nepomičnog prostora
preneta izvan,
ne razlikujem se od tla.
II
Trčim, jer sam uvežbala obmanu
u mirovanju sadašnjice –
jedan glas se obnavlja
ako hitro koračam kroz predeo
sa nejasnom svesti ruku,
tela nagnutog kao na početku, nad vrtoglavim
zavijutkom stepeništa.
U sličnoj putanji uha tada,
namernim rasporedom odjeka,
ponavlja se taj hladni glas.
Ali stradanje ruku ostaje neizbežno,
umor slaganja tonova
prema danima koji stoje nepomični
u svojim granicama
podjednako gori kao nanos
svih preobraženih tišina na koži
kada nema vetra.
Zato trčim, jer težina
sada nerazdvojna od tkiva
koje nestaje sve do vrhova prstiju
manje boli od koraka koji se osipa
večito neujednačen,
od svlačenja slojeva svega
što čeka da bude izgovoreno.
Lakše je to hitanje, lažno prisvajanje vetra
koje smiruje nesporazume u talogu
nego svaki put, nakon što se boja ohladi u mestu,
zajedno s njom odvajati
po deo površine nemoćne da se obnovi.
III
Čini se da se icrpljuje nemir kraj ove vode,
ali znam, drugo se događa.
Trčati ili njenu ravnodušnost podnositi
kako dolikuje onome
ko više ne oseća raspon
od vrha do vrha mogućeg sećanja –
u ovom prostoru nema razlike.
Možda sam na suprotnom kraju puta
zamišljala makar deo pritoke
umesto prastarog dana
istinitog, postojanog
kao odblesak u limu prozora,
i zato sad, dvostruko obmanuta,
ne znam kako da izmenim korak
i trčim po uzoru na san.
Ali verujem, ova voda ne može biti ravnodušna
jer sam joj, i pre rasipanja, pre saznanja o tome
šta se događa umesto spokoja,
već zaveštala poslednji odraz,
predavši joj prvo poglede
i njihovo oslobođenje,
raspletene horizonte
i poslednje pokušaje pevanja,
uveličane, preobraćene u uzvik.
I sve uspomene i ostatak praznine
među dlanovima.
Ne iscrpljuje se nemir
nego snaga vazduha da izdrži brzinu moje kretnje,
a zajedno s njim linije obrisa
suviše dalekog da bi se mogao ispuniti,
i idem, verujući,
da voda ne može biti ravnodušna
jer jedino što će ostati sem nje
biće novo svojstvo vazduha,
poznato samo talasima –
sećanje na senku zadržanu u njenim kapima.
Davno sam izabrala da kraj nje rasprostrem
svoja leta,
a sad, dok pratim nesklad koraka,
na isti način sve udaljenija,
ostavljam tu celokupno tkivo,
tkanje svih primirenih ognjeva,
koje, srećom, ne odnosim svojim rukama.
Sporazumela sam se sa vetrom.
Za mnom u vazduhu ostaju čestice.
Odmotava se i poslednja nit pred nestanak,
koju koristim da pomislim:
ako jedna osenčena kap dopre do ušća
možda će se iznenaditi kad čuje svoj glas
izmenjen tuđim rečima,
daljinom, stvarnošću,
kako se pomalja iz njemu poznatih,
iz njemu nepoznatih okuka.
IV
Ne vidi se trag, ne vidi se ništa
u ovom utihlom prostoru.
Ostao je samo miris razvejanih čestica,
ne kao nakon vatre, već
kao posle vetra pomirenog
sa jedinim preostalim odlomcima mraza,
u pokušaju da od njihove uznemirenosti
načini bilo kakav pokret nalik na ples.
I u mirisu, jalovo nadnošenje nad vodu
da se ugleda odraz plamena
i onemelost kao nadoknada
za sve što je moglo biti između ognja i vetra.
Iščezla su sva platna,
sve raspletene omče,
i onaj poslednji zvuk je nestao
obavivši se oko nade u kap bremenitu senkom.
Prešla su sa obale,
nastanila su se kao sećanje i prisustvo,
izneverena mladost,
i polako poniru, obnavljajući se
u govoru vode:
Naučiću već kako ću s ovim odjecima,
toliko ih se već premetnulo u pesak,
i sa ovim izrazom lica
koji mi se sa užasom nametnuo
da zameni plavet.
I ne plašim se nijedne ostavljene mreže,
moje prostranstvo je podjednako nepoznato
i sve se stišava u nemoći
da zadrži postojanost granica.
Gledam ovaj vetar,
kako je polegao po zemlji od onog strašnog
ledenog razvejavanja srodnog požaru,
kada se pojavila prilika,
sva hitanje i odricanje bola,
sa čijim odrazom se sada borim.
Potamneo od nevidljivih ostataka
jednog bega od svega
što se u rukama rasplinjuje kao magla,
kao magla
koju podižem
da zaštitim obale od pritiska sveta
i njegovih suvišnosti
koje se ovde prenose
kad počnu da padaju iz naručja.
Gledam ga kako se oporavlja.
A ja, ponovo ću primiti nebo,
prostrti pesak kao melem preko glasova,
zagrljaja, vrata, sačuvati sve
kao prvi pogled nakon buđenja
i tako opravdati makar deo nade,
ali šta da radim
sa ovom groznom tišinom, dodatnim zaveštanjem,
ovom nedorečenosti
koja je bila osnova celokupnom rasipanju,
sa ovom nedorečenosti
koju ne može uništiti
ni jasan otpor našeg mesta
da pruži oblik za jednu takvu razarajuću reč.
V (I)
Ranije ovuda nisam mogao da prođem,
sad sam se tu sklonio
jer je moja postojbina izgubila svog snevača.
Ne razumem zapise na odlomcima koje sam pratio,
ni da li je ovaj dolazak istovetan prethodnim:
sve će razrešiti vreme
kada se ponovo uspostavi.
Vazduh ovako teško pada kad iščezne stablo
koje ga je držalo,
tamo odakle sam došao, takav događaj bi bio poslednji.
A ovde, reč prekasno još uvek ne može biti ničija,
kao mene što su prisvojile reči,
poslednje jasne neprotumačene reči:
nikad ne izgovori na koju stranu se naslonilo teme,
nek ostane samo u tvom sećanju
kako bi mi bilo lakše da se osvrnem,
kad dođe čas, za svojim pepelom.
Slika: Villa of the Mysteries in Pompei, fragment
