 |
| Albert Camus sur la plage avec trois amies dans les années 1930. © Coll Catherine et Jean Camus. Fonds Albert Camus / Bibliothèque Méjanes. Aix-en-Provence. |
„A ti oca i dom
ostavila,
kroz dve stene morem
proplovila,
na to luda nagnala te ljubav!
Sad u tuđoj živiš postojbini...“
Medeja, Euripid
(Prev. Miloš N. Đurić)
Punih pet dan kiša se
slivala bez prestanka na Alžir i najzad iskvasila i samo more. S visine neba,
činilo se neiscrpnog, neprekidni pljuskovi, već ljigavi od gustine, spuštali su
se na luku. Sivo i meko kao veliki sunđer, more se nadimalo u zalivu bez
obrisa. Ali, površina vode izgledala je skoro nepomična pod stalnom kišom. Samo
bi, s vremena na vreme, neki neprimetan i širok zamah podizao iznad mora mutnu
paru, koja je stizala do pristaništa, ispod venca morskih bulevara. I sam grad,
niz čije se bele zidove slivala vlaga, ispuštao je drugi oblak pare, koji je
išao u susret onom prvom. Na koju god stranu da se krene, izgledalo je da se
udiše voda, i najzad, da se vazduh pije.
Pred tim utopljenim
morem, hodao sam, čekao, u tom decembarskom Alžiru, koji je za mene i dalje bio
grad leta. Pobegao sam od noći Evrope, od zime ljudskih lica. Ali, i sam grad
leta izgubio je svoj smeh i nudio mi samo povijena i sjajna leđa. Uveče, u jarko
osvetljenim kafanama, u koje sam se sklanjao, čitao sam svoje godine na licima
koja sam prepoznavao, a da nisam mogao da im se setim imena. Znao sam samo da
su ti ljudi bili mladi kad i ja, i da to više nisu.
Ipak sam ostajao
uporan i ne znajući šta zapravo čekam, ako ne, možda, čas da se vratim u
Tipazu. Svakako je velika ludost, koja skoro uvek biva kažnjena, vratiti se u
mesta svoje mladosti i hteti da se ponovo, u četrdesetoj godini, doživi ono što
se volelo i u čemu se silno uživalo u dvadesetoj. Ali, na tu sam ludost bio
upozoren. Prvi put sam se već bio vratio u Tipazu neposredno posle onih ratnih
godina, koje su za mene obeležile kraj mladosti. Nadao sam se, mislim, da ću
tamo opet pronaći slobodu koju nisam mogao da zaboravim. Tu sam, zaista, pre
više od dvadeset godina, provodio cela prepodneva lutajući između ruševina,
udišući pelen, grejući se na kamenju, pronalazeći sitne ruže, koje brzo ostaju
bez latica, ali koje preživljavaju proleće. Tek u podne, u čas kada se i
zrikavci ućute omamljeni, bežao sam pred nezasitim bljeskom svetlosti, koja je
sve proždirala. Noću sam, ponekad, spavao otvorenih očiju pod nebom oblivenim
zvezdama. Tada sam živeo. Posle petnaest godina, vratio sam se svojim
ruševinama, na nekoliko koraka od prvih talasa, hodao ulicama zaboravljenog
grada, kroz polja obrasla gorkim drvećem, i na obroncima iznad zaliva opet
milovao stubove boje hleba. Ali, ruševine su sada bile opasane bodljikavom
žicom i unutra se moglo ući samo na dozvoljenim mestima. Isto tako je, iz
razloga koje valjda nalaže moral, bilo zabranjeno šetati se tuda noću, a danju
se nailazilo na zvaničnog čuvara. Slučajno, bez sumnje, tog jutra je na ceo
prostor oko ruševina padala kiša.
Izgubljen, dok sam
išao pustim i mokrim poljima, pokušavao sam da pronađem makar onu snagu, dosad
vernu, koja mi pomaže da stvari prihvatim kakve jesu, pošto sam se uverio da ne
mogu da ih izmenim. A nisam zaista mogao da se vratim u prošlost, da svetu dam
lik koji sam voleo, i koji je nestao u jednom danu, nekad davno. Drugog septembra
1939, naime, nisam otišao u Grčku, kao što sam nameravao. Za uzvrat, rat je
došao do nas, da bi onda zahvatio i samu Grčku. Taj razmak, te godine koje su
razdvajale tople ruševine i bodljikavu žicu, pronašao sam i u sebi, tog dana,
pred sarkofazima punim crne vode ili pod prokislim tamarisima. Pošto sam najpre
odrastao u prizoru lepote, koji je bio moje jedino blago, počeo sam od punoće. Onda
je došla bodljikava žica, hoću da kažem, tiranije, rat, policije, doba pobune. Trebalo
se povinovati pravilima noći: lepota dana bila je samo uspomena. A u toj
blatnjavoj Tipazi i sama je uspomena bledela. Kakva lepota, punoća ili mladost!
Na svetlosti požara, svet je odjednom pokazao svoje bore i svoje rane, stare i
nove. Odjednom je ostario, a mi s njim. Dobro sam znao da taj zanos, koji sam
ovde došao da potražim, može poneti samo nekog ko ne zna da će se vinuti. Nema
ljubavi bez malo nevinosti. Gde je nevinost? Carstva su se rušila, narodi i
ljudi su se zubima klali, usta su nam bila ukaljana. Najpre nevini, i ne
znajući to, sada smo bili krivi, bez svoje volje: tajna je narastala uporedo s
našim znanjem. I zato smo se bavili, o ironije, moralom. Osakaćen, sanjao sam o
vrlini! U doba nevinosti, nisam ni znao da moral postoji. Sada sam to znao, ali
nisam bio sposoban da živim na njegovoj visini. Na grebenu, koji sam nekada
voleo, između mokrih stubova razrušenog hrama, izgledalo mi je da idem iza
nekog čije korake još uvek čujem kako odjekuju po kamenim pločama i mozaiku,
ali koga više nikada neću stići. Vratio sam se u Pariz i tek posle nekoliko
godina sam opet došao kući.
Ipak mi je tokom tih
nekoliko godina nešto neodređeno nedostajalo. Ako je čovek jednom imao sreće da
snažno voli, život mu prođe u traženju tog žara i te svetlosti. Odricanje od
lepote i čulne sreće povezane s njom, isključivo služenje nesreći, zahtevaju
veličinu koja meni nedostaje. Ali, najzad, sve ono što nas prisiljava na isključivost,
nije istinito. Isključiva lepota na kraju postaje grimasa; pravda, odvojena od
svega, na kraju ugnjetava. Ko hoće da služi isključivo jednom, bez onog drugog,
ne služi nikome, ni samom sebi, i na kraju dvostruko služi nepravdi. Dođe dan
kada čoveka, usled preterane strogosti, više ništa ne zadivljuje, sve mu je već
poznato, život prolazi u ponavljanju. To je doba izgnanstva, jalovog života,
mrtvih duša. Da bi se oživelo, potrebni su nadahnuće, samozaborav ili
postojbina. U neka jutra, na zavijutku ulice, blaga rosa padne na srce i potom
ispari. Ali, neka svežina ostaje i baš nju srce traži. Morao sam opet da odem
tamo.
I u Alžiru, po drugi
put, dok sam koračao pod istim onim pljuskom, koji kao da nije prestajao od mog
odlaska, za koji sam mislio da je konačan, usred te ogromne melanholije, s
mirisom kiše i mora, uprkos tom sivom, maglovitom nebu, tim leđima pogurenim
pod kišom, kafanama čija je sumporasta svetlost izobličavala lica, uporno sam
se nadao. Zar nisam, uostalom, znao da alžirske kiše, koje izgledaju kao da
nikada neće stati, iznenada prestanu, kao reke u mom kraju, koje nabujaju za
dva sata, opustoše hektare njiva i odjednom presahnu? Jedne večeri, zaista,
kiša stade. Čekao sam još jednu noć. Diže se prozračno jutro, blistavo iznad
bistrog mora. S neba, čistog kao oko, pranog i ispranog tim uzastopnim kišama,
do najfinije i najsvetlije potke, spuštala se treperava svetlost, koja je
svakoj kući, svakom stablu, davala oštre obrise, neku novu lepotu. Zemlja se, u
praskozorje sveta, morala ukazati u takvoj svetlosti. Ponovo sam se zaputio u
Tipazu.
Svaki od tih šezdeset
devet kilometara za mene je pun uspomena i utisaka. Žestoko detinjstvo, dečačke
sanjarije uz brektanje autobusa, jutra, sveže devojke, plaže, mladi mišići uvek
u naponu snage, laka večernja strepnja u jednom šesnaestogodišnjem srcu, želja
za životom, slava, i godinama uvek isto nebo nepresušne snage i svetlosti,
nezasito, koje mesecima proždire svoje žrtve, raspete na plažama, jednu po
jednu, u zlokobni podnevni čas. I uvek isto more, izjutra skoro nestvarno, koje
sam pronašao na horizontu čim je put, ostavljajući za sobom Sahel i njegove
brežuljke s vinogradima, boje bronze, počeo da se spušta ka obali. Ali, nisam
se zaustavio da bih ga posmatrao. Hteo sam da opet vidim Šenuu (Chenoua),
tešku, masivnu planinu, isklesanu u jednom jedinom komadu, koja leži duž zaliva
Tipaze, na zapadu, pre nego što se i sama obruši u more. Vidi se iz daleka,
mnogo pre nego što joj se priđe, kao neka plava i laka izmaglica, još uvek
stopljena s morem. Ali, ona se malo pomalo zgušnjava, kako joj se približavate,
sve dok ne poprimi boju voda koje je okružuju, kao neki ogromni i nepomični
talas, čiji se čudesni zamah odjednom skamenio iznad mirnog mora. Još bliže,
skoro na kapijama Tipaze, evo njene namrštene mase, mrke i zelene, evo starog,
mahovinom obraslog boga, koga ništa neće pokolebati, utočišta i luke za njegove
sinove, od kojih sam i ja jedan.
Zagledan u njega,
najzad prolazim kroz bodljikavu žicu, da bih se opet našao među ruševinama. I
pod raskošnom decembarskom svetlošću, kao što se dešava svega jednom ili dvaput
u životu, koji se posle toga može smatrati potpunim, opet sam pronašao upravo ono
zbog čega sam i došao, i što mi je uprkos vremenu i svetu, bilo darovano,
zaista samo meni, usred ove puste prirode. S foruma, obraslog maslinama, videlo
se malo niže jedno selo. Nijedan glas nije dopirao otuda: laki dimovi izvijali
su se u prozračnom vazduhu. I more je ćutalo, kao zanemelo pod neprekidnim
mlazom blistave i hladne svetlosti. Sa Šenue se čuo daleki poj petla, koji je
jedini slavio krhku slavu dana. Oko ruševina, u nedogled, prostirali su se
rošavo kamenje i pelen stabla i stubovi, savršeni u prozirnosti kristalnog
vazduha. Izgledalo je da je jutro stalo, da se sunce zaustavilo, na jedan
nemerljivi trenutak. U toj svetlosti i toj tišini, godine gneva i mraka lagano
su se topile. Osluškivao sam u sebi zvuk skoro zaboravljen, kao da je moje
srce, odavno zaustavljeno, ponovo počinjalo tiho da kuca. Sada već budan, prepoznavao sam, jedan po jedan, neprimetne
šumove od kojih je bila sazdana tišina: neprekidni bas ptica, lake i kratke uzdisaje
mora u podnožju stena, treperenje drveća, slepi poj stubova, šuštanje pelena, pokrete
guštera. Osluškivao sam sve to i začuo talase sreće koji su rasli u meni. Izgledalo
mi je da sam se najzad vratio u luku, makar na trenutak, i da taj trenutak
nikada neće proći. Ali, malo posle, sunce se vidno pope za jedan stepen na
nebu. Jedan kos napravi kratki uvod i smesta sa svih strana prasnu pesma ptica,
s takvom silinom, likovanjem, veselim neskladom i beskrajnim ushićenjem. Dan
produži svoj hod. I nosio me je do večeri.
U podne, s
polupeskovitih padina pokrivenih suncokretima, kao penom, koju su za sobom
ostavili divlji talasi ovih poslednjih dana, gledao sam more koje se u ovom
času jedva uzdizalo malaksalim pokretom, i utoljavao dve žeđi, koje se ne mogu
dugo zavaravati, a da se biće ne sasuši, hoću da kažem, ljubav i divljenje. Naime,
samo je loša sreća kada čovek nije voljen: a nesreća je kad uopšte ne voli. Svi
mi, danas, umiremo od te nesreće. Zato što krv i mržnja izgladnjuju i samo
srce; dugo traženje pravde iscrpljuje ljubav, koja ga je upravo i donela na
svet. U halabuci u kojoj mi živimo, ljubav je nemoguća, a pravda nedovoljna. Zato
Evropa mrzi dan i ume samo da nepravdi suprotstavi nepravdu. Ali, da bismo
sprečili da se pravda sparuši, taj lepi, narandžasti plod, gorkog i oporog
jezgra, u Tipazi sam ponovo otkrivao da je treba sačuvati u sebi netaknutu svežinu,
izvor radosti, voleti dan koji izmiče nepravdi i vratiti se u borbu s tom
osvojenom svetlošću. Ovde sam opet pronašao drevnu lepotu, mlado nebo i
sagledao svoju sreću, shvatajući najzad da me ni u najgorim godinama našeg
ludila sećanje na to nebo nikada nije napuštalo. Ono me je, najzad, sprečilo da
padnem u očajanje. Oduvek sam znao da su ruševine Tipaze mlađe od naših
porušenih gradova. Svet tu ponovo nastaje, svakog dana, u uvek novoj svetlosti.
O, svetlosti!, to je poklič svih junaka antičke drame, pred licem sopstvene
sudbine. To je i naše poslednje utočište i sada sam to znao. Usred zime, najzad
sam otkrio da u sebi nosim nepobedivo leto.
Ponovo sam napustio Tipazu,
vratio sam se Evropi i njenim borbama. Ali, uspomena na taj dan mi i dalje daje
snage i pomaže da podjednako hrabro prihvatim i ono što uznosi i ono što tišti.
U teškom času koji preživljavamo, šta drugo mogu da poželim, osim da ništa ne
odbacujem i da naučim kako da od jedne crne i jedne bele niti pletem jedno
jedino uže, zategnuto do pucanja? U svemu što sam dosad uradio ili rekao, čini
mi se da jasno prepoznajem te dve sile, čak i kada svaka vuče na svoju stranu. Nisam
mogao da poričem svetlost u kojoj sam rođen, ali opet nisam hteo ni da odbijem
obaveze svog vremena. Bilo bi suviše jednostavno kada bih ovde umilnom imenu
Tipaze suprotstavio neka druga, zvučnija i surovija imena: za današnje ljude
postoji jedan unutrašnji put, koji dobro poznajem, jer sam ga prošao u oba smera,
i koji vodi od visova duha do prestonica zločina. I nema sumnje da čovek uvek može
da otpočine, da zaspi na visu ili da se nastani u zločinu. Ali, ako se
odreknemo jednog dela onoga što jeste, onda se moramo odreći i sopstvenog
postojanja; moramo se, dakle, odreći mogućnosti da živimo ili volimo, osim kada
za to dobijemo odobrenje. Postoji volja za životom koja ne odbacuje ništa od
života i to je vrlina koju najviše poštujem na ovom svetu. Istina je da bih
želeo da sam je makar povremeno upražnjavao. Kako je malo razdoblja koja
iziskuju toliko kao naše, da se bude isti i u dobru i u zlu, voleo bih upravo
da ništa ne mimoiđem i da mi sećanje uvek bude pouzdano i dvostruko. Da,
postoji lepota i postoje poniženi. Ma koliko bio težak taj poduhvat, voleo bih
da nikada ne izneverim ni lepotu, ni njih.
Ali, ovo opet liči na
neku pridiku, a mi živimo za nešto što seže dalje od morala. Kad bismo samo
mogli da mu nađemo me, kakva tišina! Na brežuljak Sent Salsa, istočno od
Tipaze, već se spustilo veče. Doduše, još je svetlo, ali neka nevidljiva
klonulost svetlosti najavljuje kraj dana. Diže se vetrić, lak kao noć, i more
bez talasa odjednom uzima određeni kurs i teče kao velika, besplodna reka, s
kraja na kraj horizonta. Nebo tamni. Tada počinju misterija, bogovi noći, ono
što leži s one strane uživanja. Ali, kako to izraziti? Novčić koji sam poneo
odavde ima jednu vidljivu stranu, s lepim likom žene, koji mi ponavlja sve što
sam naučio u toku ovog dana, i izlizano naličje, koje osećam pod prstima u
povratku. Šta mogu da mi kažu ta usta bez usana, ako ne ono što mi govori neki
drugi tajanstveni glas u meni, koji mi svakog dana obznanjuje moje neznanje i
moju sreću:
„Tajna koju tražim
skrivena je u maslinovoj dolini, pod travom i hladnim ljubičicama, oko jedne
stare kuće koja miriše na lozu. Više od dvadeset godina prolazio sam tom
dolinom i dolinama koje na nju liče, raspitivao se kod nemih pastira, kucao na
vrata napuštenih ruševina. Ponekad, kada se na još svetlom nebu pojavi prva
zvezda, pod kišom tanane svetlosti, mislio sam da znam. I znao sam, zaista.
Znam još uvek, možda. Ali, tu tajnu niko ne želi, nema sumnje, ne želim je ni
ja, i ne mogu da se rastanem od svojih. Živim u svojoj porodici, koja misli da
vlada gradovima, bogatim i odvratnim, sazdanim od kamena i magli. Ona govori
glasno, danju i noću, i sve se klanja pred njom, koja se ne klanja ničemu:
gluva je za sve tajne. Njena moć, koja me nosi, ipak je zamorna i ponekad sam sit
njenih pokliča. Ali, njena nesreća je i moja nesreća. Iste smo krvi. I sam
osakaćen, saučesnik i larmadžija, nisam li i ja vikao među kamenjem? Zato se
trudim da zaboravim, koračam kroz naše gradove od gvožđa i ognja, hrabro se osmehujem
noći, pozdravljam oluje, biću veran. Da, zaboravio sam: odsad ću biti delotvoran
i gluv. Ali, možda ću jednog dana, kad budemo spremni da umremo od
iscrpljenosti i neznanja, moći da se odreknem naših razmetljivih grobova, i
odem u onu dolinu da legnem tamo, pod tom istom svetlošću, da poslednji put
otkrijem ono što znam.“
(1952)
Leto, Alber Kami
Izvornik: Anarhistička biblioteka
Priredio Aleksa Golijanin (2015), na osnovu originala i prevoda Ivanke Marković Pavlović (1956), Ane Moralić (2008) i Višnje Machiedo (1976).
Kredit za sliku na sledećem linku: Albert Camus sur la plage avec trois amies dans les années 1930. © Coll Catherine et Jean Camus. Fonds Albert Camus / Bibliothèque Méjanes. Aix-en-Provence.
