Nomen
Deplasirano.
Ljuštura je identična, ali se sadržaj
promenio. Još jednom sporom
jugo je osemenio preorane prostore
ljudskog pribežišta.
Ponovo, svedenost na tučak i prašnik,
i život se deli na beskonačne mogućnosti,
semenu lake, no liku nemoguće.
Kako da nazovem sebe, zelena od oživelih čula,
i napipam, kroz ovo bespuće,
prstima od trske tek odraz svoj,
posejan u vetru. Znam, daleko sam od kuće.
Neko vreme prošlo – na hodočašće
posla nas oluja. No to što je do odredišta
stiglo – koloplet slova i guja.
Sikni ime moje, i zaćuti, na ovom polju
nikom potrebnog bilja.
Stani mi u dalac, i tu dočekaj drevni zvon:
nixil existet extra loca, praeter non.
Difuzija
Posle koliko vremena pređem
iz vode u paru, iz pare u kišu.
Prenosim zvuk u svetlost i
riblje oko počinje da treperi.
Ritam se menja – udar hladni,
udar vreli, pa udar tvog srca o moje.
Percepcija mora, vidokrug školjke.
La bouche, la bouche, la bouche
pokušavaš reći.
Reci da me želiš na tanjiru.
Gola sam riba u vodi.
Zar je tako teško, žišku nesmireni,
da budeš, ne, ipak, nalikuješ ženi,
i ljubiš nemo, no što mi
na površini kaplje ostavljaš da ledi
i odzvanja drevni šum –
az, buki, vjedi.
Usnama crtaš krugove u vodi.
La bouche, la bouche,
kamen me gurne u ravnotežu.
Gram pogleda na sekund daha.
Ekser o moju riblju glavu.
Udicu na tvoja obla usta.
Vidiš li zlatni rog suncem uokviren?
To Bog pokušava da nas posuvrati.
Posle koliko promenjenih stanja
će moći da se sanja očima konja
i vidi okom zanesenosti?
Pređemo iz sećanja u zaborav,
ali ostavljamo kosti.
Da se smrt zadavi.
Razbroj mi preostali razmer,
upredi u svileni gajtan i zastani
suđenom tu, iznad moje glave.
Broj i broj i ne spavaj.
Brojalo, zabrojalo,
ne odbrojalo mi konce.
Pređicu po pređu,
ne zamrsih ti račune.
Ko namotava moje kalemlje,
izvodi nam formule, taj
nam je oboma smrsio posledak.
Smrsak po smrsak,
ne razmrsi nam biti.
Jesam li, jesi, još u toj niti,
jesi li, jesam, još u tom broju?
Drobim ti glavu tvoju,
a ti moju.
Sunce, jedno, nezrelo.
Tremolo
Tremolo umišljaja, ljubopitljivosti,
isprati prvu pretpostavku dnu kristala,
gde mesečevo oko zaljulja probuđeno „ali“.
Iz zvučnog zida grla zagrgole, ćudljivosti,
sunovrati, na moru gde je, za večnost, pristala
jedna misao, slovo po reč, tiho da me tali.
U vremenu, ogromna čeljust tišina,
ko bronzano klatno nad sudbinom
koja ne postoji, ili štimuje nerve godinama.
U vremenu, nanos zvezdanih prašina,
skriva noć pod vedrom gorčinom,
koja se ljuspa u sebi, a gradi lepši mrak.
U nama, u nama...
Tu noć smo davno poznali, kao greh
iz davnina poslat, da gudi, strunom opomene.
Tu noć, spavaj, u snu bi voda i dalek smeh,
mračni, grozničavi ton, što preko šarenih polja
kaučove kože, u vrhu kose, stiže do mene.
I tad spoznah palindrom.
Ne čuh sebe kako mrem, u gorskom oku vuka.
Ima li šta tiše od prekida žice na gitari?
Gordi pogled dragog čudovišta,
dok Nemo prelazi ravni polara, moje hladnoće,
u srž kristala.
Tremolo, ljubopitljivosti, u jedno – ništa.
U vremenu, obojeni nemi filmovi,
Mogu li da vrate, kadar po kadar, pucketanje
tuge na izlizanoj traci? Ili je to poslednji mit?
U vremenu, rubikovi komedijaši Divovi,
kao Kerberi, brane, mogućno odgonetanje
- igram li kraljev (smelo je to), ili damin gambit?
Onda, zaigrah palindrom.
Margina sanjivog oka iz ničeg iščita glosu.
Igram, i čitah, tu noć, neštedimice.
Pub li sam, zašto mi kafansku polku,
filozofiju i dušoboljku, na opkladu prosu,
u bescenje? I spusti ruke, kao ptice
kad zakriljuju ptiće? Glosom izigra
vampirsku smelost crnog laufera,
dok sviće, sviće...
Tu noć, i sad poznajem, po magli,
što mi, preko kože, upija, valjda život
u glosu gurnut, dok na usni trni,
ko pijana šansona.
Tu noć, kad smo se usudili, pa se nagli
nad tom tajnom zabrujalom, ko fagot,
da mi kroz hladnu, jesenju jezu
osta tek sećanje piona.
Zaplakah palindrom.
U vremenu, dirljiva simfonija eona,
ko dvosekli rapir u vazduhu, zastao neodlučan,
da diriguje orkestru sudbonosno „ali“.
U vremenu, drevna, paganska zvona
da ispune naš predeo zvučan.
Hoće li seći? Ili će da žali?
Ja bejah zvuk, a ne čuh ni kako se rađam
u gorskom oku vuka. Ima li išta tiše od maine?
Pitomi pogled dragog čudovišta,
dok Nemo iznova prašta igre smehom kristala,
što putuje u srž, u čistilišta.
A tremolo, ljubopitljivosti, tremolo je sve.
Ono što spoznah, možda i pre sveta, da dolazi,
kao krvava radost, bezvremenski čisto,
bez linija i slova, kao kreacija i kao lom.
Tremolo, taj drhtavi kosmički rub
uze me, tu noć, ko i ti mene, na vučji zub,
da ni nemi film ne može pustiti više,
šta su u meni tvoje tišine, a šta umišljaj.
Tremolo, ljubopitljivosti, tremolo.
Ili palindrom.
Slika Aleksandar Terenjin
