Beleške
Detinjstvo mi izdaleka huji
Kao udaljeni zvon iz magle.
Tamo su stalno novembar
čežnja, stegnuto grlo i strah.
U podrumu borave duhovi
na tavanu žderač dece
a zidovi gostinske
sobe su tapacirani
plišano crvenim NE.
Kroz mraz se čuje
daleki zvuk zvona
tama, šaputanje i
bežanje
i disanje plitko da te
niko ne čuje.
I uvek sve dalji
susedi
drugačiji dijalekti
onaj stari gdesamjaovo strah
neprijateljski krevet
u nedođiji
tuđ miris sapuna na
jastuku
i toliko mostova
spaljenih iza nas
a iz njihovog pepela
uvek iznova
nov i lažni Feniks-zavičaj.
(Mogu ipak da vičem,
Bogu hvala).
Nezapitkujtoliko.
Zatvaraj prozore.
Žaluzine ostaju spuštene.
Ko to zvoni, ne može da bude poštar.
Deca smeju da se vide, ali ne i da se čuju.
Plakanje je opasno po život.
Moje detinjstvo –
daleki zvuk zvona
čežnja za kućom
čarape koje svrbe
i poljupci samo na
železničkoj stanici.
I jezero je bilo tu
samo da bismo se leti u
njemu utopili
a zimi – noge polomili.
I žbun malina kao
poziv na zabranu.
Odrasli su tada
izgledali tako veliki
vrata su se otvarala
samo na vrhovima
prstiju
napolju je služavka
pevala iz sveg grla
u suvom lišću
zviždukala je ptica
nebo je bilo sveže
oprano i daleko
kao plavo-srebrni
kliker od stakla
a napolju je možda bila
sloboda
bila je ljubav
možda
Ulica se zove Blajbtroj
Tu sam živela pre
skoro četrdeset godina
… i ako me nešto vuče
za rukav
kad duž Kurfirstendama* lutam sama –
onda je to ta reč.
Namera mi je bila da
ništa ne tražim
ali ipak uvek iznova
to vučenje za rukav.
Ah, budi razumna,
kažem ulici.
Četrdeset godina – to
više nisam ja…
Četrdeset godina…
Koliko su se samo puta
moje ćelije
u tuđini
u međuvremenu obnovile.
Njujork,
Devedesetšesta ulica i Central Park,
ulica Mineta i Grinič
Vilidž
i Cirih i Holivud, pa onda
još i Jerusalim.
Šta hoćeš od mene,
ulico Blajbtroj?
Da, znam.
Ne, ništa nisam zaboravila.
Ovde je stanovala moja
sreća
i moja nevolja.
Ovde je moje dete došlo
na svet
i odavde je moralo da beži.
Ovde su me posećivali
prijatelji
i Gestapo.
Noću su se čuli
gradski vozovi
i pesma u obližnjoj
krčmi.
A šta osta od svega?
Ružičaste petunije na
balkonu.
Mala knjižara.
I jedna stara rana, nezarasla.
*Kurfirstendam – ulica u centru Berlina (prim.
prev.)
Komentar suvišan
Nijedna reč tako
velika nije da sve u nju stane
nijedan zvuk tako čist
da u sebi zvoni sam.
Sve moramo u sebi da
nosimo kroz svoje dane
i jednom će nas sve
dotući – duboko u sebi znam.
Kako klizimo jedno drugom
– u potaji sve sluti
jer svako uporno ćuti
nemuštu svoju tišinu.
Kao kroz maglu oni
davni dani u sjaju minu
kad naklonost nam još ništa
ne pomuti.
Tako se jutrom svaki
san razori
a noću sva svetlost
dana nestaje.
U bedni pepeo svaki
oganj taj sagori
– pesma prestaje. Melodiji je kraj.
U ovom vremenu
Nemamo drugo vreme do
ovo
koje nas obmanjuje kao
dopola puna čaša
da pijemo moramo do
kraja jer ponovo
naša napuniti se neće.
– Iznad našeg raja
za nas izabrane već mač
su okačili
iza izgubljenih sinova
naraštaj prognani osta
sad već smo stari a da
ni mladi nismo bili
i život nam tek jedno neumretijoš posta.
Kao dete kad ništa ne
sluti
padosmo u ovaj vek
opustošen nakon oluje.
Nekad se nadasmo. Sad
u nama sve u čudu ćuti.
A pomoći nema za onog
ko se ne čuje.
O poljima i šumama u
potaji su nam snovi
i o bačenoj nam mrvi
sreće…
Nijedno sutra danas više
vratiti nam neće
i samo dani dati su
nam ovi.
Putokaz
Na raskršću on Sfingu vide
i upita da li levo ili
desno da ide.
Ona se nasmeši: ti sam
biraš stranu
koja ti je već
određena u Planu.
Levo oluja besni
desno vetar lomi
snagom svom:
u lavirintu samo
pronaći ćeš svoj dom.
Mascha Kaleko, Mein Lied geht weiter, hundert Gedichte,
dtv München, 2015.
Prevela Jelena Radovanović
