KOEN STANICA
Iz čista mira i bez najave kupujem bluz harmoniku
prvi put ujedam vazduh
zvukom sa usana
Eto me u Trstu _ _ _ Stvaram odjek ulice
Napokon golem i punoletan
odvezao sam se vozom daleko
Sprava je čudo ~ ~ ~ na sjaju nikla
ugravirano _:_ Master Class
ili sam čudo ja / / / tonovi Soni Boj Vilijamsona
zapljuskuju običnost zbivanja
tremolo reži i dahće kao klepet pružnih pragova
zavija vuk
tuli brodska sirena
Baklje ugravirane na pasošu vratiše me kući
ali drugačijeg
rastegnutog od nemila do bestraga
između divljine i skrovišta
Svrbelo me prisustvo
u tački na pola puta između Nju Orleansa i Konstance
Svet se pomerao sporo
mojim korakom bez točkova i letenja – mo – mo – mo : :
no više to nisam bio nepopravljivi Ja
taj se sa prvog odlaska
nikad vratio ~ nije
Jutros gledam dokumentarac o L. Koenu :: prvi put vidim
njegovog prijatelja
starog Lajtona _ - _ - _ za premijere
još ponešto je ostalo
Nikad pre nisam čuo da je taj Irving Petar Lajton
rođeni Rumun
Sad vidim ~~~~ liči na mog strica
boksera spljoštenog nosa # i gledam premijerno # : : : Koen
se igra usnim harmonikama sa oklopom od
sjajnog nikla (?!)
sam u hotelskoj sobi
izložen pred kamerom kao prirodnjak pod Suncem
na pustoj plaži
Dokle će nas sitnice povezivati
pobogu _ ~ _ Leonardo
Kao pod zavetom
da kružim autobuskom stanicom Koen
s prvim peronom u crnomorskoj Konstanci
poslednjim u Montrealu
ili Njujorku ili Frisku
obavljam svoje biće putujuće
Moj kućni prag na sedmom je peronu
godinama kuću rastavljam # pakujem u prtljažnik
napuštam povremeno besmislenu rabotu
pa kratkim linijama razvozim se ovam-onamo
noseći jedino glavu u torbici
u džepovima plajvaz i rokovnik
u ždrelu muk i kukasta modra slova
No neumitno
nazad se vraćam _~_~_ po svoju nasušnu selidbu
da je progutam
ili me proguta
da sve što nemamo utovarimo i put
pod glavu
oblak pod noge
Uvek sam želeo da sam tuđinac. Lovac na krabe
u Zanzibaru, recimo – odlično.
Da imam genom kiparisa, fantomski miris priobalja
nadomak fusnote o beskraju, glavu
rumenu kao prezreo šipak, oko boje peska,
šake izrezbarene nemuštim znanjem,
a misao da mi je oklopljena trostrukom koprenom
neprevodivosti u rečnike.
Ili još bolje – da sam ni sa jedne strane, naprosto
nadošao kao voda podzemlja,
koja kad se jednom porine neće ostaviti blatni talog,
tek izmaglicu ponad krtog šljunka
po kome škripe koraci udaljavanja.
A zovem se šašavo: Lafajet. Bez prezimena,
kao presokratovac Zenon iz… nekog sela.
Oduvek smatram da ne pripadam, niti otpadam.
I gle, tuđost me opkolila kao garda u koloseumu.
Nikakvo naravoučenije ne diktira.
Pogled joj kroza me struji, odlazi vedroj apstrakciji.
Prikrala se, ni iznenada ni odnekud, kao da ispunjava
obećanje neznanoj ludosti, koja je, gle, moja
domaćica. Smejala mi se
jer sam neformulisan, jer se prilagođavam i hteo bih
da budem prepoznat, nomad ali kućevan,
otresit a ipak pitom, zabavan, lekovit, mada ničim
privezan i bez korenja. Najzad je uvidela
da sam je zadužio.
Smrkla se, kikot prekratila.
Tuđ sam joj. Nijedno moje odricanje
nije bilo šala.
Moje smešno ime presahlo joj na usnama.
Obe su mi strankinje, i Ludost i Tuđina.
Preklopile se u jedan lik.
L ANIMAL
Bridi me trn u mesu. Prljav kao zemlja šestarim
između ograda. Nevidljive su, ali kavez se
smanjuje, kao da već poprima obrise moje telesne
siluete, misao se okratila, suština oplićala,
zbir večnosti spao je na dve-tri stavke,
vreme je vrtnja bezglavog trenutka.
A nema žurbe, ne žuri onaj što je zakucan u krug.
On osviće u upali gnojne vatre, jenjava u postelji
kao riba na umornoj žeravici.
Šta je njemu, šta mi je, šta ti je – pitam sva svoja lica
sedeći u stajaćem satu pobegavši na periferiju
kaveza, u neolistali martovski park.
Svi odgovaraju: pitaj-boga. Mrzovoljno, podsmehom.
Kao da se otresaju napasnika. Pa pitam. Boga.
To je samo trn u mesu – namesto Njega
odgovara Njegova zapisana legenda – otkini
meso i trn, veli, jer ako te jedan tvoj ud sablažnjava...
bolje je bez uda nego bez duše, valjda.
Ali trn je u glavi, ili u korpi grudnog oklopa, negde
u muklom središtu koje nema ni ime, pa kakvim
sekačem to obrezati, izdubiti.
Mašem zamišljenom mačetom po vazduhu,
lov na fantome sećanja,
na slajdove bestelesne u kojima se telo bavilo
posedovanjem drugog tela, ubeđen da masakriram
šikaru koju smo uzgajili neka ona i neki ja,
vezujući se tako animalno. Tim zbivanjem srasli smo
kao anima i animus, mešajući tečnosti
stočili smo svetlosti. Fini otrovni sjaj valja nam
razdeliti. Ali ne ide, za ovu avet prilepljena je
avet ona, senka je pala na senku kao preslikač.
Moja je senka u groznici. Njena kao da cepti
u slasti osvete.
TRGALICA
Ležeš u počinak ne znajući da ćeš se probuditi
ne zaokružuješ
ni da
ni ne
u upitniku
Decenijama nehajan
kao vodokotlić u kom se brčka suština
Propadaš u neznan
otrovan pivima i dimovima
razoren besom jetkošću pizmom
fermentiran očajanjem
raznežen nad sobom zbog briljantnih izliva
jeze i jezika
rasplinut bludnim radnjama
ravnodušan kao morska trava
Blaženstvo snovnog poništenja otrgne te i nosi nekud
drskog
bez strave strepnje trepeta
Nigde ni tebe ni tvoga znanja iočem
I gle: baneš nazad u strujno kolo i posle navršenih
20.000 isključenja
Treperiš žmigavo
bruji svetionik lampaš na vrhu postolja
tvog davnog ustoličenja
žubore nepregorele žičice
Mrzovoljnim gestom overiš priznanicu za prisustvo
na već zaprljanom listu kalendara
Ni svođenja računa ni hladnog evidentiranja – samo grubi
nemar i jato tričavih briga
nigde ushita
kamoli himne zahvalnice za milosti i čudastva
Opipavaš
Tražiš sisu inspiracije
Čekaš varnicu
Mlako prizivaš moć da staneš i obazreš se
sretni slučaj da te otrgne sa vrtnje
zavitlavanja
kovitlanja
Ležeš u počinak ne znajući da ćeš se probuditi
ne zaokružuješ
ni da
ni ne
u upitniku
Decenijama nehajan
kao vodokotlić u kom se brčka suština
Propadaš u neznan
otrovan pivima i dimovima
razoren besom jetkošću pizmom
fermentiran očajanjem
raznežen nad sobom zbog briljantnih izliva
jeze i jezika
rasplinut bludnim radnjama
ravnodušan kao morska trava
Blaženstvo snovnog poništenja otrgne te i nosi nekud
drskog
bez strave strepnje trepeta
Nigde ni tebe ni tvoga znanja iočem
I gle: baneš nazad u strujno kolo i posle navršenih
20.000 isključenja
Treperiš žmigavo
bruji svetionik lampaš na vrhu postolja
tvog davnog ustoličenja
žubore nepregorele žičice
Mrzovoljnim gestom overiš priznanicu za prisustvo
na već zaprljanom listu kalendara
Ni svođenja računa ni hladnog evidentiranja – samo grubi
nemar i jato tričavih briga
nigde ushita
kamoli himne zahvalnice za milosti i čudastva
Opipavaš
Tražiš sisu inspiracije
Čekaš varnicu
Mlako prizivaš moć da staneš i obazreš se
sretni slučaj da te otrgne sa vrtnje
zavitlavanja
kovitlanja
No sve to zaveje vrtoglavost – upljunuta kletva
ZVEZDANA
Ona peva na ulici surovo obasjana zvezdom
Obesila se o gitaru miluje tonove kao da kupa bebu
Nadomak tih usana uzdignuta je zmija elektrike
izašla iz crne kutije koja pojačava snagu kosmosa
Ona drži svoj prostrani balon što bruji
u zvučnom kolu
sićušna i puna pouzdanja
poslužuje muziku vazduhu i sebi
Mimo prolaze tela brzih putanja zvižduci nečujni u vakuumu
Stojim u kugli pesme i pomalo plutam
Pogled mi okrznu lica slučaja
pamćenju neuhvatljiva Eto – oni su dekor
na fasadi finog splina
koji sve pokriva
bestelesan i sad se javlja glasom devojčice
Tik do stopala joj kotarica
To je plastična saksija prazna vidim dok prilazim
Spuštam zveckanje sitniša i izbledelu šušku
u mali zasad bez zemlje
Ona mi kazuje ispod trepavica da smo mi prijatelji
koji se ne viđaju
no jedno drugom se obraduju doduše
Imam drveni osmeh imam nesklad u pokretima
ali ja sam neko
ali mi smo zbiljski
Opet sam na odstojanju brat splina tihi stranac
Zakratko još treperim u mehuru pesme Otiskujem se
u zahvat svega
što me oduvek obuhvata
Malo je onih što lepo samuju Neznana i zvezdana ona je ta
Objasnila mi je da i ja mora da sam takav
CAREVIH PET ŽENA OD BAMBUSA
Lepo ih je poredao Car u špalir dobrodošlice
njegovom sićušnom veličanstvu
Zauzeo je ležerni stav za borbu
zavrljačio uvis krunu kao cilindar dresirani dendi
U holu Carevog budoara
kao u spalionici
odjeknuo je muk strahopoštovanja
Kruna nikad nije sletela na kandirane pločice
sa utisnutim grbom
da ne bi cilikom remetila idilu
I počeo je ples
Supruge njegove od bambusa povijale su se u struku
kao da huji vetar sa davnog kalendara
a on je stepujući posmatrao
svoju ruku nežnu
polutansku
tužnu zbog nerešivog
kvara koji se negde u smrtnom dobu desio
Pred najmlađom konkubinom
mladi se Car
na kraju izvođenja smešnog kadrila
o svoju ruku suverensku
tri puta zaredom
obesio
BOJA MIRIS UKUS
Sve ima
Sve štima
Sve ima moja u svim pravcima vetrenjača
Daha ovoga kvržica
Jestiv vazduh planinski stvoren je za penjača
Na Orjen kada kreneš od Užica
Izvori žedni kišnice
Razdrli kamen kao lozine mišice
Predeo u rečitim oblicima posiveo
Pozira kao da je nedavno oživeo
Sve što je mojim očima imano
Čudesno tačno jeste štimano
Pod obronkom koliba i u njoj miriše
Sa zlatne paše sirište
Dolazim i sve se u jedan titraj stočilo
Munju svetlosti prelomilo je sočivo
Te tako u svim bojama
Obistinjuje se drevna dojava
Da sve što prisustvuje biva živuće
Dato svim nijansama čulnosti
A krhkost pojava potajna snaga zbrinuće
Da bi se u prizraku odomaćili gosti
SPECIJALISTA
Leonardu Koenu u spomen
On kaže da tiraž njegovih pesničkih knjiga beše
dvesta primeraka
bilo je to u Kanadi
pedesetih
Gledaj čuda
kontinent pun jakog engleskog
nije bečio oči na liriku
venci pesničkih lovorika bili su kućne igračke
smešnih
sentimentalnih
kolekcionara
A on je živuljka antologijska
ne bilo ko
on je specijalistički ađutant ljubavnog vodvilja
opevač misterioznih lepotanki
Da
radi se o
onom maestru iz posvete
ikoničnom
selebritiju
koji je sebi ironično pevušio: Field Commander Cohen
Obriši me od prašine – grakće figurica
budističkog monaha
na mojoj fiktivnoj nahtkasni
na šta opljunem kažiprst i pomilujem ga
po temenu i ramenima
Jeste
imao je premudrog kikotavog učitelja
zvanog Roši
starog čitav dvadeseti vek
služio mu u manastiru usred plodnog besmisla
nadomak Svetog Franciska
grada nasilu veselih gejeva što cvatu pored brzog
palacavog jezika
ledene morske struje
koja smrzne svakog bežača iz Alkatraza – sve
beskrajno zanimljivo i slavno
Učio je onamo ponovo da
diše hoda sedi misli-ne misli jede i spava
vremenuje
Da bude manji od zrna u peščanom satu – jedva mu je
jedva mu je (jedared) to pošlo za
stopalom mozgom rukom
Glava mu je bučala kao kupola natrpana razornom tišinom
Pobegao je da
opet bude
čudovišno znamenit
bremenit
vremenit
Duž mastiljavih sezona u kojima stihove urezivao sam
olovkom
bivao mi je divan prijatelj
sav namočen
toplom
depresijom
Voleh ga do sažaljenja
muzgava bratska empatija za njega bujala je u mojim
privatnim
muzikama
koje sam izvodio na ulicu
ko retardirana čeda
Provodili smo se vrhunski Ja i On
melanholični bezimenjaci sazdani od krotkih zamenica
stogodišnjaci oduvek
zujali smo u duetu
otromboljenim kontrabasom punim
slasne žalosti
Usput sam pakovao svoje pesmarice u tiraže od dobrih
300 komada
Moj zev je bio moćniji od afričke gladi
germanskog ponosa
jevrejskog košer mesa
Po tome prevaziđoh učitelja svog – priznajem
A on je meni svoje priznanje
o malenosti prvih mu izdanja saopštio
tek juče
u intervjuu
na koji nabasah slučajno
Suza mi se zaštopala u grlu
legao sam u tugu ispod otirača
Da je manje živ otkad je preveslao na onu stranu
javio bih mu
da mora
da se obraduje
koki graoranki što čeprka
upravo sad
po travi ponad praznih grobova krajputaša
kraj kojih smo minuli
on i Ja
u ludoj vožnji
s planine ka Budvi
dok nam je njegovo haleluja drobilo strah
ričući iz zvučnika
Vrteo sam volan ludački – očas smo sišli
u Oblivion
(the state of being unaware or unconscious of
what is happening around one)
"they drank themselves into oblivion" – kaže kazalo
Mislim da ću da se ispovraćam – zašuštao je
Mislim da je rano – prokašljao sam Ja
Ne
kasno je
– dobacuje mi On
iz pogrickanog vremena
u vreme
grickajuće
