***
ruski beskućnici na aerodromu orli
mašu mi rukom pod platanima juga
pod vodama koje struje nanizanim
selima klizi njihov pepeo i fenjeri vise
nad njihovim glavama i ja izlazim
iz mračnog napuštenog zdanja - iskre pobune
gore ne horizontu susreću me i tutnje
vozovi na mostu upadajući u lepljivu zimzelen
hoću ka vama tamo kroz hladnoću i kišu
kroz maglu koja u jutarnjim glasovima deli
vodu od kopna svetlucanje od mraka
i vojne baze sklupčane
na protivtenkovskim ježevima i bodljikavoj
žici na talasima po brežuljcima
slave po razgranatoj toksičnoj reci
tamo udaraju jedna o drugu tiha krilca
snova varnice gore nad humkama iskopanim vlagom
i spuštajući se ka reci para skriva
kamenje što leži kraj puta - pa zašto se ta
svetlost spušta u mračnu vodu ako mi
čekamo njega po napuštenim aerodromima vrelim
stanicama i tamo kuda nas odnosi struja
kroz pesak i parčiće kroz glib i glinu
***
meki nabori rura mozelski vinograd
u čupavoj staroj magli tako se na brda
razvlačeći grane mi podižemo i ogromni se
lopatasti prostor razliva nad nama - evo ga
klizi po travi šireći ruke nikoga nisam
znao ko ga je tada video ali i sam vazduh
zahvativši ga približava se ka tlu drži
krila ravno i primorava nas da gledamo
kako se prazne sela u obližnjim udolinama
i voda izbija iz napuštenih zidova
u tami fabrika stojimo rame uz rame
dok svetlost tutnji nad nama deleći
svitanje nad jesenjim berlinom i urlike
majnhof i njeni drugovi sa nama su tamo gde se
poput meda cedi krojcberg i vozovima grmi
nojkeln tako da zapadno od granice svi
pervertiti bulonjske šume osećaju podrhtavanje
zemlje i njene vlažne ruke na svojim bedrima
i kolenima - eno on gleda na nas i svetovi
eksplodiraju u sunčanim dućanima i kidaju se
platna pod naletima vetra sa reke sleže se
prašina po dvorištima kojima je nekad prolazio
gde se više ne može sresti - ni tragovi
disanja u sve gušćem vazduhu ni buka
koja se razliva preko površina koje su zauzimali
vinogradi i vrtovi (samo u dimnjacima šume
njihovi glasovi komešajući se u lišću) ali psi
i stari ljudi mogu čuti kako sazreva
zora u čvornovatim granama kako struji po zatrovanim
žicama cepajući naša srca
Oni ponovo nekuda odlaze
napustivši grad pod grmljavinom karteča
on se spušta po belom platnu
s vrha kamenoloma u dubini
zemlje otvarajući se
u susret snegu koji pada
gradu kiši
lišće žalosne godine na mokroj zemlji
ukočeno u jutarnjem inju
zariveno naslagama tek niže
gola zemlja
nebesko prostranstvo prazno vazduh skoro čist
uska pruga uvrnuta u padinu
nagriženog rđom
dole po spirali dole
kreće se nešto po liniji napuštenog horizonta
kotrlja se bezvučno po zemlji
spuštajući se sa svih strana
sporim korakom
i osetiti u plućima
uznesenu ka zvezdama prašinu
spuštajći se sve dublje i dublje
ne videći kako se demoni sveta
u stopu za crnim jezerima
ustremljuju ka centru planete
ka jeseni zgušnjavaju se limfe u svojim kanalima
voda se puni kolerom i gripom
žile stvrdnjavaju – okrenuti glavu, mahnuti rukom –
metalna škripa
otrgnutih pršljenova
na bezljudnoj kišnoj ulici
dok se mlaz vode sliva sa ramena gipsanih statua
koje se uzdižu nad tobom
nakrivljeni atlanti bestidne karijatide
pod spazmatično progušenim nebom
puls metronoma u nezaštićenim slepoočnicama
i to je to što si imala u vidu kada je
ta bezljudna ulica zalivana kišom
labavi lapidarijumi
usred industrijskog smeća
građevinskih terena
prislonivši se ka hrapavom zidu
stojeći nad zarđalom vodom
i glas širi membrane
lakše od vazduha i vodenih čestica
uznosi se na zalomljeno nebo
razbijajući se o mokri asfalt
***
noću ti zakuca ogromni dvadeseti vek
u vencima plavičaste gareži sa ugljem u crnim očima
u odeći maskirne boje dišući dimom sa blatišta
u prašini tverskog bulevara naslanjajući se dlanovima
što prodiru pravo u srce
komunisti nacionalisti u stomaku mu zvone
a u očima odsjaji policije, falangističko klasje
alonzanfani crvenih brigada arafat koji forsira
jordan, opsednuti bejrut i kišnim letom
dvadeset šeste uvis dižući se paperje topole
slucki na frontu, njegov brat na čelu mosada
obojici peva lili marlen i oni se njišu u taktu
i delovi pesama kao komadići oluje zaposedaju krovove
jednom tebi zakuca ogromni dvadeseti vek na krovu moskve
i u tihom svetlucanju noći upita te na čijoj si strani?
ti ponavljaš lorku na stadionu u santjago de čile dok telo
klizi u landverkanal dok se lisice i kreje tirgartena
priljubljuju telu njegovom a nad kaspijskim se morem otvaraju
na nebu vrata i odande se čuje va-alijun-valiju-lah –ti
potisnut specijalcima na čistoprudski bulevar po mrazu
bežiš mokar od straha i od kiše i piramide kestenja
eksplodiraju nad tobom nad zamagljenim frankfurtom
zaglušenim vazdušnim bojem i kroz sirene
i udaljene krike kreće se on režući
vlažnu noć – tvoj poslednji dvadeseti vek
***
zvezda moga vladara se pojavljuje iznad džalalabada
gde krivudaju reke i nema ničega drugog sem
suncem izmorenih tela i suncem spaljenih
raketa gde se plave crne planine u čast praznika
i pirova plamte dvorci i brane u sklerotičnom
dimu što dohvata krila ptica tamo obaveštajac
bačen u pozadinu postepeno shvata da je zemlja
monotona i postojana ugljenisana i crna ali voli
je kao i pre zagleda se u konture brda
ali neravno leže teksture i pikselizovani oblaci
prekida se prostor i jednako bole oči raspadajući se
kao prezrele šljive
***
krenuće varnice iz trave pod nogama
približava se bura u polju u ruskoj šumi
senke na horizontu još su u hajdelbergu
žile mrtvaca su paralizovane ili
galvanizovane zalasci izdrobljeni
sjajem razigranih sazvežđa
u naborima hanjine skuplja se mrak
krotak zasad i još ne razbijene
kosti o izbočinama zidova zupci puškarnice
sve to gleda i približava se bliže
ruka na kolenima i još više propada
u nemoć u starost gada kome si
posisala na zadnjem sedištu dok su se senke
uvlačile u udolice drhtale ginule
smrvljene instalacijom zalaska uznoseći se
nad zdrobljenim automobilima
u melanholičnu plamteću visinu
Preveo Svetislav Travica
Sve stvari sveta, Kiril Korčagin, Enklava, Beograd, 2020.
