Prva dva točka
Crvenih očiju silazim u sada zelen svet
s obe strane staze šiblje i ptice
trnje donosi pesmu i ne smeta
autoput u daljini umirujuća je buka
iza zidova boje tamnog kaktusa
sunce zri i čeka da ga neko otkine
dok stupam tamo gde sve čujem
u dečjim glasovima:
ovde sam prvi put razbio koleno
kod onog stuba su me tukli
mirisi biljaka i bara
pregršt šipki poput kostiju –
položena osmica
volan koji više ne vozi nikuda
zvonce iz koga bije kopriva
gledam taj spomenik u travi
i okrećem se betonu
brzo, suvih očiju.
Stavi malo šećera na mene
Zaboravi reči
koje je jutro istisnulo iz grla.
Na ovoj terasi
od treperavog belog kamena
gledamo jedno u drugo –
sedim smrvljen
dok ti klatiš nepostojećom papučom.
Prokleti bili ljudi koji kažu
Dugo se nismo videli!
Stavi malo šećera na mene
i obećavam:
gledaćemo basne Mediterana
sve morževe u skupim kolima
i lisice sa recepcija
tvojim očima.
Velikim jezikom
Kazaćemo sve, kazaćemo da volimo
kada lomimo rebra
svakom brodu koji se približi
kazaćemo da smo srećni
onda kada ispunimo obaveze za taj dan
i gledamo noć
kako poput hitne pomoći dolazi
kazaćemo kako drugi
postoje samo da nas čine ostrvima
kazaćemo sve
što volimo da čujemo
a kada se kutija ispod nas otvori
u nju ćemo sići
lagan teret zemlji
i nad nama čvrsto zatvoriće se
nebo.
Jesenje igre
Brzo je došla
i sela
neke sitnice
u torbi
i na vlažnoj klupi
gledao sam
u bojažljivo sunce
pa u nju
bila je nečim sputana
dogorevala je cigareta
i sa njom strpljenje
gusta buka oko nas
umirena okršajem
koji se neće dogoditi.
Ustala je
bio sam nalik stubu
kazala nešto
tiho, nervozno
kao da nije ovde
ostao je zrak
na mokroj klupi
kasnila je negde
u zemlju
bez ljudi, valjda.
Zimske zmije i ja
Zašto danima čujem
samo svoj glas
prikrivam da nema
ničega u tebi
tvojoj sobi
zidovi su nepotrebni
zato smesta niz stepenice
kao niz ugašeno grotlo
napolju, beli mesec januara
kostima ne šalje zmije
ujed i hladnoća
dole su, dole
u jezicima
u očima.
Iz zbirke Noćne životinje, Enklava, Beograd, 2020.
