Žene zapada ne nose veo.
Žene istoka ga skidaju.
Želim da tamnim velom pokrijem lice,
jer više nije lepo za gledanje, nije
ljupko, posivelo je i ispucalo kao opeka
trošnog hladnog ognjišta
i pepelom je posuta kosa moja.
Takva hoću da čekam sama u sumrak na uzanoj
klupi, na naslonu visokom
da sedim dok oko mene oklevajući tone noć,
tamni veo.
Pokriću se njime i lice svoje sakriću.
I ipak, moje oči zure…
Vidim. Osećam:
kroz zatvorena vrata nečujno ulazi
jedno dete.
Jedino koje mi je bilo predodređeno i koje nisam
rodila.
Nisam ga rodila zbog svog greha; Bog je pravedan.
I ćutim, ne žalim se, podižem glavu i pokrivam je
i takva smem da ga tražim
u poneko veče.
Dečak.
Samo taj jedan: nežan, nem i molećiv, mekih
tamnih uvojaka.
Sa tuđim sivo-zelenim očima ispod mrkog čela,
morskim očima onog kog sam volela i volim ga
zauvek.
Ne boji me se, ne drhti pred
umiljavanjem uvelih usana i dlanova.
Prilazi mi, njegov plavi somot dodiruje moju ruku,
pruža male razigrane prste ka
mojoj duši
i zadaje joj bol.
Ponekad mi donosi tamni kliker
sa zlatnim prugama, koji zovu tigrovo oko,
ili cvet, bledi narcis,
ili crvenkastu školjku sa bradavicama; nju podiže
nežno ka mom uhu i osluškujem njen šum.
Jednom
usred zimske noći
probudila sam se i zurila kroz senke:
onaj koji me je voleo, spavao je u mom logoru.
Njegov je dah bio školjkin šum u tišini.
Osluškivala sam.
Spavao je dubokim snom, zaklonjen u mojoj ljubavi
među snovima, što nad njim su nadvijali krila, grimizna kao
sok zrelog nara koji smo podelili.
Mir.
I bila sam srećna, ustajala sam i sedala, usrdno
moleći,
naginjala opet lice u
rukama, mrmljajući neprekidno reči zahvalnosti.
Iz moje krvi
otvorio se pupoljak ruže…
To je bila noć začeća,
što tražila je blagoslov, noć neprošaputane molbe, a ipak
tebe prihvatila nisam.
Gledaj svoju majku kako plače…
Umrećeš i ti.
Sutra ću uzeti lopatu, otići ću
ispod bisernog grmlja i
pokopaću te.
Prevela Jelena Radovanović
