Poezija, Zorica Nenezić

 

Imgur

Liturgijske tišine

 

Liturgijske tišine
ovog prolećnog dana
skrivene su u lagumima duše.
Kao najneviniji dečiji
osmesi i bajke.
Zanosni preludij dana.
Dvosekli mač Demetre nosiš,
odbiješ besramno
neiskrene glavonoše,
praznih puteva vinovnike.
Ćutiš o svim tajnama vetra
koje ne mogu odagnati
šibanja po licu.
O konačnosti dana.
O benignosti duše.
Nalik muzici sfera
proleće doziva svoja
nova rađanja.
To iznova majka
kolevku bespomoćnu daruje.
U preporođenim hologramskim bojama
nežno sunce na prozor
zrake spušta.
Zagrljaj iz daleka snaži misao. U zgusnustoj želji
svih naših zazora i stida.
„Koliko lako pričaju o molitvi,
oni koji se nikada molili nisu“
Jer, svako obnavljanje
delo je čuvanja,
dok sve u nama i van nas,
naše je i ništa naše nije.

Prostorom snova, pod vidikom jada

Sve ćeš ti to jednom napokon osmisliti.
Nalik nepreglednom snu.
Zauzdati svojom ćutnjom.
Možda ćeš prelistati nekoliko dana do novog odgovora.
Zahvaliti nemuštom jeziku i dubinama svog dara.
Dnevna doza autizma neka ti ne bude teret.
I sve ćeš zaobići.
Jer, nema tog odgovora koji može zadovoljiti izgladnele ljude,
Obojiti možeš samo pogledom.
U ponečemu i ponekad, možda ima više lepote i ljubavi.
Odanosti i istrajnosti.
Jer mi, ljudi, nismo ovde samo zbog lakoće i preterane ugodnosti.
Jasnoću te misli donosi topla ćutnja.


* "Prostorom snova, pod vidikom jada" Dis

Psiha

Ti nikada
nećeš moći reći
prekrasna moja uspomeno
sačekaj
lepota krije trag
dok spasavaš noć
od prejake svetlosti
što mogla je u
dušu našu ući
vođena
lakoćom.

Sad shvatam
potres iskustva
istovetnost usamljenih
da zaustavi vreme
u nedogled
u nedogled…

Rikošet



Tražeći ono što i sama nemam,
odgađam samoubistvo svojih reči
tebi predatih
kao još jedan božanski krst
sopstvenog nepristajanja na prolaznost.
Nigde ne pripadam,
nikome ne odgovaram.
Ne postojim ni u jednom
od ovih svetova.

Poslednji rikošet žeđi za
još samo jedan odgovor,
dok kiša pod mojim prozorima
na nadolazeću starost miriše.

Ako odeš, ako se zaputiš
ka drugim dušma,
što poput praporaca svoje viruse nose,
odvoji mi poslednji pogled
taji drhtaj magije kosmosa.

I ne sapleti me o sopstvenu želju nemanja.
Dok biću daleka
i tiha, koloplet umršenih
svojih nikada napisanih priča.
Toliko te željna i toliko te gladna.
Ne seci mi granu na kojoj sedim...

Time after Time

Vreme
sodomskih grehova
i kamen i zub za zub
i oko...za oko.....oko...
Da mi je samo
da ih pogledam.
Besmrtno-beživotne
nepomerajućih pogleda,
tog jadnog ugaženog
zloćudnog sunca
koje čeka i dalje u zasedi
da zgazi hleb beli,
gnusobe od istine
što urlaju
zakrvavljenim rečima,
probodenim kao klin
kroz ovaj dan.
A vreme ide
time after time
pukotine isijavaju
gruvajući nebom
stoje nove biste
u zemljama
crnomermernih poprsja.
Da mi je, Dejvise
da im okrenem ledja
i kao i ti sviram muziku,
muziku protesta.... protesta...... protesta!!!
Ovako uzaludno,
čini se, ispisujem rime
dok više ništa važno nije...

Zora


Zora je
uzlet strasti i samoće
zajednički antifon
otežalih misli
duboka tajna nepreglednog
okeana prisnosti
pokora i lek
što sazdaše anđeli noći
pred vratima jutra
koja se otvaraju
na rubovima zemaljske čistine
noseći nevinu alhemiju.

Zora je
glas vatre i bunila
trag jedan ostavljen na
ispijenoj čaši osmeha
nedosanjani dodir po telu
primalni krik iskričavih
soneta pisanja
ulazak u tajanstvene lucidne sobe
korakom posvećenosti
bol ispod uklještenih rebara noći
žig jedan nalik suzi
kada kaplje po belini papira.

Zora je
obezglavljeni igrač
što juri i nestaje u danu
u jednom ubogom svetu
u jednom nepojmljivom trenu poziva
u jednoj očajnoj usamljenosti bića
što ledeni i gladni jedu iz
zdela zemaljskih plodova
kada napokon prodišu
racionalnim okovima novog jutra.

Zora je varka i opsena.
Tamo daleko, pod zvezdama.

Crtica o...



U kafeu zgodan muškarac ispija
kafu pričajući sam sa sobom.
Još jedan promašen dan u očima
neprospavanog gubitnika.
Majka na ulici grdi raščupanog dečka
ubeđujući ga da je lepo ponašanje
mera novog nevidljivog sveta.
Mačka se pred pozorištem uvija
po kotlinama postavljenog kontejnera
tražeći hranu u svojoj izgladneloj nemoći.
Poznati glumac baš u tom momentu zgranut je
prljavštinom nedeljnog jutra na bulevaru sumraka
dok sa kaputa otresa miris pića noćašnjih elitnih žurki.
Zaustavljen saobraćaj kolapsom i prolaskom
policijskih patrola etabliranog zabreklog političara.
Modifikovana lepotica rastura brak obeležen kurzivom
i plačem supružnika na stranici izvikanog nedeljnika.


Pogleda visoko udišući vazduh
dok zrak sunca pada joj na lice.
Daleko je putovanje u grad njenih misli.
Čudo je šta sve može da uradi
samo jedan običan, nedeljni
blistavo topli sunčani zrak.