SONET SEĆANJA I ZABORAVA
Adisu Đubi
Delići mog tkiva, čestice moje
duše ste... Prosevi kroz vid, nutrinu.
Slatkasto-gorki, drugog vida, boje;
začas iz zatišja u grmljavinu.
Ponoć i nezvan gost... Sličica, loš glas,
eho... pali u svetlost, šumsko tlo.
Sećanje je kazna il' zaborav, spas?
Nekad Božji dar, katkad nalik na zlo.
Veče od greha i teško budjenje...
Kroz travu raste tišina. Okolo
miris prošlog, sveća što kaplje strasno.
Zaboravljene, sećanjem sludjene,
život nas s kraja posmatra oholo -
ne mari što je za povratak, kasno.
SONET POGREŠNOM PUTU
jednom sam krenuo negde
i nikad stigao nisam
zalutah u ovom veku
na stranici letopisa
išao pravim sam smerom
kad se iz priče izgubih
sumnjama vođen i verom
u sve što žeđah i ljubih
kockao sam se sa sobom
za drugo nisam ni znao
bio gospodar i robom
pogrešnima pripadao
tražeći celoga veka
u sebi pravog čoveka
SONET PIJANSTVU
Pijanstvu ne biram mesto, vreme;
razgaljen, stišan - kako se htelo.
Sebi nazdravljam za svako breme,
prvo lagano, zatim, na belo.
Nekad od čudnog žara zadrhtim;
raspevan kriknem, raznežen jeknem!
Prepun života i lepe smrti,
vatrom opijen podano kleknem.
Smagljenog vida svešću teturam,
sputane snage, vetrovit, mahnit;
zapljusnem kišom, prometnem pticom,
starinarnicu duše preturam.
Dubim misao - isklešem granit,
svetlom pijanstva i besanicom.
tražeći celoga veka
u sebi pravog čoveka
SONET PIJANSTVU
Pijanstvu ne biram mesto, vreme;
razgaljen, stišan - kako se htelo.
Sebi nazdravljam za svako breme,
prvo lagano, zatim, na belo.
Nekad od čudnog žara zadrhtim;
raspevan kriknem, raznežen jeknem!
Prepun života i lepe smrti,
vatrom opijen podano kleknem.
Smagljenog vida svešću teturam,
sputane snage, vetrovit, mahnit;
zapljusnem kišom, prometnem pticom,
starinarnicu duše preturam.
Dubim misao - isklešem granit,
svetlom pijanstva i besanicom.
