BIOGRAFIJA
izmišljala si reči za telo (društvena igra
u kojoj medved posvećeno, majčinski grize svoju
zarobljenu nogu da bi se spasao). i to telo se polako
osipalo i podsećalo na sparušene kore jučerašnjih jabuka
iz čijih pora otiče umor i napisani raj. nije te
mogao više ničemu naučiti. znala si sve konvencije, čak
i ustala protiv jedne jer si volela, rekla si: ili sve ili ništa.
kuća koju ste izgradili počela se ljuštiti i otpadati sa
jezika kad si se zapitala šta je zaista stvarno.
telo se vrtelo poput šila koje razbacuje ivericu
ne znajući na čemu da zaustavi pogled, niti od čega počinje biografija.
htele smo da je izgrizemo, da na trenutak prestane sve znanje,
da naš tromi Bog spadne s drveta kao trapava životinjica
koju ćemo maziti po stomaku i smejati se onome što smo izmislili
i što nas iznova izmišlja (ta igra u kojoj medved umire
i u njegovim toplim mrtvim ustima neko uspeva da se zagreje)
ŠUM
Između tonova i šumova u srcu nema suštinske razlike –
pročitala sam to u jednom medicinskom priručniku koji
sam zatekla u fioci posle useljenja. Svaki put sam otvarala stranu srca.
I brzo ga zatvarala, to je poput vraćanja glagola u infinitiv:
biti u osnovnom obliku pruža osećaj sigurnosti.
Napolju je šumilo srce.
Šum u komunikacijskom kanalu nastaje usled preterane redundanse
što onemogućuje samu poruku. I ova rečenica je šum.
Ne treba zaboraviti da na kraju te Jakobsonove sheme nije ucrtana
potreba primaoca da i šumove pretvara u poruke.
Ta potreba se uglavnom naziva ljubavlju i ne tako loša
metafora bila bi: ljubav je olistali šum.
Srce
je kao i ptica – reč koja se nalazi na sramnom popisu
previše korišćenih reči u srpskoj poeziji: Srce, ti si izlistano.
Određene reči tako napuštaju jezik, ali iz njih ne prestaje
da ističe prvobitna boja: Crveno sam i neprecizno.
Između tonova i šumova nema suštinske razlike.
Između tonova i šumova je plutalo srce:
a) početak potopa
b) trenutak u kom život postaje moguć
voz je sekao sliku sveta u koju sam pokušavala
smestiti svoje telo i prtljag uzduž prozora ofarbanih u crno
kao da i sami imaju potrebu odmoriti od stvarnosti
od njenog prah šećera i mišjih leševa
nosim zapuštenost pejzaža koji još hrane
zimska usta pritajenim strahom od buduće raskoši
ali sve živo živo je proces krpljenja,
još jedan zev otrovanog psa u kalendaru,
deda je zato neprestano hodao i nadgledao zemlju, verujući
da će njenu pustu utrobu podići na noge. taj miris je jedino
nedeljiv dok se tekst prelama nadvoje natroje
u nazivima stanica, u ćaskanjima putnika, u govornim manama
dvoje dece i majke u čijem se jeziku bog nikad ne pojavi celovit.
Ništa. kroz izgrebane delove stakla odložena spoljašnjost
prodire na naša sedišta, uskoro stižemo uskolo stizemo,
podižemo se nalik na klijanje zaboravljenog povrća na stolu,
nalik na razvoj iz slikovnice. i u svoj raspored upisujemo
vreme čišćenja kaveza
deda je zato neprestano hodao i nadgledao zemlju, verujući
da će njenu pustu utrobu podići na noge. taj miris je jedino
nedeljiv dok se tekst prelama nadvoje natroje
u nazivima stanica, u ćaskanjima putnika, u govornim manama
dvoje dece i majke u čijem se jeziku bog nikad ne pojavi celovit.
Ništa. kroz izgrebane delove stakla odložena spoljašnjost
prodire na naša sedišta, uskoro stižemo uskolo stizemo,
podižemo se nalik na klijanje zaboravljenog povrća na stolu,
nalik na razvoj iz slikovnice. i u svoj raspored upisujemo
vreme čišćenja kaveza
