Zima
Zelena zima, prekorno hladi vetrove, tako ih kažnjava i rađa se iznova, još mlađa i savršenija, niotkuda ne crpi gnev i proždire svetlost, rasipa tamu i hrani se patnjom. Sve suvo ostavlja za sobom. Mamurni su hrastovi plakali ostavljeni od voljene žene. Spodobe koja grubo krši pravila ljubavi. Plakali su dugo i neumorno pa je izgledalo kao letnja kiša ali ne, ciča zima je i u grudima i u stvarnosti. Ona ne jenjava i ne staje eto tek tako, ona je više od godišnjeg doba jednom kada postane osobina duše ona se ne gasi. Umorno je vukao štap po pločniku, starac i njegova starost sada što je najsličnija toj hladnoći. Starost je kažu teška. I dok se bore upijaju u lice, koje se suši, radost u očima ostaje ista ona dečačka. I nada se budi iznova, dok starac pada tu na pločniku, i kako izgleda umire. U ovoj zimi, u srcu…
Rezovi prošlosti prepliću se. Sama sudbina ostaje nejasna. Šta očekivati nakon svih tih krahova. Šta li se sve događa izvan naših vidika. Šta li se sve dogodilo. Da li je naš život nalik filmu koji nismo odgledali. Koji su nas događaji sakrojili. Tumaram mrakom nereda. Nejasnoća proganja, u podsvesti demoni žderu poslednje zalogaje, rađaju se u novim čudnovatim oblicima.
Zastanem na tren i posmatram mirne stabiljke. One su zrele i već znaju svoje. Ne treba im govoriti o njihovoj ulozi, ovde je sve već jasno. Redom ih osmotrim. Slediće se znam i one. Igraće u podsvesti.
Uz pomoć štapa starac se pridigao i otvorio oči. Neko ga je sapleo. On je ponovo ustao. Neko ga je odgurnuo ali on je nastavio da hoda. Iznenada baci štap pred gospođu do njega. Mrko je pogleda. "Dosta mi je" reče. Uzvrpolji se i potrča. Tako energično i žustro. Kao da lomi vazduh pred sobom. Da su tu neki oblaci i oni bi se pocepali. Da su pred njim kamene stene i one bi se prelomile. Pred tim naletom unutrašnje moći svako bi zastao.
Na golim granama i ogorčenom žbunju umiru poslednja nadanja. Šapuću se duge drage reči, priče koje čekaju, radosti koje se plaše stvarnosti, pevaju se pesme tišine.
Drhtavim glasom
pokušala sam da izustim. Da iskaže ono nedorečeno. Da isprazni ovu bujicu koja
stoji u grlu i grebe glas i čini da zvuči i da jesam poput miša koji grebe li
grebe rupu u zidu. Nesigurnosti podriva i gubim redosled reči u rečenici,
izvrćem reči, groteskno zamuckujem. Na usnama grub čvor zapetljan do granica
netrpeljivosti. Lice učaureno, peče. Ostaću zatvorena u tamnici izdaje. To će
biti moje novo obličje.
Razliven pečat izdaje
ostaje da se ucrtava u koži koja moli da bude oslobođena ovog leša što sramotno
truli. Iskomponovana taština pothranjuje.
-Ako nemate ništa za, onda ste protiv!
Hladan znoj preliva se preko slepoočnica. Dah se gubi. Pljuvačka se nakuplja pod jezikom. Gutam. Slušam. Pazim. Poslušno klimam glavom. Pokorno spuštam pogled. Ne dozvoljavam rutini da me prevari. Zdrave navike, pedantnost, pretencioznost, suvislost, svrsishodnost. Rutina poniranja u organizacije sposobnosti suprotna je rutini poniranja u samoga sebe. Grabi me zlo, i ako sam sigurna da u tom gestu izdaje nije bilo zle namere. Samo suvo zlo ostalo je da kliče bez povoda.
Ruševina ponosa rasula se hodnicima patnje. Onim nalik na bolničke. Krv ključa u vratim žilama i želim pobediti sebe i prihvatiti ovu masku, stvoriti jednu divnu lakrdiju. Za divno popodne lepše nego što je osvanulo.
Razočarana sam i više ne želim gledati kiše meteora, nikada više. Nada se nikada neće probuditi u noći koju dotiče, nemarno, stvarno, grubo, od koje stvaram crni plašt za oči umorne od gledanja u izdaje.
Zacelo, vodim se unutrašnjim. Godine prolazeći u jeku odnose obrise egoizma. Tako da je to ona iluzija u kojoj smo zaspali. Redove besa briše opčinjenost. Mokri tragovi, na praznom parkingu. Uočeni tako da se jasno vidi da kiša prestaje. Kako je isprljala cipele? Te divne žute. Sada klapti po gradu tako izmazana kao u nekim cipelčetinama nađenim u korpi. Svraka je ostavila trag u velikoj mrlji nafte. Ovde je zamagljeno i zadimljeno. Beton je prljav i suv. Ona je prošla tuda, prislonila laktove uz naslon i napila se vode. Sada deluje tako čudno.
Bezmalo čudnija je od
svakog prosjaka. Šetala bi po pljusku i baricama ali tu crnu mrlju ništa nije
spralo. Da. Tako je nesrećno nespretna. Tiho je. Prazne omote raznosi vetar.
Sada smo već svi stranci. Obmanuti na stotine puta. Rascepljeni unutrašnjim
nemirima. Nemani koji tuku raspletene
nade. Raspete zablude. Idu mokrim hodom, gazeći nemilice u prazno.
Isčezavanje
Ako je bilo ičeg pogodnog u odumiranju osećanja matoraca, mogli su to naći unutar mračnih zidina. Kada im dnevna svetlost iscrta strukturu, naziru se pukotine. Pojava odsjaja u udubljenju je zamka. Tmina im prija, kremasta je uglađena i topla. Klizi uz greške uranja u podele. Od tog svetla vredniji je samo život. Pa ti koraci obnavljanja ne mogu proći bez potresa. Dajući svetlu crvenu boju on pokazuje spremnost za nova kidanja.
Doktor Simeon je stručnjak. Specijalista. Kada se u
njihovom turobnom nebu pojavi koja kapljica sumlje sve bi lako pretvorio u
igru. Mračan je sram. Ali pred doktorom nema srama. Refleksija njihovih uzdisaja
očitava se u njegovom oku. Odsijava svaki njihov pokret, gest. Tamna kora misli
se gubi. Tajna koju čuva svaki starac je misterija. Njegovog života.
Simeon je voleo igre u kojima bi razotkrivao sudbine svojih pacijenata. Iako je po struci bio pulmolog. Neretka je astma, bronhitis, rak pluća. I jesu bili najteži ti pacijenti, krkljali bi, glas bi im bio hrapav i dubok.
Njegov značaj bio je od velike važnosti. Njegova pojava bila je neponovljiva. Poput grofa zarobljenog u mračnim tajnama svoga dvorca. Za doktora Simeona, nije postojala tišina. Razgovarao bi, makar sam. Prelistavajući svoje radove. Čitao ih je naglas. Njegova davna ljubav bila je devojka koju je sada ponekad u prolazu susretao. Išao bi za njom tako sluđen i opsednut zajedničkom prošlošću. Nekada, dok je ona bila devojčurak, a on student, živeli su u istom mestu. Sada ga ne prepoznaje. Razgovor sa pacijentima nije bio lak, neretko je morao i da im saopšti nesrećne vesti, dnevno je bilo po nekoliko smrtnih slučajeva. Doktor Simeon je bio ljut, na sebe, na svoju sudbinu. Prošetao je do knjižare, a u rečima te poznate knjige našao je njen glas. Svratio je i do bioskopa i tamo u sudbini likova pronašao njenu. Ništa se ne dešava slučajno, mislio je. To su sve njihovi zajednički trenuci.
Osuđeni
Topli valovi, miris lipe, raspuštenu kosu maze vetrovi. Progovore po koju, o danima koje ostavlja. Spokojno je usnila san starica. Obučena starinski u crno. Njena negovateljica nema ni dvadeset. Mirno je jutro okupano zracima svetla. Dva čoveka sa ašovima u rukama, neuredno obučeni bili su u dvorištu. Starica je nepokretna i u postelji.
Toplina vetra upija se u njeno izborano lice. Starica je krkljala i kašljala, blagi mirisi lipe razvedravali su njeno od muke oronulo lice, smrknute obrve povi za osmehom. Mada je znala da dugo isčekivanje ne vodi nikuda, ipak je s mirom stajala do prozora, a kao da se u dugom vremenu koje je provela tu i izgubio smisao. Zaista, nekoga je iščekivala, za nečim je tragala ali sada je kasno, njen život se polako gubi. Smisao njenog života nije bilo nešto veliko. To je jedna mala varka u koju je poverovala. Sada je to tako. Negovateljica je mlada ali je alkoholičarka. Medicina je nije preterano zanimala. Radila je nekoliko meseci u bolnici. Lekovi, medicinska sredstva, da ali u kućnim uslovima. Izašla je u dvorište sa flašom u ruci. Snažno stežući rukama stomak povila bi se. Vlaga se pretapala u prezrelim smokvama, crvenim i bujnim.
Uveče starica poče da krklja i zapomaže. Negovateljica je pokušavala da je obuzda. Odnela je u hladno kupatilo. Vlažne ružičaste pločice klizale su se i među gomilom žileta neka od njih dve mogla je pasti i raseći se.
Skinula joj je maramu i počela je maziti po kosi. Raščešljala je i vratila pod maramu. Usamljena i ne srećna pila je dalje. Cik pred zoru, automobil se zaustavi ispred kuće. Bila je to njena ćerka takođe stara i bolesna. Posle nekoliko meseci i ona je pala u postelju. Obolela je od iste bolesti kao i majka. Dugo je ležala, mučila se. Ona je mislila drugačije. Još nije vreme za nju. I kako ju je bolest doticala tako se ona trzala. Otvara sve prozore, starica počinje da se guši. Gubi dah. Vrti se po krevetu. Zapomaže.
Svoj odraz u ogledalu nije mogla da prepozna. To je bila neka druga osoba. Sagnula se do lavaboa, oprala ruke i lice, istrčala na vazduh i išla dugo pešice, što dalje od bolesti. Za Katalinu Ezernik od tada ništa nije bilo isto. Ostala je bez negovateljice. Sama, bespomoćna. Ona je ostavljena. Nakon svega što je uradila za ljude. Negde oko podne primila je poziv. To je bio izdavač, njene antropološke disertacije. Katalina se bavila antropologijom rata. Njena disertacija sastojala se od razgovora sa učesnicima u ratnim dejstvima. Bila je osnivač mirotvorne organizacije. Sav svoj rad usmerila je na održanje mira.
Jedan od njenih sagovornika imao je njenu adresu. Kad bi on, kada bi makar on mogao sada da je pronađe. Ona je u polusvesnom stanju. Lekar bi joj mogao pomoći, ali ko će ga pozvati. Potpukovnik odluči da je obiđe, nezadovoljan njenim stanovištem, u nameri da joj se suprostavi. On ulazi u ledene prostorije. Više hladne od praznine nego od zime. Ezernikova je tamo ležala. Potpukovnik je seo i započeo svoje izlaganje. Ona se vrtela po krevetu. Telefon je ponovo zazvonio. To je ponovo bio izdavač, koji se kasnije i pojavio. Započeo je razgovor sa potpukovnikom. Ezernikova je bila pri kraju. Njih dvojica ušli su u žustru rapravu.
- Branite partikularne interese.
- Opravdavam se.
- Vaše izlaganje neće biti objavljeno, ali vašeg puka hoće.
- To je licemerje.
- Rat je licemerje.
Katalina Ezernik je izdahnula. Tek na pogrobu u tom danu i krupnim, krupnim pahuljama snega ocrtavala se snaga njene ličnosti.
