Čuvaćemo u brvnari dvanaest pasa i uprezaćemo ih u sanke.
Čekaćemo ledene zore jedući konzerve iz Kanade,
Ušuškani u ovčje kožuhe proučavaćemo tragove vučjih šapa.
Kakva teorija, proza, šta je s tobom? Tamo su okean i planine.
Tamo se vetar izmešao s maštom i vodom,
I velika medvedica lovi masne, zvezdaste ribe.
Tamo put iz „negde“ vodi u „nigde“, odmah iza one vukojebine.
Lepo ti kažem: batali. Zar ne vidiš? Već je leto!
A ti se spremaš nešto da pišeš, učiš mesto da kupuješ karte,
Svoje vreme traćiš na ogledala, kafu i krznenu loptu od mačke.
Samo jedna karta treba da se ode.
Tamo će poput vodopada od cveća da ožive i Ahmatova i Blok u rumena jutra.
Vikendima tamo šeta Bog. Volećemo se, do nekog sutra.
Tamo sve, o čemu ti ne možeš ni da pročitaš, rukama može da se pipne.
Ali ne, ti navijaš alarm u šest i pravdaš se – imam ispit, bitno je.
A ja ti ponovo kažem: hajde sa mnom da tražimo Mesec boje kao zreli ringlovi.
Previše je pljuvačke potrebno da se progutaju sve te tuđe reči i tuđi smislovi.
Hajdemo. Tamo uz tihu lupnjavu rade sekire, zveckaju u potocima zlatne čestice.
Tamo dabrovi valjaju debla niz reku i grade sebi kućice.
Toneš u san. Tvoje knjige sa besprekorno čistih polica hrču epilog i prolog.
Toneš u san. Na zidu visi Isus. I on je raspet jer je bio filolog.
Izađem na ulicu iz tvog stana, a ruska zastava skrije u sebi zvezdu.
Samo čekaj – upregnuću one pse i vatru ću da ti donesem.
Da imam čime da spalim sve tvoje police i knjige i sveske.
Medvedicu ću da dovedem; gle.
Ako ti se ne svidi, sakriću je u rukav.
Ostaviću brvnaru sa hrastovim stolom Egziperiju-pilotu.
Ali ne; ti ćeš ipak da diplomiraš, a onda da zarađuješ platu.
Što li sam ti uopšte govorio, šaputao, grmeo, borio se s dušom, polumrtav?
I zvocao, zvocao, zvocao i molio te: slušaj me, slušaj!
A možda nam ne trebaju brvnare, ni psi, ni prizor maka u zoru i ptičji kvintet...
Reci mi, šta vam tamo uopšte rade?
Hoću i ja na taj tvoj fakultet.
—
Sa ruskog prepevala: Jovana Georgievski
Izvornik: Klub Putnika
