BRZOJAV O SAMOUBISTVU POLA CELANA
Jesi li videla jutros mutnu Senu
Jesi li prelistala današnje novine
Jesi li upalila omiljeni radio
Jesi li popila prvu kafu
Jesi li se do sada ogledala u ogledalu
Videla biser na grani trepavice
Kako preko umrljane šminke
Klizi u ponor svakodnevnog očaja
Još spavaš sama u krevetu
Umorna od sinoćnog smeha
A Pol Celan je mrtav
PAD RIMA
,,Na nas je došao red
Da knjigu uredimo''.
Goran Vučković ,,Pesnička vojna“
Datumi danas nalik na rezove
Nožem nas stižu
Pocepali smo tešku povest
Na sve četiri strane zapaljenog sveta
Vatreni jezici hartiju s lakoćom ližu
Alarikovo osvajanje beše prvo
Tako barem knjige tvrde
Kada niko nije verovao da taj Grad
Centar Sveta Sunce svih zvezda
Može ikada pasti
No kada je pao
On pao je zauvek
Jer ni tog Grada ni tog Sveta
Biti više neće
Iako Vizigoti ubrzo napustiše Grad
Zato kada Odoakar sa trupama svojim
Bude umarširao u Rim a biće to
Ako knjige ne lažu nekih
Šezdeset i šest godina kasnije
Ni velike borbe ni velikog nasilja
Pljačke paleži rušenja i silovanja
Neće biti jer mesto u Grad
Odoakar onako sjajan u oklopu
Ujahaće samo u njegovu senku
GROZA
Ne naše ulice nisu čiste
Sa njih nisu sjahale bakarne biste
Ne one nisu od finog žutog kamena
Proždrljivom Molohu gužva ne dopire
Ni do ramena
U njima smo kao nagi
Ostavljeni sami
Danju nas pozdravljaju vučijim smeškom
Noć strepnjom čine teškom
CAUSA SUI
Ja sam sada sve
Tata nebo i hod
Zvuk u vrelom asfaltu
Što gmiže u meni
Umorno Sunce vrišti na senku
Ono gleda u mene
Nešto nije u redu
Da li znaš šta
Sedim u pukotini prošlosti
Ja sada verujem u greške
Verujem u sumrak prećutkivanja
A to je suviše zar ne
Ja sam zabrinuti otac bez sna
U nekomforu vremena
Kralj u rokadi
Lovac među prstima
HADSON
,,Poezija je napadnuta od strane neuke i preplašene gomile dosadnjakovića koji ne razumeju kako ona nastaje, a nevolja sa ovim čudacima je to što oni ne bi prepoznali poeziju ni da iskoči pred njih i naguzi ih u sred bela dana''.
Alan Ginzberg
Sećam te se vrlo dobro
To si ti
Prelepa i prljava reko Hadson
Često sam te nemo sa mosta posmatrao
Kako se sarkastično valjaš
Ali to je bilo drugo vreme
Suzama te u pijanim noćima prao
Iako sam znao za tvoju tamnu stranu
Betonske cipele si zajedno
Sa gostima u njima redovno gutala
Koliko si samo modrih likova
Često bez lica ali sa kravatom
Vlastitim jezikom mesto iste
Čvrsto stegnutim oko zadriglog vrata
Da ne pobegne onaj koji je mnogo pričao
Rupom posred čela ili gde drugde po telu
Nenamerno izbacila stideći se svoje
Dubine i drotovskih ronilaca u svojoj
Utrobi u vreme julske žege
Nije ti bilo svejedno ni kada su se
69-te Deca cveća krstila u tebi
Sisajući šećerne kocke prelivene LSD-jem
Koje su vojne seronje proturile
Da useru svaki bunt i razum
Tripujući da si sveta reka Jordan
Oni novi Isusovi apostoli
Mislila si da ne zaslužuješ
Sve te venčiće i cveće
Dojke vagine mladih majki
Što kupale su svoju tek rođenu decu
Neke i same ne znajući ko je
Pravi otac te iste musave dece
Dok su crnci prali noge
Popišavali te kad ih niko ne gleda
Znala si i glasno ćutala
Hukom do Ontarija
Sevalo je negde iz pravca Nju Džerzija
Rumenilo iz države duge Vudstok
Iz tihe sobe u Kingstonu
Nagnute tebi u naručje
Četri decenije kasnije
Posmatrao si zanosnu pozadinu
Spremačice iz istočne Evrope
Brisala je grafiku u foajeu
Na kojoj je ponosna i vesela
Prelepa reka Hadson
Kao u vreme pre doseljavanja
Pre Novog Amsterdama puritanaca
Bostonske čajanke krvi Velikog rata
Vatre istrebljenja domorodaca
Umetnik je očigledno nije
Razumeo ili poznavao kao ti
BEKSTVO ILI FABULA JEDNE TRAGEDIJE
„Samoća je uvertira u smrt“.
Živojin Pavlović
Na tebe se misli moje lepe
Poput sitniša prosipaju se slova iz očiju
Stare želje novi uglovi
Slika tvog lica javlja mi se
Preko ruku sve do bola u stomaku
Sada dok šetaš gradom
Vratila si se tek na kratko
Opet vidiš ovo nikad nije bio
Tvoj grad iako si tu rođena
Sve te rumene kuće u hladu
Slika i prilika tvog detinjstva
Ogromni orah hrpa glatkog metala
Oljušteni soliteri kameni beli lavovi
Trule klupe i ljuljaške gde si sedela
Klavir se topi u sobi
Krevet ječi neizgužvan
Plava soba je ista samo bez tebe
Svi negotinski mostovi iskrivljuju se
Za tobom dok se ti vraćaš u sebe
Uspravna sela na tvojim ramenima
Pogledi koji ostavljaju modrice
Tragovi ujeda ulice na leđima
Ožiljci koje si zakopala
U tami vlažne noći gustom snu
Vreme je za neki novi početak
Ali da li si ti još uvek ti
NEMINOVNOST DODIRA
„Moj život je neprestano opraštanje sa stvarima“.
Vladimir Nabokov
Kada ostane samo pusta ulica
Suve hridi betonskog mora grada
Okrenut sam leđima prošlosti
Dok prolazim stazama odrastanja
Nepromišljenih odluka i nečega
Što uzastopno generacijski izmiče
Po navici dižem ruku za pozdrav
A znam da na prozoru tvom tebe nema
Da dođem da ostanem kraj tebe
Ne znam da li bih još hteo
Kada ostane troma pulsirajuća tišina
Unutar naših kožnih zidova
Sklopi oči pogledi sami beže
Zenice su ispunjene uspomenama
Izlizani jastuci večeri na podu
Ljubav na stolu novine u kadi
Nemoj skidati haljinu jer
Ja odlazim sada
Nemoj gasiti muziku jer ti ja
Nemam više šta reći
NEOBIČNA ZADOVOLJSTVA
Tvoju sam knjigu smestio
Između Hrabala i Budaline igračke
Potpuno slučajno i nenamerno
Bili su to časovi za odrasle i napredne
Možda sam samo hteo da pobegnem
Od tvog oštroumnog autokanibalizma
Kao što deca beže od kuće
Potucajući se lepljivim ulicama
Do prve veće gladi ili zime
Od tvog nameštenog drkoš portreta
Pre nego što bih uspeo da se
Ušuškam u naručju navika i vremena
Pre nego što bih stigao da
Pobacam sve tvoje Burde kroz prozor
Darujem ti namršteni šamar popustljivosti
Sve to bi se dogodilo
Pre no što zaradim tebi i sebi
Čir i bez kladionice jer veruj mi
Moj krvotok ushićenog aplauza
Ne bi izdržao ni dan prvi
A kamoli sedmi i to bez onih
1000 zašto 1000 prokletih zato
Sa police u dnevnoj sobi
Spakovao sam svoj veseli kofer
Možda trezan ali ne ravnodušan
Krenuo začudo ni vozovi više
Ne kasne uostalom na kraju krajeva
Može biti samo jedan zar ne
GOLOOTOČANI
Postoje mušmule i kedar
Postoje meki mirišljavi kreveti i postelje
Postoji obli kamen koji ne mrzim
Postoji more koje nije tako slano
Postoji osmeh koji ne boli
Postoji zagrljaj koji nije španska kragna
Postoji žeđ koju je moguće utoliti
Postoji smrt koja je poželjna
Postoji postoji postoji
Mnogo toga na ovom prokletom svetu
Postoji daleko od nas
BALKANOGENIJE
Tretiraju te kao iznošenu torbu
Stari glomazni teški kofer
Prašnjavi i pomalo izlizani klaser
Tu si ali se ne mogu tačno setiti
Za šta si im zaista potreban
Vikend je i sve ostalo postaje nevažno
Vreme je da se gleda fudbal
I pije pivo
TRKA
Miljanu Ristiću
Đavo vozi mali srebrni auto
za njim bosonog trči Isus
svet to posmatra sa smeškom
preko malih i velikih
uglavnom LED ekrana
ali ništa ne preduzima
iako im je taj ishod gotovo u ruci
i sve manji
dovoljno je samo da stisnu dugme
okončaju večnu borbu
dobra i zla
MCDXCII
Osnovna funkcija ti je zatrovana
ali đavo je u detaljima
prljava ružna
nalik na hod brata blizanaca
Kainovom jeresi obeležena
umesto kiseonika iz atmosfere
ti sada degenerisani dim
u svoj krvotok unosiš
previše pepela
raspadanja
nasilne smrti
previše pohlepe
za naftom zemnim gasom
tuđim organima
previše Ahenobarbusa
mesto zvezdica
na tvojoj zastavi
TUGA SAMURAJA
Rasekli smo svoje duge kose
dočekali svoje protivnike u tami
mi nomadi sa ostrva rumenog Sunca
što jeli smo meso zemlje i polja
što pili smo usoljenu jelensku krv
u tuđim međama i pojatama
gordili smo se precima svojim
njihovim ratnim plenom visoko
postavljenim iznad ognjišta na videlo
ožiljcima što nam je učenje ostavilo
posmatramo očeve svoje kako se vraćaju
pogureni pognutih glava iz fabrike
krezave čekaonice smrti
otac mora da trpi i ne gleda
gde su mu preporučivali da stoji
meditira i ne čuje činovnike
koji su se tokom radnog vremena
pretvarali u šine i drvene pragove
isijavali bljeskom korozije
dok je on znao samo za bljesak katane
SVIREPA NOSTALGIJA
Studenti umetnici konobari
zanatlije svih vrsta svakako radnici
lake žene laki i senzibilni ljudi
oduvek su bili moje omiljeno okruženje
ljubitelji zanimljivih bircuza
zaboravljenih kafana posetioci teatra
izložba koncerata i pozorišta
čitaoci nepopularnih knjiga
slušači radija obožavaoci doba
između dva svetska rata
protivnici populizma i drugih nametnutih gluposti
to su bili likovi i pojave
koje su se kretale u mom društvu
našao bi se tu i poneki doktor
češće doktorka medicinski slučajevi
profesori ribolovci nastavnice sportisti
prodavačice žute štampe i duvana
svi oni bi obično noću
skidali svoje radne uniforme
stroga ili ravnodušna lica
i postajali ono što zaista jesu
fini ljudi sa svim svojim manama
vrlinama željama i strastima
razočarenjima skloni privremenoj sreći
skloni privremenom bolu
uživali bi družeći se sa ljudima
slični sebi sličnih sklonosti
ispijajući svoja omiljena pića
negde krajem dvadesetog veka
