Kafkin stid, Dragan Prole

Metamorfoze stida od Kanta do Kafke

Dok Kant go­vo­ri o sti­du u psi­ho­lo­škom re­gi­stru stra­ha da će­mo po­sta­ti obje­kat ne­či­jeg pre­zi­ra, sa­vre­me­na su­bjek­tiv­nost re­gi­stru­je pre­zir kao jed­no od pre­sud­nih obe­lež­ja ak­tu­el­nih in­ter­su­bjek­tiv­nih od­no­sa. Opor­tu­ni­zam pre­ma pre­zi­ru i pri­sta­ja­nje na nje­ga spa­da­ju u in­te­re­sant­ni­je te­me sa­vre­me­ne isto­ri­je i za ele­men­tar­nu ela­bo­ra­ci­ju iz­i­sku­ju či­ta­vu ras­pra­vu. Ume­sto da se u nju sa­da upu­šta­mo, skre­nu­će­mo tek pa­žnju na "uro­đe­ni opor­tu­ni­zam", ko­ji je svoj­stven stra­hu od pre­zi­ra. Na­i­me, bi­va­ju­ći is­pr­va in­ten­zi­van i bu­dan, ta­kav strah po­ka­zu­je sklo­nost da po­ste­pe­no sla­bi, što uka­zu­je na sprem­nost upla­še­nog su­bjek­ta da vre­me­nom pri­sta­ne na pre­zir i da ga u tom smi­slu "nor­ma­li­zu­je", što ga pre­vo­di u sva­ki­da­šnje sta­nje stva­ri s ko­jim je prag­ma­tič­ni­je bi­ti po­mi­ren ne­go su­ko­bljen. An­ti­ci­pa­ci­je dva­de­se­to­ve­kov­nih, ali i ak­tu­el­nih pri­me­ra ge­ne­ze ma­sov­ne rav­no­du­šno­sti mo­že­no da pro­na­đe­mo već kod Kan­ta, ko­ji strah od pre­zi­ra de­fi­ni­še u smi­sli ose­ća­ja ko­ji sa­mog se­be po­ste­pe­no sla­bi s ob­zi­rom na svo­ju svr­hu1. Stid pro­bu­đen pu­tem sve­sti da pred­sta­vlja­mo objekt pre­zi­ra dru­gih lju­di po­ka­zu­je ten­den­ci­je ka sa­mo­u­ki­da­nju i ne­sta­ja­nju. Zbog to­ga su na­ro­či­to zna­čaj­ni oni au­to­ri, či­je de­lo pred­sta­vlja sve­do­čan­stvo da iskra sti­da mo­že i mo­ra da bu­de sa­ču­va­na, da ono ljud­sko ta­ko­đe ne bi vre­me­nom iš­če­zlo.

Kaf­ki­nu knji­žev­nost is­ti­če­mo kao po­vla­šće­nu u sa­vre­me­noj se­i­zmo­gra­fi­ji sti­da. Upra­vo u njoj je iz­vr­sno po­ka­za­no da pret­po­stav­ke ne­ka­da­šnjeg stra­ha od ka­zne vi­še ne va­že. Na­i­me, Kan­tov po­jam su­bjek­ta je po­sma­trao pre­zir kao is­pad u me­đu­ljud­skim od­no­si­ma, kao re­ak­ci­ju ko­joj pret­ho­di iz­ve­sni pre­stup i čin ne­do­sto­jan čo­ve­ka. Reč­ju, bez na­či­nje­nog pre­stu­pa ne­ma ni pre­zi­ra, što zna­či da se pro­sve­ti­telj­ska vi­zi­ja um­ne ljud­ske za­jed­ni­ce op­ti­mi­stič­ki obe­ća­va po­je­din­cu da ni­ka­da ne­će po­sta­ju objekt pre­zi­ra uko­li­ko to sam na ne­ki na­čin ne za­slu­ži. Po­i­ma­nje sti­da u kon­tek­stu stra­ha od ka­zne na­pro­sto ne be­le­ži is­ku­stvo pre­zi­ra kao sva­ki­da­šnji i sa­mo­ra­zu­mlji­vi vid me­đu­ljud­skog op­ho­đe­nja. Su­bjek­tiv­nost ko­ja se uzda­la u osva­ja­nje pro­sto­ra za is­po­lja­va­nje slo­bo­de i au­to­no­mi­je na ni­vou ce­lo­kup­nog ljud­skog ro­da, na­pr­o­sto je mo­ra­la da za­žmu­ri, ili da za­tvo­ri jed­no oko na­o­či­gled vla­sti­tih is­ku­sta­va sa ta­da uvre­že­nim i sa­mo­ra­zu­mlji­vim ri­tu­a­li­ma ma­sov­nog pre­zi­ra. Zbog to­ga je i Kan­to­va An­tr­o­po­lo­gi­ja pi­ta­nja sti­da i pre­zi­ra raz­ma­tra­la u rav­ni po­je­di­nač­nog, a ni­ka­ko ne ko­lek­tiv­nog is­ku­stva.

Na­su­prot nje­mu, Kaf­ka is­po­sta­vlja kon­fi­gu­ra­ci­je sve­ta u ko­jem ne­ma ni­čeg be­smi­sle­ni­jeg od ose­ća­ja iz­bo­re­ne slo­bo­de. Ana­li­zi­ra­ju­ći iz­ve­sne po­ma­ke u ne­pre­sta­no ob­na­vlja­nim po­ku­ša­ji­ma da ostva­ri svoja pra­va i da obez­be­di pri­zna­nje svom ko­rekt­nom od­zi­vu na po­ziv dru­gog čo­ve­ka, ge­o­me­tar K. je uve­ren da ni­šta vi­še ne uka­zu­je na očaj­nu i ne­u­te­šnu ljud­sku po­zi­ci­ju od sme­lih uz­le­ta na­kon ko­jih smo svi sklo­ni da na tre­nu­tak pod­leg­ne­mo uo­bra­že­nju da smo ne­po­vre­di­vi i da je na­ša slo­bo­da ne­pri­ko­sno­ve­na2. Pro­sve­ti­telj­ska ve­ra u ljud­ski svet za­sno­van na au­to­no­mi­ji i slo­bo­di, Kaf­ki­nim se li­ko­vi­ma is­po­sta­vlja kao naj­o­pa­sni­ja za­blu­da. Pri­hva­ti­mo li je, se­be će­mo do­dat­no iz­lo­ži­ti ma­ni­pu­la­ci­ji i ti­me će­mo do­pri­ne­ti svo­joj vla­sti­toj re­duk­ci­ji na objekt ko­jim ne di­ri­gu­ju tek sa­mo­volj­ne kal­ku­la­ci­je ano­nim­nih in­stan­ci mo­ći, ne­go i sva­ko ko to po­že­li. 

Neo­d­re­đe­nost i kon­tin­gent­nost in­stan­ce od ko­je nam pre­ti udar mo­žda pred­sta­vlja i pr­vo obe­lež­je, po ko­jem se na­še do­ba raz­li­ku­je od pret­hod­nih. Kao au­tor ko­ji de­le­gi­ti­mi­še re­al­nost tran­scen­den­ci­je i sve ono što se re­kla­mi­ra kao iz­van­red­no i po­seb­no raz­ob­li­ča­va ta­ko što ga po­ka­zu­je kao obič­no i već viđe­no, Kaf­ka je bio do­sle­dan i ka­da je reč o iz­vo­ri­ma sa­vre­me­nog na­si­lja. Ne­ma vi­še kod nje­ga privi­le­go­va­ne hi­je­rar­hi­je, ne­ma zlo­kob­ne, ali pre­gled­ne le­stvi­ce na­si­lja, na ko­joj bi za­u­zi­ma­nje vi­šeg me­sta pod­ra­zu­me­va­lo i da­le­ko ra­zor­ni­je uda­r­ne mo­ći. Ka­da uči­telj tvr­di da ne­ma ve­li­ke raz­li­ke iz­me­đu sta­nov­ni­ka zam­ka i sta­nov­ni­ka se­la, on ne po­ka­zu­je tek be­smi­sle­nost ge­o­me­tro­ve že­lje da se ipak na­sta­ni u se­lu, a ne u zam­ku, da bi mu po­šlo za ru­kom da za­dr­ži svo­ju pot­pu­nu slo­bo­du. Na­pro­tiv, time je uči­telj ujed­no i po­tvr­dio stran­čev uti­sak da se za­mak la­ko i slo­bod­no iz­di­že je­di­no po­gle­du ko­ji ga po­sma­tra iz da­lji­ne, dok po­bli­že po­sma­tra­nje raz­o­ča­ra­no usta­no­vlju­je be­du zam­ka, jer se ono što se uz­di­že prin­ci­pi­jel­no ne raz­li­ku­je od sve­ta nad ko­jim se uz­di­že, tj. ono­ga što je K. imao pri­li­ke da vi­di u se­lu. Sa­vre­me­nu kri­zu tran­scen­den­ci­je mo­žda ni­šta ne pri­ka­zu­je uspe­šni­je od na­iv­ne pro­jek­ci­je sve­ta slo­bo­de u on­to­lo­ški ni­žem i sve­ta nu­žno­sti u on­to­lo­ški vi­šem re­gi­o­nu. Na­i­me, ta­mo gde još uvek po­ka­zu­je zna­ke vi­tal­no­sti, tran­scen­den­ci­ja či­ni upra­vo su­prot­no. Ona bi svet slo­bo­de ne­sum­nji­vo po­ve­za­la sa pro­do­rom u za­mak, dok bi ta­vo­re­nje u sve­tu nu­žno­sti ne­sum­nji­vo po­ve­za­la sa eg­zisten­ci­jom u sve­tu iz ko­jeg se po­la­zi ka zam­ku. Na­po­kon, ako je raz­li­ka u ran­gu i na­ro­či­tom kva­li­te­tu ono­ga vi­šeg sa­mo pri­vid­na, on­da se kao na­iv­no is­po­sta­vlja i mnje­nje da pra­va opa­snost vre­ba "od go­re", dok se me­đu sta­nov­ni­ci­ma se­la mo­že­mo ose­ća­ti spo­koj­no i uži­va­ti u pot­pu­noj bez­bed­no­sti.

Dik­ta­tor­ski prin­cip i sa­vre­me­na su­bjek­tiv­nost

Vla­da­vi­na pra­va se kod Kaf­ke de­nun­ci­ra kao op­se­na. Nje­go­va knji­žev­nost nam pru­ža mno­štvo pla­stič­no re­flek­to­va­nih pa­sa­ža, či­ji za­jed­nič­ki ime­ni­telj su­ge­ri­še da je mo­der­na pro­jek­ci­ja ra­ci­o­nal­no vo­đe­ne su­bjek­tiv­no­sti ljud­skog ro­da fak­tič­ki odav­no za­me­nje­na dru­ga­či­jim vi­dom ob­li­ko­va­nja dru­štve­no­sti. Ono fa­tal­no u to­me pro­ce­su ne ogle­da se to­li­ko u čo­ve­ko­vom gu­blje­nju isto­rij­skog kor­mi­la, ko­li­ko u nje­go­voj neo­sve­šće­no­sti i neo­ba­ve­šte­no­sti o to­me. Po­put šo­ki­ra­nog su­bjek­ta, ko­ji ono što mu se de­ša­va do­ži­vlja­va kao da se za­pra­vo de­ša­va ne­kom dru­gom, sa­vre­me­ni ba­šti­nik ide­je o um­noj isto­ri­ji tu­ma­či is­ko­re­nji­va­nje iz sve­ta kao da se de­ša­va ne­gde iz­van, mi­mo nje­mu pri­snog i po­zna­tog, kao da pred­sta­vlja pa­to­lo­gi­ju ne­kih dru­gih lju­di. Obe­lež­ja sa­vre­me­no­sti uto­li­ko pod­se­ća­ju na ne­spo­ra­zum ko­ji po­ka­zu­je da su ne­ka­da­šnji no­si­o­ci isto­rij­skih pro­ce­sa po­sta­li nji­ho­vi ne­mi i pa­siv­ni po­sma­tra­či, a da pri sve­mu to­me još uvek ga­je ilu­zi­je da će vre­me kad-tad iz­ne­ti na vi­de­lo isti­ni­tost ono­ga što za­stu­pa­ju.

To­me na­su­prot, Kaf­ka nas upo­zo­ra­va da po­seb­nost sa­vre­me­no­sti mo­že­mo ozbilj­no da shva­ti­mo tek ka­da u do­volj­noj me­ri osve­sti­mo da se naš vla­sti­ti do­dir s vre­me­nom sa­sto­ji u biv­stvo­va­nju-mi­mo-za­ko­na. Pri tom ne mi­sli­mo na od­met­nič­ko ili kri­mi­nal­no na­pu­šta­nje i kr­še­nje za­kon­skih nor­mi i okvi­ra, jer zna­če­nje biv­stvo­va­nja s one stra­ne za­ko­na kod Kaf­ke po­pri­ma ko­no­ta­ci­je, ko­je su su­prot­ne u od­no­su na uo­bi­ča­je­ne. Ono ne ozna­ča­va ne­ki vid vr­še­nja na­si­lja nad dru­gi­ma, ne­go pre­vas­hod­no uka­zu­je na fra­gil­nu iz­lo­že­nost ne­pra­ved­nom tret­ma­nu. Šta­vi­še, od­su­stvo za­ko­ni­to­sti ne od­no­si se tek na prav­nu, ne­go ob­u­hva­ta i isto­rij­sku sfe­ru. One me­đu­sob­no ni­su ne­za­vi­sne, jer se od­nos pre­ma slo­bo­di i pra­vu ite­ka­ko pre­sli­ka­va u kon­ste­la­ci­ja­ma isto­rij­skih od­no­sa. Reč­ju, ta­mo gde vla­da ne­pri­ko­sno­ve­na vla­da­vi­na drev­nih isto­rij­skih za­ko­ni­to­sti, na de­lu je ne­pri­ja­tan vid ne­slo­bo­de, či­ja gor­či­na se ose­ća i ta­mo gde se za­ko­ni utvr­đu­ju i spro­vo­de na pro­iz­vo­ljan i sa­mo­vo­ljan na­čin. 

Su­o­če­na sa ne­pr­o­men­lji­vo­šću i več­nim va­že­njem, sa­vre­me­na su­bjek­tiv­nost se ne­iz­o­stav­no su­o­ča­va sa kon­sta­ta­ci­jom ozbilj­ne ne­la­go­de: "Na­ši za­ko­ni na­ža­lost ni­su op­šte po­zna­ti, oni su taj­na ma­le gru­pe ple­mi­ća ko­ja na­ma vla­da ... Za­ko­ni su to­li­ko sta­ri, sto­le­ća su ra­di­la na nji­ho­vom iz­la­ga­nju, ta­ko da je i tu­ma­če­nje za­ko­na već po­sta­lo za­kon ... To je na­rav­no mu­dro – ko sme da sum­nja u mu­dr­ost sta­rih za­ko­na?"3. U po­za­di­ni jav­no za­stu­plje­ne sve­sti o za­kon­skim pro­ce­du­ra­ma Kaf­ka je pre­po­znao ten­den­ci­ju jed­no­znač­nog tu­ma­če­nja za­ko­na u skla­du sa sa­mo­vo­ljom ano­nim­nih in­te­re­sa. Za­kla­nja­nje iza drev­no­sti je uto­li­ko po­sta­lo za­log za nor­ma­tiv­nu ho­mo­ge­ni­za­ci­ju či­ji me­ha­ni­zam nu­žno od­stu­pa od ko­lek­tiv­nih po­tre­ba i du­go­roč­no osta­je stran svi­ma oni­ma, ko­ji u tom pro­ce­su ne­ma­ju di­rekt­nog ude­la. Ka­da za­kla­nja­nje iza drev­nih nor­mi po­sta­ne uo­bi­ča­je­ni ri­tual na isto­rij­skoj po­zor­ni­ci, on­da ta­ko­đe po­sta­ju oče­ki­va­ne i stra­te­gi­je ka­mu­fla­že, za­hva­lju­ju­ći ko­ji­ma se pro­vo­de ko­rek­tiv­ne in­ter­ven­ci­je usred ono­ga što se sma­tra ne­pro­men­lji­vim i du­go­več­nim. Te ko­rek­ci­je u kon­fi­gu­ra­ci­ju drev­nih nor­mi uno­se "po­seb­ne po­tre­be" sa­da­šnjeg tre­nut­ka, da bi za­tim i njih ta­ko­đe pre­zen­to­va­li kao ne­pri­ko­sno­ve­no na­sle­đe. Sum­nja u fal­si­fi­kat i ka­mu­fla­žu se la­ko od­ba­cu­je kao na­pad na slo­bo­du, ko­ja je sim­bo­li­zo­va­na sa­mim tra­ja­njem in­sti­tu­ci­o­na­li­zo­va­nih tra­go­va za­jed­ni­štva.

Ne sa­mo da je ne­ka­da­šnji ak­ter isto­rij­skih pro­ce­sa sa­da pri­nu­đen da ih po­sma­tra sa stra­ne, ne­go je ti­me ujed­no li­šen da o nji­ma do­ne­se pri­kla­dan sud. Bu­du­ći da je do­bro znao da isto­rič­nost ljud­skog po­sto­ja­nja ima smi­sla tek uko­li­ko čo­vek se­be pre­po­zna­je kao pro­du­cen­ta vla­sti­tog sve­ta i rav­no­prav­nog uče­sni­ka u stva­ra­lač­kom ra­du za­jed­ni­ce, Kaf­ka nam po­ru­ču­je da je dis­tan­ci­ran, te­o­rij­ski od­nos pre­ma po­ve­snim fe­no­me­ni­ma una­pred osu­đen na pro­past: "... do sa­da nam je nos bio usred ma­ti­ce vre­me­na, a sad smo ustuk­nu­li, biv­ši pli­va­či, sa­da­šnji ho­da­či, i iz­gu­blje­ni smo. Na­la­zi­mo se iz­van za­ko­na, ni­ko to ne zna, a ipak sva­ko sa na­ma po­stu­pa u skla­du sa ovim"4.

Ume­sto da spre­či na­si­lje i da nam pru­ži za­šti­tu, za­kon je tu da nas opi­ja ide­a­li­ma jed­na­ko­sti i pra­ved­no­sti. Dr­žav­ni mo­no­pol na­si­lja svo­je pra­vo li­ce po­ka­zu­je čim uspe­mo da raz­gr­ne­mo re­klam­ne na­sla­ge sa vla­sti­tog ži­vot­nog sve­ta i uo­či­mo da je u nje­mu na de­lu dik­ta­to­r­ski prin­cip. Na­su­prot uo­bi­ča­je­nom shva­ta­nju, ko­je u tom prin­ci­pu pre­po­zna­je ti­ra­ni­ju jed­nog čo­ve­ka i to­ta­li­tar­ni dr­žav­ni apa­rat, Kaf­kin svet nas uve­ra­va da za pri­me­nu dik­ta­to­r­skog prin­ci­pa ni­je od­go­vor­na ne­shva­tlji­va ve­šti­na i ču­do­vi­šna moć po­je­din­ca da se­bi pot­či­ni sve dru­ge lju­de. Da bi se na po­li­ti­čkoj sce­ni mo­gao po­ja­vi­ti dik­ta­tor, ak­te­ri na njoj u se­bi već mo­ra­ju ne­go­va­ti ne­što od dik­ta­tor­skog od­no­sa pre­ma dru­gim lju­di­ma. Gor­dost ko­ju Kaf­ka ima na umu ote­lo­vlje­na je upra­vo u ta­kvoj an­tro­po­lo­škoj di­jag­no­zi. Dik­ta­tor se ne po­ja­vlju­je kao grom iz ve­dra ne­ba, ne­go se pri­pre­ma u mi­ljeu is­pu­nje­nom vo­ljom za pot­či­nja­va­njem i uni­ža­va­njem dru­gih lju­di. Kaf­kin go­vor o dik­ta­tor­skom prin­ci­pu pod­ra­zu­me­va da čo­ve­ka ni­je mo­gu­će za­šti­ti­ti ta­mo gde mu opa­snost po­ten­ci­jal­no pre­ti od svih dru­gih po­je­di­na­ca. 

Hob­so­vu ma­što­vi­tu pro­jek­ci­ju po­re­kla dru­štve­nog na­si­lja u pri­rod­nom sta­nju u ko­jem je ne­pre­kid­no na sna­zi rat svih pro­tiv svih, Kaf­ka iz­me­šta u srod­no okri­lje sa­vre­me­ne bi­ro­krat­ske ra­ci­o­nal­no­sti. Za raz­li­ku od ra­nih ro­man­ti­ča­ra, kod ko­jih je bi­ro­kra­ti­ja bu­di­la aso­ci­ja­ci­je na otu­đe­nu dr­žav­nu ma­ši­ne­ri­ju, ko­ja ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa ljud­sko­šću, Kaf­ka je u bi­ro­kra­ti­ji pre­po­zna­vao pre­sud­no obe­lež­je čo­ve­ko­ve pri­ro­de. Ne­ma ni­če­ga pri­rod­ni­jeg kod čo­ve­ka od bi­ro­krat­skog od­no­sa pre­ma dru­gom čo­ve­ku. Bi­ro­krat­ski od­nos pre­ma čo­ve­ku uto­li­ko ni­je iz­raz slo­že­nih ci­vi­li­za­cij­skih po­sre­do­va­nja. On ne pred­sta­vlja gnu­sno de­for­mi­sa­nje, ni­ti iz­vi­to­pe­ren ob­lik čo­ve­ko­ve "pri­rod­no­sti". Na­i­me, za su­o­ča­va­nje sa ne­ljud­skim tret­ma­nom ni­je nam neo­p­hod­no da ima­mo po­sla s otu­đe­nim i obez­li­če­nim dr­žav­nim apa­ra­tom, do­volj­no je da su­sret­ne­mo dru­gog čo­ve­ka. Sa­vre­me­na dr­ža­va uto­li­ko ne ozna­ča­va ras­kid sa si­ro­vo­šću ne­ka­da­šnjeg "pri­rod­nog" čo­ve­ka. Na­su­prot Eli­ja­so­voj te­zi o pro­ce­su ci­vi­li­za­ci­je, Kaf­ka je uve­ren da ka­rak­te­ri­sti­ke bi­ro­krat­skog apa­ra­ta ne uka­zu­ju na bi­lo ka­kvo uz­vi­si­va­nje i pre­vla­da­va­nje, ne­go tek na do­slov­nu re­a­li­za­ci­ju ogo­lje­nih i bru­ta­li­zo­va­nih sklo­no­sti čo­ve­ko­ve pri­ro­de: "Ži­vi­mo kao da je sva­ko od nas dik­ta­tor. A zbog to­ga to­ne­mo u be­du"5.

Ne­ga­tiv­ni iden­ti­tet no­ve za­jed­ni­ce

Stid kod Kaf­ke odr­ža­va u ži­vo­tu na­šu ljud­skost jer nas ne­pre­kid­no pod­se­ća na gor­dost, oli­če­nu u na­šem iz­vor­nom, "dik­ta­tor­skom" od­no­su pre­ma dru­gim lju­di­ma. Sa­vre­me­ni vi­do­vi sti­da otu­da ne po­či­va­ju na je­din­stve­noj ide­a­li­zo­va­noj pro­jek­ci­ji, ne­go pro­is­ti­ču iz osve­šći­va­nja na­sil­nih ka­pa­ci­te­ta ogo­lje­no gor­dih od­no­sa čo­ve­ka pre­ma dru­gom čo­ve­ku. Dok psi­ho­lo­ški po­jam sti­da pro­is­ti­če iz ne­za­do­volj­stva vla­sti­tim de­la­njem, Kaf­ka uvo­di po­jam in­ter­su­bjek­tiv­nog sti­da, ko­ji za re­zul­tat ima ne­za­do­volj­stvo ljud­skim sve­tom. Lo­gič­nu po­sle­di­cu ta­kvog sti­da pred­sta­vlja ose­ćaj po­tre­be za po­vla­če­njem iz sve­ta i za nje­go­vom umet­nič­kom pre­ra­dom. Ta­kvu po­tre­bu tu­ma­či­mo kao re­ak­ci­ju na bi­ro­kra­ti­zo­va­na ote­lo­vlje­nja op­što­sti ko­ja čo­ve­ka tre­ti­ra­ju kao stvar. Stid na­sta­je usled is­ku­stva po­vla­če­nja in­di­vi­due u se­be, če­mu pret­ho­di od­bi­ja­nje su­bjek­tiv­no­sti da pri­hva­ti ulo­gu pu­kog objek­ta ili sred­stva, a ne zbog to­ga što je po­je­di­nac usta­no­vio ne­rav­no­te­žu svo­je re­al­no­sti i ne­kog una­pred pri­pre­mlje­nog ide­a­la. Za raz­li­ku od Še­le­ro­ve te­ze o po­re­klu sti­da u su­ko­bu ide­al­nog i fak­tič­kog, Kaf­ki­nu knji­žev­nost na­vo­di­mo kao ilu­stra­ci­ju da se po­ja­ve gor­do­sti i sti­da ja­vlja­ju s one stra­ne sta­bil­nih ili fan­ta­zi­ra­nih op­što­sti. 

Šta­vi­še, este­ti­ka pi­sa­nja se kod Kaf­ke mo­že do­ve­sti u ve­zu sa ra­dom na ugro­že­nom te­me­lju za­jed­ni­štva i za­jed­ni­ce. Ka­da spo­lja­šnji au­to­ri­te­ti i in­sti­tu­ci­o­na­li­zo­va­ne op­što­sti do­spe­ju u kri­zu, umet­nič­ki re­flek­to­van stid po­sta­je je­dan od pre­o­sta­lih me­di­ju­ma so­ci­jal­ne in­te­gra­ci­je. Da­ka­ko, do­me­ti ta­kve in­te­gra­ci­je ne­ma­ju ni­ka­kve ve­ze sa umet­nič­kim kon­stru­i­sa­njem no­vih vi­do­va po­li­tič­ke za­jed­ni­ce u stro­gom smi­slu re­či. Kaf­ki­ne re­flek­si­je pre­vas­hod­no su cr­pe­ne iz pret­po­stav­ke da su­bjekt ko­ji se sti­di još uvek ni­je iz­gu­bio vla­sti­to do­sto­jan­stvo. Za­da­tak Kaf­ki­ne umet­no­sti ni­je i ne mo­že bi­ti da ho­mo­ge­ni­zu­je stid, ni­ti da is­po­slu­je jed­no­o­bra­zne re­ak­ci­je po­je­di­na­ca, po­sred­stvom ko­jih bi se mo­gle po­no­vo iz­gra­di­ti ne­pri­ko­sno­ve­ne op­što­sti. Kao što je gor­dost re­zul­tat neo­bjek­ti­vi­ra­nih aka­ta, u ko­ji­ma vi­še ne ko­mu­ni­ci­ra­mo sa kon­kre­nim da­to­sti­ma sve­ta ne­go sa svo­jom fru­stri­ra­no­šću usled od­su­stva sve­ta, ta­ko je i stid pro­is­te­kao iz ne­slo­bo­de, tj. iz osu­je­će­ne slo­bo­de. Zbog to­ga mo­guć­nost no­vo­ga za­jed­ni­štva pre­vas­hod­no pret­po­sta­vlja spe­ci­fi­čan vid ne­ga­tiv­nog iden­ti­te­ta. Taj iden­ti­tet se ne gra­di za­hva­lju­ju­ći sa­sgla­sno­sti oko po­je­di­nih ide­ja ili ob­li­ka de­la­nja, ne­go po­sred­stvom za­jed­nič­ke sra­mo­te, za­jed­nič­ke po­tre­se­no­sti i za­jed­nič­ke de­hu­ma­ni­zo­va­no­sti. Raz­vi­je­ni­ju ver­zi­ju Kaf­ki­nog pre­pli­ta­nja isto­ri­je, umet­no­sti i za­jed­ni­ce mo­žda ne­će­mo na­ći nig­de dru­gde, do kod nje­go­vog su­gra­đa­ni­na i fi­lo­zo­fa Ja­na Pa­toč­ke. Ge­ne­ra­ci­ji ko­ja je u tre­nut­ku Kaf­ki­ne smr­ti sta­sa­va­la u pra­škim gim­na­zi­ja­ma vr­lo br­zo je po­sta­lo kri­stal­no ja­sno da je isto­rij­ske ak­te­re neo­p­hod­no de­he­ro­i­zo­va­ti i shod­no to­me ih po­sma­tra­ti kao pu­ki, go­li ži­vot, ob­u­zet stra­hom usled sa­zna­nja da je do­šao kraj spo­koj­noj sva­ki­da­šnji­ci, pla­ni­ra­nju su­tra­šnji­ce, "mi­ru" i "sta­bil­no­sti". Da bi do­šli do svo­jih uvi­da ni­je im bi­lo neo­p­hod­no da ana­li­zi­ra­ju duh vla­sti­tog vre­me­na, po­što im je za to sa­svim do­volj­na bi­la i lek­ti­ra Kaf­ki­nih de­la. De­he­ro­i­zo­va­ni po­je­din­ci se vi­še ne oku­plja­ju pod za­sta­va­ma de­fi­ni­sa­nih ide­o­lo­gi­ja, jer je ono što ih spa­ja za­jed­nič­ka po­tre­ba da se ne­če­mu su­prot­sta­ve. Bu­du­ći da su li­še­ni sta­bil­nih op­što­sti, sa­vre­me­ni­ci se mo­gu oku­pi­ti tek na po­sre­do­van, ne­ga­ti­van na­čin. On ne uklju­ču­je bi­lo ka­kav afir­ma­tiv­ni pro­gram, već pod­ra­zu­me­va is­ka­zi­va­nje me­đu­sob­ne po­ve­za­no­sti za­jed­nič­kim ot­po­rom spram svih vi­do­va mo­bi­li­za­ci­je dru­štve­nih re­sur­sa ko­ji ima­ju za cilj pot­či­nja­va­nje, dik­tat una­pred utvr­đe­nog po­gle­da na slo­bo­du i pra­vo, ove­ko­ve­če­nje ra­ta. U do­sled­nom kaf­ki­jan­skom du­hu Pa­toč­ka ta­kvu vi­zi­ju za­jed­ni­štva ime­nu­je "so­li­dar­nost uz­dr­ma­nih"6. Dru­ga reč za uz­dr­ma­nog su­bjek­ta je su­bjekt ko­ji se sti­di. Pri tom se ne sti­di zbog ne­če­ga što je sam uči­nio, ne­go zbog re­zo­na na osno­vu ko­jeg se ob­li­ku­ju ko­lek­tiv­ne prak­se.

De­he­ro­i­za­ci­ja umet­ni­ka i umet­no­sti

Stid kod Kaf­ke naj­pre ima za­da­tak da "raš­ča­ra" au­ru, ko­ju je mo­der­ni pro­ces sa­mo­e­ste­ti­za­ci­je oba­vio oko umet­nič­ke eg­zi­sten­ci­je. Na­su­prot de­vet­na­e­sto­ve­kov­nom ide­a­lu sa­mo­po­u­zda­nog umet­ni­ka, ko­ji se ne­po­ko­le­blji­vo bo­ri za svo­je ide­a­le upr­kos ne­sklo­nom dru­štvu, Kaf­ki­na umet­nič­ka sa­mo­svest ne kri­je da je po­ra­že­na. Zbog to­ga se nje­go­va knji­žev­na ar­ti­ku­la­ci­ja sti­da do­brim de­lom osla­nja na mu­ko­tr­pan pro­ces de­kon­struk­ci­je fi­gu­re ju­na­ka i fi­gu­re umet­ni­ka7. Po­bli­že po­sma­tran, taj pro­ces te­če pa­ra­lel­no sa de­le­gi­ti­ma­ci­jom po­sto­je­ćih op­što­sti. Kod nje­ga ne­ma osla­nja­nja na li­tur­gij­sko hri­šćan­stvo, ni­ti na je­vrej­ski mo­li­tve­ni plašt, ali isto ta­ko ne­ma ni skla­nja­nja iza do­stup­nih fi­lo­zof­skih si­ste­ma. Ume­sto to­ga, Kaf­ki su bi­le mno­go dra­že pre­ra­de drev­nih knji­žev­nih mo­ti­va i nji­ho­vo pre­vo­đe­nje u sa­vre­me­ni kon­tekst.

A taj kon­tekst mu je pre­vas­hod­no po­slu­žio za či­ta­nje knji­žev­nog na­sle­đa iz per­spek­ti­ve kri­ze tran­scen­den­ci­je. Po­sma­tra­ne iz ta­kve op­ti­ke, Ho­me­ro­ve Si­re­ne sim­bo­li­zu­ju po­ra­že­nu umet­nič­ku su­bjek­tiv­nost, a ne gor­da mit­ska stvo­re­nja ko­ja uni­šta­va­ju sve što us­pe­ju da oma­đi­ja­ju i da pri­vu­ku. Ne­u­speh Si­re­na da iza­đu na kraj s Odi­se­jem kod Kaf­ke bi­va pre­ve­den u di­jag­no­zu da umet­nič­ka su­bjek­tiv­nost vi­še ne­ma sna­gu oku­plja­nja i kon­sti­tu­tiv­nog ob­li­ko­va­nja za­jed­ni­ce. O to­me nam ta­ko­đe sve­do­če i Jo­ze­fi­ni­ni mi­še­vi, ko­ji i da­lje ne­gu­ju po­tre­bu za ri­tu­al­nom ini­ci­ja­ci­jom, za sim­bo­lič­kim po­ve­zi­va­njem i oku­plja­njem oko svo­je he­ro­i­ne, prem­da zna­ju da to što nji­ho­va miš­ja pe­va­či­ca pro­iz­vo­di i ni­je mu­zi­ka, ne­go pre ne­ko obič­no pi­šta­nje. Ti­me nam Kaf­ka sa­op­šta­va da se vo­lja za umet­no­šću ise­li­la iz­van do­ma­ša­ja sa­mih umet­ni­ka. Si­re­ne kod Kaf­ke ote­lo­vlju­ju ne­moć­nu i sla­bu umet­nič­ku su­bjek­tiv­nost. S dru­ge stra­ne, umet­ni­ci su nu­žno sla­bi zbog to­ga što se nji­ho­vo stva­ra­nje od­vi­ja u ko­or­di­na­ta­ma ko­je su za njih po­vu­kli ne­ki dru­gi in­te­re­si i nji­ma stra­ne stra­te­gi­je od­no­sa pre­ma stvar­no­sti.

Slav­ni pri­mer Odi­se­je­ve ra­ci­o­nal­no­sti i lu­kav­stva u su­sre­tu sa hton­skim si­la­ma, bi­va mo­di­fi­ko­van u su­če­lja­va­nje sla­bog gla­sa umet­no­sti i su­ve­re­nog sta­va go­spo­da­re­nja nad umet­no­šću. Su­o­če­ne sa sa­mo­u­ve­re­nim Odi­se­jem, si­re­ne vi­še ni­su u sta­nju da za­pe­va­ju, ne­go osta­ju ne­me: "Ka­da je Odi­sej do­šao, te moć­ne pe­va­či­ce za­pra­vo i ni­su pe­va­le, ne­go su za­bo­ra­vi­le sve pe­va­nje, bi­lo zbog to­ga što su po­ve­ro­va­le da ni­je mo­gu­će do­sko­či­ti ta­ko moć­nom pro­tiv­ni­ku, bi­lo zbog iz­ra­za bla­že­no­sti na Odi­se­je­vom li­cu, ko­ji ni­je mi­slio ni na šta dru­go ne­go na vo­sak i na lan­ce"8. Sa­vre­me­ni kon­tekst na­gnao je Kaf­ku da nas li­ši ilu­zi­je o ci­vi­li­za­cij­skim i ople­me­nju­ju­ćim po­ten­ci­ja­li­ma su­sre­ta­nja umet­no­sti i za­jed­ni­ce. Umet­nost se da­nas iz­vo­di pred oni­ma ko­ji od­nos pre­ma umet­no­sti za­sni­va­ju iz po­tre­be da dru­gi­ma za­če­pe uši ili usta, da ih one­mo­gu­će ili da ih pod­vrg­nu vla­sti­toj vo­lji. Po­put Odi­se­ja, či­ji po­gled pro­la­zi mi­mo umet­no­sti zbog to­ga što je bio usme­ren u da­lji­ne ko­je sa umet­no­šću ne­ma­ju ni­ka­kve ve­ze, ta­ko se i sa­vre­me­ni sta­tus umet­no­sti kod Kaf­ke is­po­sta­vlja u ho­ri­zon­tu ma­ni­pu­la­ci­je i po­ro­blja­va­nja.

Prem­da su si­re­ne za­ne­me­le, Odi­sej ni­je ni pri­me­tio nji­ho­vo za­pre­pa­šće­nje usled vla­sti­te ne­mo­ći i ne­mi­nov­nog po­ra­za. Mi­mi­ku du­bo­kog di­sa­nja i ne­kon­tro­li­sa­nog pla­ča on je pro­tu­ma­čio kao na­por iz­vo­đe­nja naj­te­že ari­je. Ka­da im je bio naj­bli­že, ni­je ni za tre­nu­tak bio sve­stan nji­ho­ve sud­bi­ne, ni­je ni po­mi­slio šta im se mo­glo do­go­di­ti, a smrt­ni ro­pac nji­ho­ve umet­no­sti do­ži­veo je kao sa­stav­ni deo iz­vo­đač­kog tru­da. Zbog to­ga je Odi­sej pro­pu­stio da za­pa­zi da su ča­su vla­sti­tog uni­šte­nja si­re­ne bi­le lep­še ne­go ika­da.

Le­po­ta umi­ru­ćih si­re­na osli­ka­va spoj uz­vi­še­nog i po­ra­že­nog, šta­vi­še, upu­ću­je nas na este­tič­ku stra­te­gi­ju, ko­ja do vla­sti­tih re­zul­ta­ta do­la­zi tek ob­ra­dom onog ne­znat­nog, po­ni­že­nog, iz­o­sta­vlje­nog. Tek za­hva­lju­ju­ći toj per­spek­ti­vi mo­že­mo da raz­u­me­mo zbog če­ga advo­kat iz Pro­ce­sa ta­ko neo­če­ki­va­no este­ti­zu­je bez­iz­gled­ni op­tu­že­nič­ki sta­tus. Na­i­me, od­go­va­ra­ju­ći na pi­ta­nje zbog če­ga nje­go­vu se­kre­ta­ri­cu fi­zič­ki pri­vla­če oni ko­ji su za­pra­vo do­stoj­ni ža­lje­nja, jer su li­še­ni mo­guć­no­sti da se od­bra­ne i ne­mi­lo­srd­no su pod­vr­nu­ti me­ha­ni­zmi­ma pri­si­le i mo­ći, advo­kat sa­op­šta­va da su upra­vo "op­tu­že­ni­ci naj­lep­ši"9. Za raz­li­ku od uo­bi­ča­je­ne lo­gi­ke pri­vlač­no­sti, ko­ja pri­vi­le­gu­je uni­for­mi­sa­ne re­pre­zen­te mo­ći, Kaf­ka skre­će pa­žnju na pri­vlač­nost ne­moć­nih. Ume­sto da bu­du fa­sci­ni­ra­ni sim­bo­li­ma sna­ge i si­gur­no­sti, po­je­di­ni žen­ski li­ko­vi nje­go­vih ro­ma­na po­ka­zu­ju da se istin­ski umet­nič­ki kva­li­te­ti ra­đa­ju tek na­kon što osve­sti­mo ugro­že­nost i bes­po­moć­nost svo­jih bli­žnjih. 

Ne­za­vi­sno od fi­zič­kog iz­gle­da, op­tu­že­ni­ci­ma nji­hov ža­lo­sni sta­tus po au­to­ma­ti­zmu do­no­si au­ru neo­do­lji­ve le­po­te. Prem­da nam se na pr­vi po­gled mo­že uči­ni­ti da Kaf­kin lik se­kre­ta­ri­ce re­pre­zen­tu­je per­verz­nu po­za­di­nu sa­vre­me­ne ero­ti­za­ci­je za­jed­ni­ce i za­jed­ni­štva, kod nje­ga ne­ma ni go­vo­ra o to­me. Od nje­ga je bes­kraj­no da­le­ko ho­li­vud­ski kli­še o spa­se­nju otu­đe­nog su­bjek­ta po­sred­stvom kre­i­ra­nja lju­bav­ne za­jed­ni­ce sa ne­kim ko je ta­ko­đe iz­op­šten ili od­ba­čen. Na­pro­tiv, čak i ka­da opi­su­je ero­tič­ne sce­ne, Kaf­ka upo­zo­ra­va da one od­vla­če pa­žnju su­bjek­ta od sa­mo­od­no­sa i uzro­ku­ju od­su­stvo sva­kog vi­da re­flek­si­je. Ero­ti­zo­va­na za­jed­ni­ca je Fri­du i K. od­ve­la u okri­lje ne­pro­mi­šlje­no­sti, iz ko­je je K. uza­lud na­sto­jao da se spa­si10. Advo­ka­tov od­go­vor, ko­ji ljud­ski po­raz i po­ni­že­nje po­ve­zu­je sa le­po­tom, po­sta­je smi­slen je­di­no u ho­ri­zon­tu na­ro­či­tog este­tič­kog dej­stva. Ono pro­is­ti­če iz knji­žev­nog osve­šći­va­nja ra­dom na uni­že­nom, de­he­ro­i­zo­va­nom i de­hu­ma­ni­zo­va­nom su­bjek­tu. Po­i­sto­ve­ću­ju­ći iz­vor le­po­ga sa sti­dom či­je po­re­klo upu­ću­je na po­ra­že­nu i po­ni­že­nu ljud­skost, Kaf­ka je ra­di­kal­no pre­u­sme­rio tra­di­ci­o­nal­nu este­tič­ku ka­te­go­ri­ju. Za raz­li­ku od svo­jih avan­gard­nih sa­vre­me­ni­ka, ko­ji pro­te­ru­ju le­po iz car­stva umet­no­sti, Kaf­ka naj­sta­ri­ju este­tič­ku ka­te­go­ri­ju za­dr­ža­va, ali je sme­šta ta­mo gde se ona ni­ka­da ni­je na­la­zi­la. 

Ukup­no uzev­ši, knji­žev­na pre­ra­da sti­da de­he­ro­i­zu­je umet­ni­ka po­sred­stvom de­skrip­ci­je iz­o­kre­nu­te pri­ro­de sa­vre­me­ne su­bjek­tiv­no­sti. Ne­ka­da­šnji sa­mo­po­u­zda­ni tra­ga­lac za ute­me­lje­njem svog sve­ta i za ostva­ri­va­njem lič­nih i op­šte­ljud­skih ide­a­la, sa­da je svo­je me­sto ustu­pio su­bjek­tiv­no­sti ko­joj iz­mi­če ce­lo­kup­no tlo ži­vot­nog sve­ta, a svi vi­do­vi oslon­ca ili te­me­lja se raz­ot­kri­va­ju kao svo­je su­prot­no­sti. Uži­va­nje u si­gur­no­sti iz­o­kre­će se u iz­la­ga­nje naj­ve­ćoj opa­sno­sti; a po­ve­re­nje u pra­vo, za­kon ili isti­nu is­po­sta­vlja se kao osu­đe­nost na ne­prav­du, sa­mo­vo­lju i laž. Le­po­ta su­ve­re­nih bo­ra­ca za lju­bav i slo­bo­du sa­da je po­sta­la le­po­ta op­tu­že­nih i pre­zre­nih, onih ko­ji­ma se ce­lo­kup­ni svet sru­šio, a da u to­me oni za­pra­vo ni­su ima­li ni­ka­kav do­pri­nos, ni­ti će ika­da raz­u­me­ti raz­lo­ge svo­je ne­sre­će. Ni­je ni ma­lo slu­čaj­no da Sar­tr, u svo­jim naj­u­spe­li­jim pa­sa­ži­ma po­sve­će­nim te­ma­ti­za­ci­ji po­gle­da dru­gog, uvo­di u ras­pra­vu ne­pred­vi­dlji­vi, pa sto­ga i stvar­ni pa­kao sa­vre­me­nog sve­ta. Taj pa­kao nam pri­re­đu­ju dru­gi, isti oni Kaf­ki­ni dik­ta­to­ri, či­ju gor­dost ose­ća­mo već na ni­vou pro­stog po­ja­vlji­va­nja: "po­ja­va dru­gog do­no­si ce­lo­kup­noj si­tu­a­ci­ji aspekt ko­ji ni­sam že­leo, ko­jim ne go­spo­da­rim i ko­ji mi prin­ci­pi­jel­no iz­mi­če, zbog to­ga što je za dru­gog"11. Pri­kaz ra­zor­nih po­sle­di­ca po­ja­vlji­va­nja dru­gog, pro­di­ra­nja stra­ne per­spek­ti­ve usred na­šeg sve­ta i ovla­da­va­nja nji­me, sa Kaf­kom je po­stao me­di­jum ostva­ri­va­nja umet­nič­ke le­po­te.

Spo­zna­mo li ono ne­znat­no, sve će­mo spo­zna­ti

Da bi­smo do­dat­no osve­tli­li po­seb­nost Kaf­ki­nog knji­žev­nog po­stup­ka, u ko­jem su pri­vi­le­go­va­ne te­me bi­le ve­za­ne za is­ku­stva iz­mi­ca­nja i is­ko­re­nje­no­sti, za po­ja­vlji­va­nje su­bjek­tiv­no­sti u ogo­lje­nom kon­tek­stu ko­ji nju bez ika­kve za­šti­te is­po­ru­ču­je vo­lji kon­tin­gent­nog dru­gog ili ano­nim­nog au­to­ri­te­ta, va­lja skre­nu­ti pa­žnju na du­hov­nu at­mos­fe­ru, ko­ja je na pra­škom uni­ver­zi­te­tu vla­da­la za vre­me Kaf­ki­nog stu­di­ra­nja. Ona je u fi­lo­zof­skom smi­slu bi­la ap­so­lut­no u zna­ku Fran­ca Bren­ta­na, či­ji uče­ni­ci Kri­sti­jan Eren­fels i An­ton Mar­ti su pre­da­va­li upra­vo na Kar­lo­vom uni­ver­zi­te­tu. Kaf­ka je dva se­me­stra slu­šao Eren­fel­sa, po­to­njeg ute­me­lji­va­ča ge­štalt psi­ho­lo­gi­je, da bi na­kon to­ga oda­brao i je­dan se­mi­nar kod nje­ga. Za raz­li­ku od svog pri­ja­te­lja Mak­sa Bro­da, ko­ji je jed­no vre­me bio pri­lje­žni uče­snik u oku­plja­nji­ma Bren­ta­no­vih pri­vr­že­ni­ka, ko­ja su se jed­nom u dve ne­de­lje odr­ža­va­la u ka­feu Lu­vr, Kaf­ka ni­je po­ka­zao do­volj­no za­in­te­re­so­va­no­sti za du­blju re­cep­ci­ju ili ak­tiv­no uče­stvo­va­nje u ko­men­ta­ri­sa­nju i raz­ra­đi­va­nju bi­lo či­jeg te­o­rij­skog si­ste­ma12. 

Kaf­ki­no za­či­nja­nje knji­žev­nog te­k­sta unu­tar ko­or­di­na­ta po­vu­če­nih is­ku­stvom sti­da ni­je mo­glo bi­ti pre­vi­še za­in­te­re­so­va­no za ide­je, ko­je je u to do­ba oko se­be ši­rio eu­fo­rič­ni, po­zi­ti­vi­stič­ki usme­re­ni na­uč­ni duh. Bes­kraj­no uda­ljen od ver­nog slu­že­nja ide­a­li­ma stro­ge na­uč­no­sti, Kaf­ka pi­še pri­ču o fi­lo­zo­fu i či­gri, u ko­joj nam sa­op­šta­va uve­re­nje da je "sa­zna­nje sva­ke sit­ni­ce, npr. jed­ne či­gre ko­ja se okre­će oko se­be do­volj­no za sa­zna­nje op­što­sti ... uko­li­ko bi naj­ma­nja sit­ni­ca bi­la za­i­sta spo­zna­ta, ta­da bi sve bi­lo spo­zna­to"13. Kaf­kin iro­nič­ni osvrt na sa­vre­me­nu pli­mu po­zi­ti­vi­zma i prag­ma­ti­zma be­le­ži da se fi­lo­zo­fu uči­ni­lo kraj­nje ne­e­ko­no­mič­no da se po­za­ba­vi ve­li­kim i te­škim fi­lo­zof­skim pro­ble­mi­ma. Ti­me nam na­zna­ču­je da okre­ta­nje du­ha ka sit­ni­ca­ma i tri­vi­jal­no­sti­ma ne­ma du­hov­nu mo­ti­va­ci­ju. Fi­lo­zof ho­će da bu­de fi­lo­zof ta­ko što se ne ba­vi fi­lo­zof­skim pro­ble­mom, već ga na­pu­šta i iz­van fi­lo­zo­fi­je že­li da stek­ne po­tvr­du i le­gi­ti­ma­ci­ju. Že­lje­nu iz­ve­snost ipak ni­je mo­gao da do­bi­je ta­ko što je de­ci iz­ne­na­da oti­mao či­gru, ko­ja tek što je za­po­če­la da se okre­će oko se­be. Prem­da je tr­peo ne­pod­no­šlji­vu lar­mu de­ce ko­ja su se igra­la či­gr­om i či­ju igru je kva­rio, fi­lo­zo­fu ni­je po­šlo za ru­kom da po­sred­stvom iz­ne­nad­nog ne­po­sred­nog za­hva­ta u pro­iz­volj­nu epi­zo­du ujed­no na pre­pad pri­svo­ji i isti­nu ce­lo­kup­ne stvar­no­sti. Na­po­slet­ku se fi­lo­zof te­tu­rao po­put či­gre ko­ja se ne­spret­no za­vr­te­la, či­me nam Kaf­ka po­ru­ču­je da kre­i­ra­nje pre­či­ca, prin­ci­pi eko­no­mič­no­sti i li­ni­ja ma­njeg ot­po­ra u du­hov­nim stva­ri­ma ne mo­gu ima­ti za re­zul­tat ni­šta osim ba­na­li­za­ci­je sa­me su­bjek­tiv­no­sti, ko­ja po­pri­ma jed­na­ko tri­vi­jal­ne i be­smi­sle­ne od­li­ke, ka­kve već ima ona ka­ri­ki­ra­na stvar­nost po­mo­ću ko­je se na­sto­ji osvo­ji­ti isti­na ce­log sve­ta. Ra­di­ka­li­zo­va­no po­sma­tran, em­pi­ri­zam svoj vr­hu­nac ima u tri­vi­ja­li­za­ci­ji du­hov­nih pi­ta­nja i mu­ko­trp­nom tru­du na da­va­nju od­go­vo­ra ko­ji iz tri­vi­jal­nih pi­ta­nja nu­žno pro­is­ti­ču.

Upr­kos ce­lo­kup­noj dis­tan­ci, fi­lo­zof­ske ana­lo­gi­je iz­me­đu ne­kih Bren­ta­no­vih i Kaf­ki­nih po­la­zi­šta na­pro­sto ni­je mo­gu­će pre­vi­de­ti. One se pre sve­ga ti­ču ne­pri­sta­ja­nja na apri­or­no od­re­đe­ne ide­je ko­je je mo­gu­će um­ski poj­mi­ti i de­fi­ni­sa­ti. Na­i­me, em­pi­rij­sko sta­no­vi­šte Bren­ta­no­ve psi­ho­lo­gi­je pret­po­sta­vlja raz­ra­ču­na­va­nje sa sva­kim vi­dom op­što­sti ko­ja bi bi­la ne­za­vi­sna od na­šeg is­ku­stva: "Tre­ba od­ba­ci­ti kao za­blu­du sva­ko uče­nje ko­je, po­red em­pi­rij­skih, že­li da pri­pi­še i nji­ma su­prot­ne, apri­or­ne pred­sta­ve, bi­le one in­tu­i­ci­je, bi­le in­tu­i­tiv­ni poj­mo­vi, ko­je ne pro­is­ti­ču po­sred­stvom ap­strak­ci­je i po­ve­zi­va­nja in­tu­i­ci­ja"14. S dru­ge stra­ne, u knji­žev­no­sti ko­ja opi­su­je is­ku­stva iz­mi­ca­nja ne­mi­nov­no je pri­sut­na i sklo­nost ka ra­di­kal­nom ne­po­ve­re­nju u od­no­su na nje­na vla­sti­ta uve­re­nja i vla­sti­te uvi­de, s ko­jom mo­že da se me­ri tek fi­lo­zof­ska do­sled­nost i od­luč­nost fe­no­me­no­lo­ške re­duk­ci­je Bren­ta­no­vog stu­den­ta, a Kaf­ki­nog ze­mlja­ka Ed­mun­da Hu­ser­la. U jed­nom pi­smu iz 1921. Kaf­ka skre­će pa­žnju svo­me pri­ja­te­lju Klop­što­ku da "Onaj ko ve­ru­je svom su­du ne mo­ra uvek bi­ti u pra­vu, ali onaj ko ne­ma po­ve­re­nja u svoj sud uvek će bi­ti u pra­vu"15. U Kaf­ki­nom knji­žev­nom po­ret­ku ne­po­ve­re­nje se is­po­sta­vlja kao le­ko­vi­to, dok se ose­ćaj si­gur­no­sti i za­šti­će­no­sti is­po­sta­vlja­ju kao naj­o­pa­sni­je ilu­zi­je. Da­ka­ko, fe­no­me­no­lo­ška re­duk­ci­ja ko­ju on spro­vo­di u de­lo je iz­raz eg­zi­sten­ci­jal­ne, a ne sa­znaj­no-te­o­rij­ske in­ver­zi­je. 

Duh sro­dan Bren­ta­no­vom fi­lo­zof­skom cre­do ite­ka­ko po­sta­je či­tljiv ka­da Kaf­kin pas spro­vo­di is­tra­ži­va­nja, ali uvi­đa da se su­o­ča­va s ozbilj­nim te­ško­ća­ma ka­da tre­ba da ka­že ne­što o su­šti­ni pse­ćeg biv­stvo­va­nja. Pla­to­nov­ski za­hvat u ide­ju svo­ga ro­da iz­mi­če na­šem is­tra­ži­va­ču, jer mu ni­je pri­stu­pa­čan put ka sfe­ri ko­ja is­po­sta­vlja ide­al­nu isti­nu po­sto­je­će stvar­no­sti. Ipak, upra­vo za­to što se po to­me ne raz­li­ku­je od dru­gih pa­sa, pas is­tra­ži­vač do­spe­va u ozbilj­nu ne­la­go­du, bu­du­ći da mu isto ta­ko ni­je pri­hva­tlji­vo da ži­vi pre­ma uo­bi­ča­je­nim pse­ćim pra­vi­li­ma. ta­vi­še, pas se pi­ta šta ga to spre­ča­va da bu­de po­put svih osta­lih, što pod­ra­zu­me­va jed­no­stav­no da ži­vi u slo­zi sa svo­jom ra­som i da "pre­ćut­no pri­hva­ta ono što tu slo­gu ugro­ža­va"16. Po­zi­ci­ja psa is­tra­ži­va­ča sve­do­či o ne­mo­guć­no­sti in­di­vi­du­a­ci­je i ne­u­spe­lom sa­mo­o­smi­šlja­va­nju eg­zi­sten­ci­je. Psu ni­je us­pe­lo da se iz­dig­ne do isti­ne bi­ća i stva­ri oko nje­ga, što mu je na­ro­či­to ne­pod­no­šlji­vo jer ne mo­že da ži­vi u uve­re­nju da ne­ma ni­ka­kve isti­ne. Ono što se pre­ma Kaf­ki ipak is­po­sta­vlja kao neo­bo­ri­va isti­na, upu­ću­je na eg­zi­sten­ci­jal­nu ugro­že­nost sa­vre­me­nog čo­ve­ka. Ta ugro­že­nost je čak naj­vi­še vi­dlji­va u sla­vlje­nju prin­ci­pa "eko­no­mič­no­sti" i sve­ga ono­ga što iz nje­ga pro­is­ti­če. U to­me se na­rav­no is­ti­ču ma­te­ri­jal­ne vred­no­sti, ko­je bi­va­ju ras­krin­ka­ne kao ja­lo­va kom­pen­za­ci­ja i si­mu­la­ci­ja za­šti­će­no­sti i osi­gu­ra­no­sti: "bo­gat­stvo im­pli­ci­ra za­vi­snost od stva­ri ko­je po­se­du­je­mo ... ono je pre ma­te­ri­ja­li­zo­va­na ne­si­gur­nost"17.

Kaf­ki­na ži­vo­ti­nja ko­ja pra­vi ja­zbi­nu ne­ma poj­ma o si­gur­no­sti, jer se na­kon uspe­šnog ra­da na svo­joj si­gur­no­sti sme­šta iz­van ja­zbi­ne, uve­re­na da se skro­vi­šte ko­je obez­be­đu­je si­gur­nost naj­bo­lje ču­va on­da ka­da se iz­me­sti­mo iz­van nje­ga. Pa­ra­dok­sal­no, iz per­spek­ti­ve in­sti­tu­ci­ja ko­je tre­ba da obez­be­de na­šu si­gur­nost mi se po­ja­vlju­je­mo kao na­gla­še­no ne­si­gur­ni. Da stvar bu­de go­ra, rad na osi­gu­ra­va­nju nas iz­me­šta iz­van si­gur­no­sti. No­šen tim uvi­dom, Kaf­ka nas već na po­čet­ku Pro­ce­sa upo­zo­ra­va da je na­ša si­gur­nost mo­gu­ća sa­mo za­hva­lju­ju­ći na­šoj glu­po­sti. Na po­ten­ci­jal­nu pri­med­bu upu­će­nu Kaf­ki, ko­ja bi mu za­me­ri­la da ni­je ni ma­lo ori­gi­na­lan i po­se­ban u ši­re­nju sa­vre­me­ne pa­ra­no­je, po­što su mno­gi pi­sci i fi­lo­zo­fi da­li zna­ča­jan do­pri­nos ras­ta­ka­nju svih za­mi­sli­vih ilu­zi­ja, od­go­vo­ri­li bi­smo da svr­ha nje­go­vih re­flek­si­ja o ne­si­gur­no­sti ni­ka­da ni­je sve­de­na tek na efekt­na upo­zo­re­nja. Kaf­ka ne pri­po­ve­da o ugro­že­noj ljud­sko­sti da bi iza­zvao pa­ni­ku. O ra­nji­vo­sti mo­der­nog eg­zi­sti­ra­nja on ne go­vo­ri zbog nje­ga sa­mog, ne­go zbog to­ga što sma­tra da su pri­vi­le­go­va­ni vi­do­vi čo­ve­ko­ve bri­ge o se­bi fun­da­men­dal­no po­gre­šni. Kaf­kin Avram ne sti­že da iz­vr­ši Bož­ju za­po­vest i da žr­tvu­je si­na zbog to­ga što mu ne­pre­kid­ni kuć­ni po­slo­vi to ne do­zvo­lja­va­ju. Fik­tiv­no po­sta­vljen usred kon­tu­ra re­al­ne sa­vre­me­ne za­bri­nu­to­sti, je­vrej­ski pa­tri­jarh je ne­spo­ko­jan, ali ne zbog to­ga što je do­bio naj­gro­zni­ju za­mi­sli­vu za­po­vest, ne­go zbog to­ga što ni­ka­da ni­je si­gu­ran da mu ne­će is­kr­snu­ti ne­ki no­vi, ne­pla­ni­ra­ni po­sao. Nje­gov od­go­vor na Bož­ji po­ziv una­pred osu­je­ću­je ne­pod­no­šlji­va po­mi­sao da bi­lo či­me po­re­me­ti te­ško kre­i­ra­ni red u vla­sti­tim po­slo­vi­ma. Sa­vre­me­ni čin žr­tvo­va­nja otu­da ne ot­ka­zu­je umi­lo­sti­vlje­ni Bog, ne­go Avra­mo­va pri­lje­žna bri­ga o neo­d­lo­žnim oba­ve­za­ma. Prem­da iz­no­si te­ške op­tu­žbe na adre­se sta­ro­za­vet­nih pi­sa­ca, ko­je u Avra­mo­vom slu­ča­ju od­ba­cu­ju sva­ku po­mi­sao istin­ske tran­scen­den­ci­je, Kaf­ki­na pa­ra­bo­la sa pa­tri­jar­hom ko­ji is­pu­nja­va bož­je za­po­ve­sti po­put ko­no­ba­ra, ko­ji bes­po­go­vor­no do­no­si sve što mu je po­ru­če­no18 – po­ga­đa u sr­ce sa­vre­me­no­sti, i to ti­me što de­nun­ci­ra po­slov­nu sfe­ru kao is­klju­či­vi vid ostva­re­nja ljud­ske eg­zi­sten­ci­je. Bu­du­ći da je stra­te­ški oslo­nje­na na se­bič­nu kal­ku­la­ci­ju, u ko­joj ne­ma me­sta za dru­gog čo­ve­ka, sa­vre­me­na bit­ka za si­gur­no­šću i za čvr­stim, bes­pre­kor­no obez­be­đe­nim te­me­lji­ma je una­pred iz­gu­blje­na. Kaf­ki­na upo­zo­re­nja na na­si­lje i iz­o­sta­nak bez­bed­no­sti uto­li­ko na­la­ze svoj za­jed­nič­ki ime­ni­telj u uvi­du da se me­re lič­nog obez­be­đi­va­nja vo­đe­ne istom onom lo­gi­kom ko­ja naj­vi­še pre­ti bez­bed­no­sti. Sa­vre­me­na gor­dost je ta, ko­ja za se­be stva­ra ne­po­sto­je­ća ostr­va u oke­a­nu ži­vot­nog sve­ta. Od­se­če­na i ne­do­dir­nu­ta dru­gi­ma, ona od­bi­ja bi­lo ka­kvu re­la­ci­ju, osim že­sto­kih pro­te­sta do ko­jih do­la­zi ka­da se nje­no pri­vatn ostr­vo ne­ko­me uka­že kao obe­ća­va­ju­će kop­no. 

Kaf­ki­na de­kon­struk­ci­ja deč­je na­iv­no­sti

Ide­o­lo­gi­ja deč­je iz­vor­no­sti i mit o kre­a­tiv­nim ka­pa­ci­te­ti­ma mla­do­sti pred­sta­vlja­ju naj­pre­po­zna­tlji­vi­je sa­ve­zni­ke sa­vre­me­ne gor­do­sti. ^u­va­ju­ći ljud­skost po­mo­ću sti­da, Kaf­ki­na knji­žev­nost uver­lji­vo pot­ko­pa­va stra­te­gi­ju ko­ja se za­kla­nja iza bor­be za ne­ko­rum­pi­ra­nu, bes­pre­kor­nu deč­ju ne­vi­nost. Slu­žbe­ni­ci Kaf­ki­nog su­da se "u po­ne­če­mu po­na­ša­ju kao de­ca"19, što za K. ni­je pred­sta­vlja­lo olak­ša­va­ju­ću, ne­go ote­ža­va­ju­ću okol­nost. Na­i­me, ti­me su mu iz ru­ku iz­bi­je­ni svi prin­ci­pi na ko­je bi se mo­gao oslo­ni­ti u ko­mu­ni­ka­ci­ji sa su­dom. Šta­vi­še, su­o­ča­va­nje sa deč­jom su­bjek­tiv­no­šću će mu do kra­ja u pot­pu­no­sti za­ma­gli­ti kon­fi­gu­ra­ci­ju sud­ske hi­je­rar­hi­je, a sa­mim tim će i osu­je­ti­ti sva­ki smi­sle­ni po­ku­šaj od­bra­ne. Upra­vo ka­da tre­ba da ime­nu­je ne­či­ji stva­ran po­lo­žaj u hi­je­rar­hi­ji, po­slo­vič­no ozbilj­ni go­sti­o­ni­čar iz­ne­na­da po­sta­je neo­če­ki­va­no de­ti­njast: "’Va­r­cer je ju­če pre­te­rao. Nje­gov otac je pot­ka­šte­lan i to je­dan od po­sled­njih’. U tom tre­nut­ku go­sti­o­ni­čar je de­lo­vao po­put de­te­ta"20. Mi­sti­fi­ka­ci­ja hi­je­rar­hi­je se is­po­sta­vlja kao ni ma­lo na­iv­na ra­bo­ta. Nje­na po­sle­di­ca ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa de­ti­njom okret­no­šću i la­ko­ćom s ko­jom se me­nja­ju i ro­ti­ra­ju ulo­ge ple­me­ni­tih i stra­šnih, ugro­ža­va­ju­ćih li­ko­va. Na­pro­tiv, ne­vi­dlji­va hi­je­rar­hi­ja nas iz­la­že i či­ni do kraj­no­sti ra­nji­vi­ma, jer nas pre­pu­šta de­per­so­na­li­zo­va­nom, ano­nim­nom i ne­pred­vi­dlji­vom, "teh­nič­kom" na­si­lju, u ko­jem po­sta­je mo­gu­će da nam na­kon ne­va­žne fi­ne­se iz ne­po­zna­tog sme­ra bu­de na­to­va­re­na naj­ve­ća mo­gu­ća kri­vi­ca. Ge­o­me­tar vre­me­nom sa­zna­je da je de­ti­nja­sti od­nos pre­ma sve­tu ipak naj­vi­še odo­ma­ćen u sa­mom zam­ku. Zbog če­ga bi baš ta­jan­stve­ni, dis­tan­ci­ra­ni i ne­do­stup­ni slu­žbe­ni­ci zam­ka bi­li iz­ra­zi­ta ote­lo­vlje­nja de­ti­nja­stog od­no­sa pre­ma lju­di­ma i stva­ri­ma?

Prem­da ljud­sku ne­pri­stu­pač­nost naj­če­šće aso­ci­ra­mo sa kraj­njom oz­bilj­no­šću, sta­nov­ni­ci Kaf­ki­nog zam­ka su na­gla­še­no de­ti­nja­sti. Ta­mo gde je deč­ji svet kod ku­će mi ra­ču­na­mo sa po­sle­di­ca­ma raz­dra­ga­ne deč­je igre, ali ne­red i ne­pri­ja­tan za­dah ko­ji za so­bom osta­vlja­ju mi­lje­ni­ci zam­ka ima sa­svim dru­ga­či­ju po­za­di­nu. De­ti­nje ras­po­lo­že­nje te go­spo­de se pre sve­ga ot­kri­va u ne­ga­tiv­nim atri­bu­ti­ma. Naj­pre, nji­ho­va emo­tiv­na pre­o­se­tlji­vost ima svo­je ko­re­ne u to­me, što ne mo­gu da iz­dr­že po­gled ne­kog stran­ca. Pre­ko­mer­ni san im je po­tre­ban upra­vo za­to što te­ško pod­no­se lju­de, pa im uto­li­ko po­ja­va sva­kog ne­po­zna­tog čo­ve­ka nu­žno de­lu­je kao nepod­no­šlji­vi te­ret i ne­po­želj­na smet­nja. Ta­mo gde se po­zna­ti per­ci­pi­ra­ju kao te­gob­ni te­ret, ne­po­zna­ti ne­ma­ju če­mu da se na­da­ju. Otu­da go­sto­prim­stvo ne spa­da u obi­ča­je ko za­mak po­zna­je. Ti­me po­sta­je ja­sna zbu­nje­nost K. ko­ji po­sto­ja­nje pu­ta iz­me­đu zam­ka i se­la po­i­sto­ve­ću­je sa iz­ve­snim for­ma­ma raz­me­ne i ko­mu­ni­ka­ci­je. Me­đu­tim, put pred­sta­vlja nu­žan, ali ne i do­vo­ljan uslov sa­o­bra­ća­ja. Ko­mu­ni­ka­ci­ja je una­pred spre­če­na upra­vo de­ti­nja­stim, "bez­bri­žnim" po­gle­dom ko­jim za­mak "gle­da" se­lo. Taj po­gled je "slo­bo­dan i spo­ko­jan"21 upra­vo za­to, što po­put de­te­ta is­klju­ču­je mo­guć­nost da se­lo na bi­lo ko­ji na­čin gle­da za­mak. Is­klju­či­va­nje dru­gog je za­log i ce­na ko­ja mo­ra bi­ti pla­će­na da bi se omo­gu­ći­la to­ta­li­zo­va­na "slo­bo­da" i bes­pre­kor­no za­šti­će­na "bez­briž­nost" u sa­vre­me­nim uslo­vi­ma. Po­ru­ka gor­do­sti je da­nas mo­žda či­tlji­vi­ja ne­go ika­da.

Biv­stvo­va­nje-u-sve­tu kod Kaf­ke je ne­mi­nov­ni oki­dač pro­ce­sa, do ko­jeg ne bi do­šlo je­di­no u slu­ča­ju da je po­je­di­nac sam na sve­tu. Bu­du­ći da je ipak upu­ćen na dru­ge, ne­mi­nov­no bi­va iz­lo­žen "op­tu­žbi", či­je zna­če­nje ni­je mo­gu­će utvr­di­ti, kao što ni­je mo­gu­će lo­ci­ra­ti ni iz­vor na­šeg iz­gnan­stva iz sve­ta. Sa­vre­me­ni svet svo­ga gor­dog pa­tro­na, pre­ma Kaf­ki­nom mi­šlje­nju, ima u Mar­ki­zu de Sa­du, ko­ji je naj­pla­stič­ni­je pri­ka­zao da uži­va­nje jed­nih mo­ra bi­ti pla­će­no pat­njom dru­gih. Ako isto­rij­ski su­bjekt da­nas mo­že po­sta­ti tek go­li ži­vot ko­ji se sti­di prak­ti­ko­va­nih vi­do­va ko­lek­tiv­nog ži­vo­ta, on­da se is­po­sta­vlja da ni­je isto­rij­ska po­tre­ba ta ko­ja od­re­đu­je stid ne­go je, obrat­no, stid taj ko­ji od­re­đu­je po­ve­sni lik ljud­sko­sti. Fi­gu­ra ko­ja po­čev­ši od Sta­rog za­ve­ta i Pla­to­no­vog Pro­ta­go­re pred­sta­vlja za­log slo­bo­de i ne­za­o­bi­la­zni agens u ostva­re­nju prav­de is­po­sta­vi­la se kao ne­pro­la­zni štit ljud­sko­sti, či­ja ulo­ga će u svim vre­me­ni­ma bi­ti da od po­je­di­nač­nih ostr­va gor­do­sti na­či­ni ko­li­ko-to­li­ko ko­he­rent­no, za­jed­nič­ko kop­no.

BE­LE­ŠKE:

1 Im­ma­nuel Kant, An­thro­po­lo­gie im prag­ma­tischen Hin­sicht, Ber­lin 1869, Hg. J. H. von Kir­chmann, § 76, str. 175.
2 Franz Kaf­ka, Das Schloss, Nenj York/Ber­lin 1946, str. 145.
3 Franz Kaf­ka, Zum Fra­ge der Ge­set­ze und an­de­re Schrif­te aus dem Nac­hlaß, Frank­furt am/Main 1992, 106–107.
4 Franc Kaf­ka, Dnev­ni­ci 1910–1913, Be­o­grad 1978, prev. B. Ži­vo­ji­no­vić, str. 19.
5 Gu­stav Ja­no­uch, Con­ver­sa­ti­ons njith Kaf­ka, Lon­don 1953, transl. by G. Re­es, str. 73.
6 Jan Pa­toč­ka, Ket­ze­rische Es­sa­is zur Phi­lo­so­phie der Geschic­hte, Stut­tgart 1988, Hg. K. Nel­len/J. Němec, str. 163.
7 Tho­mas Anz, "Kaf­kas Hel­den der Mo­der­ne", u: Franz Kaf­ka. Visionär der Mo­der­ne, Göttingen 2008, Hg. M Hal­ler-Ne­ver­mann/D. Red­njin­kel, str. 142. 
8 Franz Kaf­ka, "Das Schnje­i­gen der Si­re­nen", u: Die Erzählungen. Druc­ke zu Leb­ze­i­ten aus dem Nac­hlass, Düssel­dorf 2008, Hg. D. Lam­pig Šet. al.], str. 501.
9 Franz Kaf­ka, Der Pro­zess, isto, str. 221.
10 Franz Kaf­ka, Das Schloss, isto, str. 60.
11 Jean-Paul Sar­tre, L’être et le ne­ant. Es­sai d’on­to­lo­gie phénoméno­lo­gi­ljue, Pa­ris 1943, str. 324.
12 Saul Friedländer, Franz Kaf­ka. The Po­et of Sha­me and Gu­ilt, Nenj Ha­ven/Lon­don 2013, str. 125.
13 Franz Kaf­ka, "Der Kre­i­sel", u: Die Erzählun­gen, isto, str. 573–574.
14 Franz Bren­ta­no, Psycho­lo­gie vom em­pi­rischen Stand­punkt, Le­ip­zig 1924, Hg. O. Kra­us, str. 210.
15 Franz Kaf­ka, Bri­e­fe 1902–1924, Frank­furt am/M. 1996, Hg. M. Brod, str. 366.
16 Franz Kaf­ka, "For­schun­gen ei­nes Hun­des", u: Die Erzählungen, isto, str. 583.
17 Gu­stav Ja­no­uch, Con­ver­sa­ti­ons njith Kaf­ka, Lon­don 1953, transl. by G. Re­es, str. 31.
18 Franz Kaf­ka, Bri­e­fe 1902–1924, isto, str. 333.
19 Franz Kaf­ka, Der Pro­zess, Frank­furt am/M. 1953, str. 147.
20 Franz Kaf­ka, Das Schloss, isto, str. 16.
21 Franz Kaf­ka, Das Schloss, isto, str. 145.


Izvornik: Zlatna Greda, 147/148