 |
| Heart-shaped Island – Vaza-Barris River – Brazil, Photo by: Specialist Stock / Barcroft Media |
Pa da, izgleda da je tako, da si
otišla rekavši ne znam šta, da ćeš se baciti u Senu, nešto u tom stilu, jednu
od onih rečenica usred noći, pomešanih sa čaršavom i gnjecavim ustima, skoro
uvek u tami ili s nečim u ruci ili s nogom koja dodiruje telo onog koji jedva
da sluša, jer toliko dugo te jedva slušam kada govoriš takve stvari, to dolazi
s druge strane mojih zatvorenih očiju, s druge strane sna koji me ponovo vuče
na dole. Onda, u redu, baš me briga da li si otišla, da li si se udavila ili
još uvek ideš po molovima i gledaš vodu, a osim toga to nije tačno jer si tu i
spavaš, i dišeš isprekidano, ali onda nisi otišla kada si otišla u nekom
trenutku noći pre nego što sam se ja izgubio u snu, jer si otišla rekavši
nešto, da ćeš se udaviti u Seni, znači da te je bilo strah, odustala si i
odjednom si tu, skoro me dodiruješ i mrdaš se talasasto kao da nešto lagano radi u tvom snu, kao da stvarno sanjaš da si izašla i da si posle svega došla do molova i bacila se u vodu.
I tako još jednom da bi kasnije zaspala lica mokra od
glupavog plača, spavala do jedanaest pre podne, vremena kada donose novine sa
vestima o onima koji su se stvarno udavili.
Zasmejavaš me, jadnice. Tvoje
tragične odluke, taj način da treskaš vratima kao kakva provincijska glumica na
turneji, čovek se pita da li stvarno veruješ u te svoje pretnje, svoje odvratne
učene, svoje neiscrpne patetične scene podmazane suzama i pridevima i svođenjem
računa. Zaslužuješ nekoga ko je više od mene obdaren da ti odgovori, onda bi
došlo do uzdignuća, do vašeg savršenstva kao para, sa izvanrednim smradom
čoveka i žene koji se uništavaju gledajući se u oči da bi sebi osigurali
najprivremenije odlaganje, da bi još preživeli i ponovo počeli i neiscrpno
sledili svoju istinu na zapuštenom terenu i dnu tiganja. Ali, eto vidiš, ja
biram tišinu, palim cigaretu i slušam te kako pričaš, kako se žališ (s pravom,
ali šta ja tu mogu), ili što je još bolje, polako zaspivam, gotovo uljuljkan
tvojim predivnim proklinjanjima, poluzatvorenih još uvek neko vreme mešam prve
rafale snova sa tvojim pokretima u smešnoj spavaćici pod svetlom lustera koji
su nam poklonili kad smo se uzeli, i mislim da na kraju zaspim i ponesem sa
sobom, to ti priznajem skoro s ljubavlju, najkorisniji deo tvojih pokreta i
tvojih tužbi, praskavi zvuk koji ti izobličava usne mrtvački blede od besa. Da
bih obogatio svoje sopstvene snove gde nikada nikome ne pada na pamet da su
udavi, možeš mi verovati.
Ali, ako jeste tako, pitam se šta radiš u ovom
krevetu koji si odlučila da napustiš zbog onog drugog, prostranijeg i
nestalnijeg. Sada se ispostavlja da spavaš, da s vremena na vreme pomeraš jednu
nogu koja menja crtež na čaršavu, izgleda da si ljuta zbog nečega, ne i suviše
ljuta, to je nešto poput gorkog umora, tvoje usne ocrtavaju prezrivu grimasu,
puštaju da vazduh isprekidano pobegne, prikupljaju ga u kratkim uzdasima, i
mislim da nisam toliko ozlojeđen tvojim lažnim pretnjama, dopustio bih da si
opet lepa, kao da ti san vraća malo nečega što čini moju želju još mogućom čak
i pomirenje ili novi rok, nešto manje mutno od ove zore gde počinju da se kreću
prva kola, a petlovi odurno otkrivaju svoju odvratnu uslužnost. Ne znam čak
više i nema smisla da ponovo pitam da li si u nekom trenutku otišla, da li si
ti bila ta koja je lupila vratima kad si izlazila istog onog sekunda kad sam ja
klizio u zaborav, i možda baš zbog toga hoću da te dodirnem, ne zato što
sumnjam da si tu, verovatno ni u jednom trenutku nisi izašla iz sobe, možda je
kakav udar vetra zatvorio vrata, sanjao sam da si otišla, dok si mi ti, misleći
da sam budan, u dnu kreveta na sav glas pretila. Nije da te ja zbog toga
dodirujem; u zelenoj poluseni osvita gotovo je slatko preći rukom po tom ramenu
što se stresa i odbija me. Čaršav te pokriva delimično, moji prsti počinju da
se spuštaju po sjajnom obrisu tvog grla, naginjem se i dišem tvoj dah koji
miriše na noć i na sirup, ne znam kako su te moje ruke splele, čujem stenjanje
dok izvijaš struk i nećkaš se, ali oboje isuviše dobro poznajemo tu igru da
bismo u nju poverovali, neophodno je da napustiš moja usta koja dahću
nepovezane reči, ništa ne vredi što se tvoje pospano i savladano telo bori da
umakne, mi smo do te mere jedno te isto u tom zapetljanom klupku gde se bela i
crna vuna bore poput paukova u krčagu. Od čaršava koji te jedva pokrivao uspevam
da naslutim trenutni snop svetla koji seče vazduh da bi se izgubio u senci, i
sad smo goli, zora nas obavija i miri u jednu jedinu drhtavu materiju, ali ti
se uporno boriš, skupljaš se, pružaš ruke iznad moje glave, munjevito otvaraš
bedra da bi ponovo zatvorila njihova strašna klešta koja bi htela da me odvoje
od mene samog. Moram lagano da te savladam (a to sam, to znaš, uvek činio s
nekom svečanom ljupkošću, ne zadajući ti bol) polako ti savijam tanušne ruke,
vežem s tvojim užitkom stegnutih šaka, razrogačenih očiju, sada se tvoj ritam
konačno produbljuje u laganim pokretima muarea, u dubokim mehurićima i penje se
do mog lica, lenjo ti mazim kosu prosutu po jastuku, u zelenoj poluseni gledam
s čuđenjem svoju ruku sa koje curi voda i pre no što skliznem na tvoju stranu,
znam da su te upravo izvadili iz vode, isuviše kasno, naravno, i da ležiš na
kamenju mola okružena cipelama I glasovima, gola na leđima mokre kose i
otvorenih očiju.
Prevodilac nepoznat
Izvornik: Književnik (25-26)/2010
