Pesnikov soggetto cavato
Edmond, jedan od dva brata Gonkur, zapisao je u svoj dnevnik 27. januara 1871: „Idem jutros na Renjoovu sahranu. Ogromna masa ljudi. Plaču nad tim mladim nadarenim lešom – u originalu: cadavre de talent – kao da sahranjuju Francusku.“
Bilo je to opskurno vreme neposredno posle francusko-pruskog rata – i pre Pariske komune – u kome je poginuo i jedan mladi, nadareni umetnik, skulptor, Anri Renjo. Osamnaest meseci mlađi od Malarmea, nije imao ni trideset godina!
Stefan Malarme je upoznao Anrija Renjoa u vreme dok je još boravio u Sansu, 1862, i između njih se uspostavilo čvrsto prijateljstvo i poverenje; može se reći idealno, pošto se tokom sledećih godina nisu često viđali, pre retko, a Renjo je svoja pisma Malarmeu ipak potpisivao „tvoj brat i najodaniji prijatelj“; obojica su, nemir ni duhovi za koje nije bilo spokojnog mesta u njihovoj zemlji, sledili vlastite himere: Malarme, kao mladi profesor engleskog jezika, boravio je u Turnonu, Avinjonu i Bezansonu, pre nego što se najzad skrasio u Parizu, a Renjo je sreću tražio u Španiji, Maroku i Rimu! Ostao je, zahvaljujući Malarmeovom pismu Anriju Kazalisu od 1. januara 1868, zabeležen jedan njihov kratki susret, na stanici u Avinjonu, gde je Malarme dočekao voz kojim je Renjo putovao za Rim!
Anri Renjo poginuo je u bici kod Buzenvala, 19. januara 1871. Sahranjen je 27. januara, o čemu piše Edmond de Gonkur u svome Dnevniku. Još uvek dole, u Avinjonu, Malarme – koji je kao daleko od svake stvarnosti, i ravnodušan na sve što se dešava oko njega, kao da rata nije ni bilo – piše, 2. februara iste godine, jedno od svojih najdramatičnijih pisama – koje ima formu cirkularnog pisma poslatog na razne strane, prijateljima – Anriju Kazalisu u kome kaže – navodim po sećanju – da „metak koji je ubio Anrija Renjoa prima pravo u svoje srce“.
Sledeće godine, 23. januara, Stefan Malarme objavio je jedan tekst u listu Nacional, u kome je opisao – onako kako je samo on mogao da to učini – obeležavanje godišnjice Renjoove smrti. Opisane scene i brojne ličnosti iz umetničkog i političkog života – Kamij Sen-Sans za orguljama; Renjoova verenica u crnini udovice, Renjoov otac, koji se posle smrti sina povukao iz sveta, odsutna majka koja je umrla od tuge za sinom... – podsećaju na atmosferu nekih kantata Johana Sebastijana Baha povodom smrti neke bliske ili zvanične ličnosti – kao ona BWV 106, Gottes Zeit ist di allerbeste Zeit, Božje vreme najbolje je vreme; ili BWV 198, Lass, Fürstin, lass noch einen strahl, Daj, kneginjo, daj još jedan zrak... – ali imaju i prizvuk Vagnerovih orkestarskih magičnih odlomaka – s tubama u pozadini – od uvertire za Loengrina ili Tanhojzera do posmrtnog Sigfridovog marša. Malarme, koji je budno pratio šta se i kako piše u novinama – na koje se često poziva – nije propustio da i od svog članka načini jedan posmrtni ritual sa svim neophodnim scenskim elementima.
Vrhunac te organizacije, „postavljanje na scenu“ – ako se može reći – jeste potpis ispod teksta: S. MALARMÉ, koji je popraćen jednim (sic), da bi se znalo kako to Malarme, s jednim l, nije nikakva štamparska greška, nepažnja slovoslagača, nego izabrani oblik imena u toj prilici!
Zna se da su neki podrugljivi savremenici pravili razne igre s Malarmeovim prezimenom – na primer: mal armé, slabo naoružan, što je moglo da se odnosi na njegovu tzv. neplodnost, maniju da neke pesme doteruje ad libitum – ali neki su ga, isto tako, branili – kao Alber Glatinji, verni pesnikov prijatelj, koji je u tom Mallarmé našao jednu sasvim različitu sliku: mâle armé, naoružani mužjak, što je veoma blisko temi satira koju je Malarme obrađivao u poemi Popodne jednog fauna, itd! I prilično blisko opisu Malarmeovih šiljatih satirskih ušiju, iz pera novinara Žila Irea!
Malarme je, međutim, načinom kako je potpisao svoj tekst u Nacionalu, želeo da skrene pažnju čitaoca na još jedno značenje i metaforu sadržano u njegovom prezimenu, jer je oduzimanjem jednog l kao iskristalisao i učinio još vidljivijom reč LARME – umesto LLARME – SUZA, a istovremeno je naglasio da prethodni slog, MA, MOJA, takođe ima jedno sudbonosno značenje: suza, da, ali moja, Malarmeova suza! Dobro je znao da sama imenica bez ovog prisvojnog prideva ne bi bila ono što jeste, zauvek!
Nisam nigde – ni u ranijim ni u kasnijim Malarmeovim potpisima – naišao na ovaj sa jednim l, iz čega se može zaključiti da je ta moja suza, ma larme, bila namenjena samo njegovom „bratu i najodanijem prijatelju“ – koji nije imao prilika da to dokazuje kroz jedan duži život – iako će pesnik imati u svome životu mnogo razloga da lije suze...
Najzad, Malarme je veoma rano uočio da se u njegovom imenu krije suza – i na to je ukazao u mladalačkoj pesmi Suza – s podnaslovom Misa za mrtve – napisanoj povodom smrti svoje trinaestogodišnje sestre Marije, 1859. – ali morao se dogoditi jedan takav gubitak, kao što je smrt posebnog prijatelja i neostvarenog umetnika, da bi ta moja suza bila dignuta do simbola.
Vadeći suzu iz svoga prezimena – larme iz mallarmé – Malarme je postupio na način onih starih i tako prosvetljenih polifoničara iz XVI i XVII stoleća, koji su svoja vlastita imena ili imena svojih zaštitnika i naručilaca, pretvarali u note i tako otpočinjali melodiju, postupak koji je jedan među njima, Đozefo Carlino, nazvao soggetto cavato, izvađena tema!
U svome tekstu povodom komemoracije u crkvi Svetog Avgustina, u Parizu, Malarme, da bi naglasio tu definitivnu smrt jednog genija, ispisuje u kurzivu: à tout jamais, zauvek, ili za sva vremena. I time pravi jednu opravdanu aluziju, na Edgara Poa, čije je pesme, i „Gavrana“ posebno, već prevodio i dobro znao da se ne može upotrebiti prilog, jamais, nikad, a da se pri tom ne pomisli na kobni krik nesrećne ptice zalutale u Pesnikov stan! Ova aluzija ne bi imala posebnu vrednost, da se nije podudarila na jedinstven način – kao da je sve u svetu genija povezano neprekinutom niti, a samo od nas zavisi koliko dugo možemo da je odmotavamo, ili namotavamo na svoj prst! – s tim tragičnim događajem, jer je Anri Renjo poginuo na bojnom polju 19. januara, na dan kad je, u Americi, 1809, rođen Edgar Po! Malarme koji je bio osetljiv na sva značenja brojeva i slova – a ima li neko ko nije, na ovaj ili onaj način – nije mogao prevideti i ovu podudarnost.
Nevesta u crnom, zvala se Ženevjeva Breton; nadajmo se da nije bila u srodstvu s budućim nadrealistom! Da li je ostala udovica do kraja života, ovde nije važno; ne treba da se sve zna. Ali, treba znati da je upravo ona, s Anrijem Kazlisom i još nekim Malarmeovim pariskim prijateljima – i naročito prijateljicama, kao Nina de Vilar – činila sve – i uspela – da između pogibije njenog Anrija, i prve godišnjice, isposluje kod administracije da Malarme bude iz Avinjona premešten u Pariz! Pesnik je i dalje u Parizu osećao onaj „miris kuhinje“, zbog kojeg je jedno vreme napustio Francusku i nastanio se u Londonu, pod izgovorom „da nauči engleski kako bi bolje čitao Poa“; ali lakše je ipak podnosio taj kuhinjski miris* nego osećanje koje ga je progonilo u francuskoj provinciji gde su – navodim doslovno – „ljudi duh mačke zamenili duhom svinje!“.
Po tome, Malarme još jednom podseća na Bodlera; koji je – tako mi je preneo francuski savremeni pesnik Danijel Oster, 1939–1999. – kad bi zakoračio u neki pariski restoran, i osetio prepoznatljivi miric hrane iz kuhinje, izgovarao: „Je sens la Destruction!“, što je bila prilika da istakne naslov jednog od svojih soneta iz Cveća.
Izvornik: Književni Magazin SKD , br. 126-127
