Postskriptum za Island
za V. H. Odna
SAD noći zimske počinju
Samotna lagodnost obziđuje me;
Tako, pre nego sećanje ispahne
Put naš na Island preispitujem –
Za mene ni romantičan nit
Idila na mitskoj obali
Već zanosna promena, ti znaš,
U ozbiljniji uklopljena pričin.
Dole u Evropi Sevilja je pala,
Narodi pakao proizvode,
Olimpijske igre su prošle –
Mrlje na arijevskom suncu.
I Španac u meni pokazao je
Kako severni predeo
Stil saga je izlučio
Koji se s mukom milju po milju micao napred.
I Španac u tebi uzvratio je
Da sever u nutrini počinje,
A naše asketske utrobe zahtevaju
Udisaje sa latinske vatre.
Tako iako ničiji duh nije bio podređen
Bili smo srećni dok smo osmatrali
Gavranove sa škriljčanih bedema
Kako krstare nad kitom koji se raspada,
Osmatrali ključanje sumpornih vrtača,
Omče pare koje se razmotavaju i namotavaju,
Sve dok dolina nestaje daleko
U obrisu Sudnjeg dana.
Tako smo jahali, šegačili se i pušili
Uz neprizvana čudesa,
Uz nedokučiva lebdenja
U razređenom nestvarnom suncu;
Na tom ostrvu nikad ne otkrismo
Vizije uscvetale iz zemlje,
Ni preobraćenja na način Sv. Pavla,
Ni događaje od ikakve važnosti.
Praznici treba da budu takvi,
Oslobođeni prekomernog značaja,
Vreme za dušu da se proteže i pljucka
Pre nego svet na leđa joj se navali,
Pre nego dimnjaci red po red
Dimom se iscere: „Rekli smo vam“
I sirene maglom okovane zazovu
Rasap dugog obalnog zida.
Redovi knjiga su oko mene,
Obgrljuju me sa obe strane;
Po kojoj šumi mrtvih reči
Žive da lovim ptice –
Velike kosove koji samotni lete
Nehajno kroz kamenit predeo,
I galebove koji neograničen tkaju
Pokrov od ritma na moru.
Ovde u Hemstedu sedim do kasno
U noćima koje niko sa mnom ne deli i čekam
Telefon da zazvoni il
Nepoznati anđeli banu na vrata;
Severna nebesa bila su bolja
Od ove prerušene pustoši –
Prostirki i jastuka i dugog
Ogledala koje ponavlja song.
Jer litanijom neizvesnosti
Zidovi ovi odišu
Dok soba postaje provalija
Kojom strah struji
Strah od samoće
I neiskazivosti;
Sve veze su presečene, moji prijatelji
Žive izvan nastalih prekida.
Tako pišem stihove za tebe
Koji si takođe osetio želju za smrću,
Al tvoja strast za životom pobeđuje –
Dok piješ kafu, pričaš priče.
Naše prednosti kao ljudske
Biće poništene ko zna kad;
Ipak pijem u tvoje zdravlje pre nego
Kundak mi zalupa na vrata.
1936.
Čitaonica britanskog muzeja
POD saćastom kupolom pogureni ukleti čitaoci
Gore-dole hodnicima šnjiraju, ćelije otklapaju
spoznaje –
Med i vosak, zgomilane godine –
Jedni po nalogu, drugi iz ljubavi za saznanjem,
Neki jer ništa bolje nemaju da rade
Il zato što se uzdaju da će ti zidovi knjiga ubiti
Demona koji im bubnja u ušima.
Osobenjaci, škrabala, siromašni školarci,
Sa cvikerima, stilskim šeširima il romantič-
nim bradama
I, pothranjujući svoju strast il svoj udes,
Jedni su preduzimljivi i drugi uspavani
Dok vise kao slepi miševi u svetu izokrenutih
vrednosti,
Povučeni u sebe u svet koji je pouzdan i nem:
Ovo je Čitaonica Britanskog muzeja.
Napolju na stepenicima golubovi u suncu ćućore,
Kostreše vratno perje i šepure repove ili se
Sunčaju u svojoj komotnosti
I pod totemskim obeležjima – drevne strahovlade –
Između ogromnih kanelurisanih jonskih stubova
Iz tuđih lica nalik sokolu il stisnutih vilica
probija
Opora izbeglička tuga.
Juli, 1939.
Rituali rata
DAKLE, Fortinbrase; sad ovde ključna reč je avaj.
Nažalost, kažeš li? A opet ukrašene gizdavim i zasvedenim stihom,
Sve tragedije o kraljevima imaju bogate kulise da tamu njihovu uveličaju
(Štaviše svetla dok trnu krune se pomaljaju) al ti, gospodine,
Mnogo više video si usirene krvi bez ove pompe, slušao
Samrtne krike svojih vojnika iako ne u jambima, nit
U ijednom stilskom govoru koji bi pažnju da zavredi budućnosti,
Smrti njihove koje su samo dah što staje i telo što se stropoštava
Pošto oboje, svakako, poslužili su deset godina, deset centurija, zato,
U noći bescenja, ni leta anđela nema u blizini pesmom da otprate
Njihove duše na kakav bilo počinak ako su duše imali.
Ipak, u toj sceni i mnogo pre, iako opet, iščitavamo
Priču, slavu, sve bojeve tvoje po Poljskoj i dugu
Listu tvojih mrtvih – rekao si nažalost, zar ne? – takođe
Budućnosti radi verujemo da ćeš prihvatiti svoj sledeći nastup,
Tu zavesu, tu pouzdanu ulogu – i poslednju mogućnost isto tako
Fortinbras da uspe. Idi, naredi vojnicima da pucaju.
1958.
S engleskog preveo Zoran M. Bundalo
Izvornik: Književni magazin 136-137
