/odlomak/
IV
SEPTEMBAR je stigao i ja se budim
I s radošću pomišljam kako, sad il’ u budućnosti,
nikakav sistem
Uopšte ne može da rastuđi
Ljude; uvek će ih biti
Za prijateljstvo il’ ljubav iako možda
Uslovi za ljubav biće preinačeni
i poročnosti njene umanjene
A naklonost neće ogreznuti
U uskogrudo posedovanje, ljubomoru
utemeljenu na taštini.
Septembar je stigao, i tebi pripada,
Čija životna snaga u jesen navire
I čija narav prednost daje
Drveću bez lišća i vatri u kaminu;
Zato ti poklanjam ovaj mesec i sledeći
Iako čitava moja godina morala bi da bude tvoja
jer učinila si već
Tako mnogo svojih dana nesnosnim il’ zamršenim
Ali još više tako radosnim;
Trag si ostavila u mom životu i zidove moje ostavila
Sa senkom tvojom da plešu uvek iznova,
Kosa tvoja u sve moje slapove se uplela
I čitav London zastrt je nezaboravljivim poljupcima.
Srećan sam
Što život te sadrži sa tvojim raspoloženjima
i trenucima
Promenljivijim i prolaznijim od onih za koje sam
Dosad mislio da su sastavni deo lepote;
Duh tvoj naliči vetru na žitnom moru,
Oči su ti usrdne,
I odvažnost u tvojim stopalima
Golubu naliči kog nikakva sumnja
s puta kući ne odvraća.
Upućujem ti svoju zahvalnost
Što vazduh je postao sunula svila i ulice su muzika,
I priprosti ljudi
Priprosti su ljudi, ne više brojevi.
I tako, ako sada moram
Sȃm da nastavim ovaj život, to neće biti samo
Potucanje od međaša do međaša
Već uspon anđelā, reka kojoj oseka i plima menjaju tok.
Neusiljena, katkad histerična, osorna,
Ti si ta koje ću se uvek sećati,
Koju isprazne reči nikad ne potkupljuju
Nit lišavaju dokaza;
Površna, vazda u žurbi, zaboravljajući adresu,
Prečesto zlovoljna, odviše pažnje posvećujući
Ogovaranju i šeširima ‒ kako sam mogao da odredim
Stvari koje te čine drukčijom?
Pamtim te razdraganu il’ umornu,
U pijanstvu osmehnutu i zacakljenu u ljutnji,
U nevreme požudnu
Na brodovima, po vozovima, na stazama u šetnji.
Katkad neurednu, često elegantnu,
Tako lako povredljivu, tako spremno prijemčljivu
Koju je sitnica mogla da razdraži
Il’ melem da ti bude i mâna.
Tvoje reči spoplitale bi jedna drugu i pljuštale
Iz čiste razdraženosti,
Tvoji prsti uvijali bi se i topili
Ljubaznost kad bi te obuzela.
Pamtiću te iz postelje sa sjajem
U očima ili iz kafea dok mešaš kafu
Odsutno i na tvojoj tacni beli
Opušak se puši grimizom dotican tvojih usana.
I pamtiću kako tvoje reči mogle su da povrede
Jer su bile tako iskrene
I tvoje laži isto tako bile kadar da dokažu
Čestitost namere.
I zahvaljujući razumevanju tebe
Osećaj velikodušnosti smatram značajnijim
Od pukog premišljanja šta da se čini
Kad niti za niti protiv na puls ne utiču.
I mada sam trpeo od tvoje naročite moći
Da nikad s ciljem ne laskaš nit rad lažnih odgovora
Bio bih ponosan da konačno mogu da ostvarim
Istu snagu i obrazac.
Preveo Zoran M. Bundalo
Izvornik: Bokatin Dijak broj 8
