Ka novoj reči, Vladimir Kolarić


Najpre da se pohvalim: na novopokrenutom festivalu „Točka sborki“ u Sevastopolju, bio sam jedini učesnik iz Srbije i ovog dela Evrope, ali i, pored velikog francuskog slaviste Renea Gera, i jedini koji nije iz Rusije ili ruskog kulturno-civilizacijskog areala, ili, prosto rečeno, zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza. Ali to nije umanjilo kvalitet festivala - jer kakva su samo istinski značajna imena bila među učesnicima! Tako sam se i ja mali našao među velikima.

A došao sam odgovarajući na poziv, i to poziv prijatelja, a to je najlepši poziv koji se može zamisliti i najlepši povod za posetu nekom mestu. A Sevastopolj i Krim, svojom istorijom i tradicijom, ali i svojom aktuelnom političkom i „geostrateškom“ pozicijom svakako nisu obično mesto.

Jer kao što reče veliki ruski pisac tatarskog porekla Rifat Gumerov na svečanoj večeri prvog dana festivala, parafraziram - „Kažu mi zašto ideš tamo, to je okupirana zemlja, a ja njima kažem: meni je Alah dao sve, dao mi je i zemlju da po njoj hodim gde mi je volja“.

A Krim, kako rekoh, nije obična zemlja: geološki mlado tlo, za nas čudne i promenljive klime, načičkano ugašenim vulkanima, sa levirintom zaliva koji od Sevastopolja čini, u vojno-stateškom smislu, jednu od najznačajnijih tačaka na planeti. 

I ako već ne može da pobedi oblake iz pravca Kubana, koji kao da postavljaju neprobojni zid između Krima, i reći ću, odmah da bude jasno - ostatka Rusije, jer i meni je Bog dao zamlju da njom hodim gde mi je volja - Rusija nastoji Krim da poveže institucionalno, komunikacijski, ekonomski, kulturno i obrazovno, i to je jedan od najznačajnijih zadataka savremene ruske države. Zapuštena polja iz perioda ukrajinske vlasti sada se zelene, ulaganje u solarnu energiju omogućava energetsku nezavisnost Krima od Ukrajine, a privredno povezivanje i funkcionalna administracija čine život ovde mogućim i, uz sve nametnute teškoće, sasvim dobro organizovanim. Perspektiva ruske Azurne obale više je nego izvesna, ukoliko globalna bezbednosna situacija bude iole podnošljiva za Rusiju i ovaj deo sveta. A ta perspektiva, svima nam je jasno - nije nimalo izvesna.

Festival „Točka sborki“, održan od 11. do 14. maja 2016. godine (http://cultpoint.ru/), čiji pokretači su sevastopoljski pisac već cenjen i prepoznat u okviru ruske književnosti Platon Besedin i značajan ruski prozni pisac, pesnik i teoretičar iz Amerike Jurij Miloslavski, i osnovan je sa namerom kulturne legitimizacije Krima i Sevastopolja, i to ne samo u kontekstu ruske kulture. On u tom smislu nije zamišljen tek kao demonstracija, puki čin podrške jednog dela ruske elite političkom projektu povratka poluostrva u okrilje Ruske Federacije, već i projekat ozbiljnog promišljanja kulturnog i civilizacijskog značaja Krima za rusku, ali i judeo-hrišćansku civilizaciju uopšte. Takođe i pokušaj promišljanja savremene Rusije i globalnog civilizacijskog konteksta iz „krimske perspektive“.

A „krimska perspektiva“ je bogata da bogatija ne može biti - kulturno-civilizacijske naslage još od antike, mesto krštenja Rusije i herojskog otpora svim mogućim zavojevačima, pozicija na razmeđu ključnih kulturno civilizaciskih areala, ali i sadašnje nacionalno buđenje i polet - koji može razumeti samo onaj koji ruski identitet ne sagledava u etno-nacionalnom (nacionalističkom) nego u civilizacijskom ključu. Sve to uz jaku tradicija žudnje za ličnom koliko i slobodom naroda, uz snažnu ulogu kulturnog stvaralaštva kao potvrde i osmišljavanja te slobode i te žudnje.

O ovome sam već pisao na više mesta, a ovde ću naglasak staviti na detalje i utiske, kako valjda već i priliči književnom časopisu.

Sevastopolj nema civilni aerodrom, pa iz Moskve slećete u Simferopolj, ružan i razbacan industrijski grad bez industrije, čak veći od Sevastopolja. Klima je šokantna - nekoliko puta tokom dva i po sata (!) vožnje kolima između ove dva grada, vreme se menja od sunčanog do kišovitog i obrnuto. Putevi liče na naše iz devedesetih, možda su još gori, ali se popravljaju sa prilaskom Sevastopolju.

A sa prilaskom Sevastopolju navikavate se na ovaj po broju stanovnika ne tako veliki grad koji sa svih strana okružuje pomenuti lavirint zaliva, zaliva u zalivima, koji svakome, a što je najvažnije - svakom potencijalnom osvajaču - znatno otežava orijentaciju.

Ipak - privikavate se. Kako reče pesnikinja Jelena Bujevič, učesnica festivala, iz Čerkasija u Ukrajini, i koja zna i voli srpski jezik i Srbiju - ovaj grad je nalik Beogradu, odnosno onome što Beograd više nije - sav je u belom. Ima nešto otmenu u njemu, priziva reč - „admiralsko“. 

Ono što se odmah uočava - ceo grad slavi Dan pobede, najviše plakata i omanjih bilborda posvećeno je upravo prazniku, a ne ekonomskoj propagandi. Na nekim od tih plakata su deca u uniformama, a na nekima - koji pripadaju Komunističkoj partiji - Staljin. Ovde ćete uopšte često nailaziti na sovjetska obeležja, što je za nas malo iznenađujuće, ali tu je i snažan doživljaj predrevolucionarne Rusije (ne samo u arhitekturi, nego recimo, i u „duhu“), pravoslavni hramovi su novi (obnovljeni) i predivni, a sve u svemu ima ukus jednog u osnovi modernog grada, čak u zapadnom stilu modernog. Ukratko - savremeni trenutak Rusije u malom.

Prvi susret sa tajnom Sevastopolja za nas je ekskurzija na Hersones Tavrijski, antički grad koji su osnovali hrabri grčki Dorani, od strane oligarha prognani kao pristalice demokratije. Dobro očuvani ostaci paganskog hrama, kao i teatra, sa crkvom dograđenom u hrišćanskom periodu, i to baš tamo gde je bila scena. Pogled na Crno more, mesto krštenja Rusije i veliki hram - Sabor Svetog kneza Vladimira Kijevskog, jedna od najnačajnijih bogomolja današnje Rusije. Kasnije istog dana ovde je održano i veče čitanja proze, što je bio poseban doživljaj.

A onda, u skladu sa besprekornom organizacijom ovog festivala, učesnici se, posle dva tematska okrugla stola u prelepoj Tolstojevoj biblioteci (pod budnim okom mramornog Lenjina u konferencijskoj sali-čitaonici), raspoređuju na svoje „radne zadatke“, mahom susrete sa čitaocima biblioteka. Meni, pored Jelene Bujevič, Aleksandra Ljusija i lično Jurija Miloslavskog pripada za mene i najinteresantnija destinacija - biblioteka u prilično udaljenom, vulkanima okruženom, delimično tatarskom selu Orlinoe. A biblioteka uređena predivno, sa tridesetak zainteresovanih, toplih i enegičnih ljudi u publici - među kojima je bilo čak šest pesnika, koji su nam, naravno, čitali svoje stihove. Najviše me je dojmio jedan stari bivši vojnik, koji je u ekspresivnom stilu, kao neki vojničko-seoski Majakovski, govorio vrlo ubedljivu pesmu o „mužicima“. Moj govor o neophodnosti kulture mira, i toga da „moramo verovati da je mir moguć“, nailazi na dirljiv prijem. Jedna gospođa nam peva divnu pesmu na tatarskom, a Jelena Bujevič joj izvraća ruskim pesmama, uz klavir. Jurij Miloslavski kasnije, pri povratku autobusom,  komentariše kako je prava kultura ona koja kod ljudi, i to ne samo pripadnika nekakve projektovane elite, podstiče potrebu za razvijanjem bogatstva svog unutrašnjeg sveta.

Sledećeg dana, odlazak na najvetrovitiji deo Krima, tamo gde je spomen-muzej posvećen 35. bateriji, artiljerijskom utvrđenju koje je podnelo glavni teret odbrane Sevastopolja pred nacistima. Čitavih 250 dana odbrane donelo je Sevastopolju zvanje grada-heroja, koje se i danas sa ponosom koristi. Za vreme ukrajinske vlasti sramno zapušteno i viđeno kao mesto poraza, sada je to potresno i muzeološki besprekorno osmišljeno svedočanstvo o herojskoj žudnji naroda za slobodom, ali s naglaskom na svakom pojedincu, na svačijoj ličnoj priči, i konačnim ciljem u utvrđivanju imena i identiiteta svih koji su na bilo koji način učestvovali u odbrani. Podjednako preživelih i onih koji su stradali kao žrtve nacista i domaćih izdajnika, ali i onih koji su, kao zarobljenici, kasnije, zajedno sa porodicama, itekako ispaštali u Sovjetskom Savezu posle oslobođenja.

Istog dana, za mene najlešši od svih susreta - onaj sa učenicima Puškinove gimnazije, predivnom decom, među kojima je i nekoliko sjajnih pesnika. Ne treba posebno ni isticati kako nam je svoje stihove recitovao i njihov profesor, a poklonjena nam je i interesantna knjižica o sevastopoljskom folkloru, čiji je autor - direktor gimnazije.

A na tom mestu, za mene posebno značajno - prisustvo pesnika, slikara i poznavaoca vizantijske estetike Tihona Sinicina, koji će kasnije biti moj neformalni vodič kroz svoj lepi grad i njegove skrivene tajne. Počev od sevastopoljskog hrama posvećenog knezu Vladimiru, tik pored gimnazije. Jelena Bujevič, Tihon, učenik-pesnik Pantelejmon Komarov i ja - sa sve silazak u kriptu sa moštima, uz sveštenikov blagoslov.

Kasnije, na večeri poezije, čitam stihove Milana Rakića i Đorđa Nešića na srpskom, da bi posle toga Jelena Bujevič čitala svoje divne prevode istih pesama. Čitao sam i svoje prevode poezije Lomonosova, a nekoliko slušalaca, nezavisno jedan od drugog, komentarišu kako ih srpski jezik podseća na crkveno-slovenski.

Posle toga, opet neformalna noćna šetnja sa Tihonom, zanimljivim i ekspresivnim sevastopoljskim pesnikom Viktorom Salukovim, i mojim omiljenim piscem Germanom Sadulajevom. Uz čaj i vino Tihon i Viktor govore svoju poeziju, a German nam ekskluzivno čita svoje stihove. U ponoć stihove, jedni za druge, govorimo i na letnjoj pozornici sa pogledom  na more.

Na istoj pozornici ću, na dnevnom svetlu, sledećeg dana održati svoj govor na zatvaranju festivala, koji će mi doneti ljubav i zahvalnost nekolikih sevastopoljaca. Rene Gera prima nagradu za poseban doprinos izučavanju ruske kulture, a posle, zajedno sa ovim velikim poznavaocem ruske emigracije, polažem cveće na spomen ploču na pristaništu, posvećenu emigrantima koji su se upravo sa ovog mesta pred naletom Crvene armije otiskivali u nepoznato.

Bogati lični susreti, jedan intenzitet i entuzijazam koji će teško biti održati kako u svetlu neumoljive svakodnevnice tako i sumorne srpske stvarnosti - to je moj lični sevastopoljski i krimski zavet. A taj  entuzijazam, životni intenzitet i polet u svrhu izgradnje mira, to bi trebalo da bude i sevastopoljski, krimski zavet svih nas, svakog nas ponaosob, sa stvaralačkim zadatkom prožimanja tim zavetom naših kultura i našeg jezika, ka izgradnji jedne podnošljivije i podsticajnije društvene, kulturne i civilizacijske klime, pogodnije sa istinski razvoj pojedinaca i kultura. Neka to bude jedan više, makar i neznatan doprinos izgovaranju jedne „nove reči“, koja nam je itekako potrebna. 

Tekst je prvobitno objavljen u „Ruskom almanahu“ (21, 2016)

Web-stranica autora: Odbrana Umetnosti

arhiva