Godine 1935. prvi put sam putovao u Sjedinjene Države. Bilo je to parobrodom Rex, u turističkom razredu radi štednje; no u prtljagi sam nosio tridesetak pisama, preporuke za mene, ljudima manje ili više bogatim i moćnim, koje su napisali moji prijatelji Amerikanci s boravkom u Evropi. Pismo-preporuka zahteva čitav jedan obred, prilično dosadan: apsolutno se ne sme zvati telefonom i reći:
«Dragi gospodine, imam uz sebe jedno pismo-preporuku za vas, od jednog vašeg prijatelja»; to je neuglađeno, jer telefon ne dopušta promišljanje i zauzimanja odmaka. Treba, naprotiv, napisati jedno pismo-preporuku pisma-preporuke, s time da se uključi ovo poslednje, i nakon toga čekati odgovor.
Gotovo uvek odgovor stiže u obliku poziva na večeru ili ručak, na nekoj vrsti boljeg papira s natpisom u kurzivu i s obavesti da će uzvanici moći sresti tu ili neku drugu slavnu osobu. Pozivi se šalju, dakako, znatno pre: mogu vas pozvati i dva meseca pre toga ručka ili večere. Može se dogoditi, kao što se dogodilo meni, da zaboravim na poziv i da provedem savim sâm jednu ispraznu večer, uz utisak da postoji nešto što trebam učiniti i što mi, tako reći, stoji na vrhu jezika. No to je jedna druga priča.
Tada nisam iskoristio svoja mnoga pisma-preporuke. To je bila godina etiopskog rata i nisam mogao izbeći da predvidim, iza fasade fašističkog trijumfa nad abesinskim plemenima, nesreću neprisebnosti i nesvesnosti onoga što je moralo slediti koju godinu kasnije, u Drugom svetskom ratu. Od toga predosećaja spopadala me je neka uporna i troma melankolija, koja mi je trajala za vreme čitavog mog boravka u Americi. Nisam dakle slao pisma i počeo sam živeti od dana do dana, bez preporuka, najviše što sam činio bili su posete obližnjem Columbia University.
Povremeno mi se događalo da maštam o imenima nepoznatih osoba, napisanih na omotnicama pisama, pomalo kao Čičikov, besmrtni protagonist Gogoljevih Mrtvih duša, koji je kupovao imena umrlih seljaka od vlasnika zemlje da bi izveo svoju prevaru. Razmišljao sam, na primer, «Brown! Tko si ti, Browne? Izgleda da imaš vrlo uobičajno ime, ili pak imaš čitavu svoju priču. Tvoj pradeda je imao malu pivovaru u New Englandu, dobro pivo, svetlo i tamno; tvoj deda je proširio proizvodnju i otvorio druge dve pivovare; tvoj je otac, zahvaljujući prilježnom radu, postao jedan od dva najveća proizvođača piva na Istočnoj obali; ti si vrlo bogat, stidiš se što potičeš iz jedne obitelji pivara, podupireš umetnike, imaš kolekciju ekspresionističkih slika.»
«A ti, Steingolde, iz kojeg litvanskog ili poljskog sela je stigao tvoj otac u New York? Nalikovao je na Šagallovog letećeg rabina, s polucilindrom, zulufima i kaftanom; ali ti, ti si školovan na Harvardu, ti si istančan i otmen menjač novca, revan posetitelj konjskih trka, također i financijer jednog avangardnog književnog časopisa, kojeg uređuje tvoj sin Natan. A ti, Vanderberge? Pripadaš staroj holandskoj porodici, stanuješ u jednoj staroj kući na Washington Squareu, živiš od rente zahvaljujući i te kako dionicama rudnika kositra u Boliviji, ti si običan neosetljivi snob, osoran i čistunac, pišeš istoriju građanskog rata, oženio si svoju rođakinju s kojom nisi imao dece.»
«A što se tiče tebe, Daisy Miller…». Na ovo ime u glavi sam napravio salto. Daisy Miller je doista ime jednog čuvenog lika pisca Henryja Jamesa, među najtipičnijim i najuspelijim: prostodušna i pustolovna Amerikanka koja se sudara s korumpiranim evropskim društvom i na kraju u Rimu umire od malarije kojom se zarazila u nezdravom delu Rima u blizini Koloseja. Daisy Miller! Šta radi među tolikim nepoznatim, ona tako poznata, premda je papirnata? Napokon, je li moguće da ona doista postoji?
Nisam oklevao i, ponešen književnim ushićenjem, umesto da pišem uključujući pismo predstavljanja, izravno sam telefonirao. Daisy Miller je na telefonu imala suh i izbegavajući glas. Pomalo kiselo sam primetio, kao što sam uostalom i predvidio, da bih joj trebao pisati, jer ju je telefon zatekao nepripremljenu; ali nakon što je zavirila u svoj rokovnik, pozvala me je na večeru da bih mogao sresti gospodina O'Connora, poznatog i sjajnog salonskog govornika. Tolika hladnoća navela me na pomisao da Daisy Miller mora biti jedna ružna i zrela kućanica, formalist i neprijazna osoba, i pokajao sam se što sam joj telefonirao.
Stanovala je na dobrom mestu, u jednoj ulici koja je izlazila na East River; mesto stanovanja mi je potvrdilo ideju da se radi o bogatoj i zreloj matroni, upravo suprotno od čarobnog Jamesovog lika. Kada sam konačno prekoračio prag otmene kuće s pročeljem od belih emajliranih cigli, čekalo me je prilično zbunjujuće iznenađenje: Daisy Miller bila je upravo Daisy Miller, to jest ni više ni manje nego pravi pravcati Jamesov lik, s onim istim svežim i sjajnim licem, s onim velikim očima plave sanjalačke boje, s istim onim prkošljivim ustima koja su mi se smešila s blistavim zubima s anglo-paladijevskim salonom u pozadini, već ispunjenim s dvadesetak uzvanika, muških i ženskih, prvi u smokinzima a druge u večernjim haljinama. Gospođa Miller mi je predstavila gospodina Millera, vrlo visokog i mršavog muškarca ćelave prednje strane glave i mrtvačkog izgleda, također skupinu gospode i gospođa među kojima, ipak, nisam uspio razabrati O'Connora, posebnog uzvanika i s kojim bih se teoretski trebao susresti. Gotovo odmah smo pošli za stol; sedeo sam nalevo od domaćice.
Bila je to večera istovremeno predvidljiva i istančana, s biranim jelom posluženim u pravim trenutcima; sto je sa srebrnim priborom, kristalnim čašama i biranim porculanima odavao tu istu očekivanu i već viđenu finoću. Nisam gubio vreme, odmah sam obavestio svoju dražesnu susedu da svoje nesmotreno telefoniranje dugujem stanovitoj književnoj znatiželji: ona je nosila ime jednog slavnog romanesknog lika. Odgovorila je sa stanovitom senom trpljenja, jer joj svi čine istu takvu primedbu i uvek se čude što ima tako slavno ime; ali ona tu ne može učiniti ništa, kao devojka zvala se Griffith; jedan čudan i neprijatan slučaj je učinio da se uda za čoveka koji se zove Miller. Rekao sam joj u šali da u Italiji postoji poslovica koja kaže da su brakovi i biskupije predodređeni s neba i da se, očevidno i u njezinom slučaju, nebo htelo nadahnuti Henryjem Jamesom; no nije mi izgledalo da ju je to previše zabavilo. Motrila me je izrazom lica između melankolije i zamišljenosti; u jednom trenutku me je zapitala verujem li u Boga.
I sada, čuti pitanje verujem li u Boga na jednoj večeri sasvim neobveznoj, na Manhattnu, i to od domaćice koja je potpuno nalik na jedan čuveni književni lik, to je stvar koja čoveka nagoni da se, ili nasmeje ili da razmisli. Ja sam dao prednost razmišljanju i odmah sam rekao sam sebi da je sada sličnost bila potpuna: gospođa Daisy Miller bila je upravo jedna od onih nestašnih, ali dobrih puritanskih korena, pionira koje je Henry James u svom romanu hteo izložiti uticaju dekadentnog rimskog sveta.
Ali trebalo je odgovoriti: gospođa je čekala da govorim, piljeći u mene svojim plavim očima, punim bezazlenog poverenja, kao da mi kaže: »Ti si čovek književnosti, intelektualac, Evropljanin, samo ti možeš razbistriti moje sumnje.» Nakon kraćeg razmišljanja, odlučio sam biti iskren i istovremeno dvosmislen. Rekao sam da nikada nisam sam sebi ozbiljno postavio to pitanje; to jest, hteo sam reći da u Boga nisam verovao; no u isto vreme, nadodao sam, to je svedočilo mnogo meni, ali ništa o Bogu.
Slušala me je s velikom ozbiljnošću; na kraju je naglo izgubila zanimanje za mene, okrenula se svojem susedu s desna i započela s njim živ razgovor. Večera se završila a da nisam ponovo mogao razgovarati s njom; zatim smo se digli, gospođe su iz blagovaonice prešle u salon dok su se muškarci zadržali oko stola, na engleski način. Nakon desetak smušenih minuta koje smo morali, prema tradiciji, posvetiti pušenju cigara, ispijanju likera i brbljanju, i mi muškarci smo prešli u salon, samo zato da nam najave domaćini kako su svima uzvanicima kupili ulaznice za Ibsenove Duhove. Imali smo jedva vremena da obučemo kapute i pojurimo u pozorište. Sada sam osećao ni sam ne znam kakvu razdražljivost zbog apsurdnog pitanja domaćice. Obavestio sam društvo da sam, nažalost, dan pre već gledao Duhove i na brzinu sam se oprostio.
Ko bi rekao da ću Daisy Miller, istovremeno živu ženu i književni lik, posle nekoliko godina ponovno sresti? Ipak se dogodilo upravo tako: četiri godine kasnije, evo me u Ateni kako jedno proletno popodne švrljam avenijom nazvanom imenom kraljice Amelije, ugodna šetnja u seni bujnih krošnji stabala. Išao sam polako od stabla do stabla; najednom, čuo sam da me jedan zvonak i veseo glas s jakim anglosaksonskim naglaskom zove imenom: «Alberto!».
Okrenuo sam se i našao upravo naspram nje, Daisy Miller. Više nego ikada mlada, dapače detinjasta s onim razrogačenim očima i malim ljupkim ustima. Nosila je dugu belu tuniku, grčkog klasičnog kroja, na način Isidore Duncan, i nije krila izbočinu početnog materinstva. Čarobno se smejala i dodala: «Ne prepoznajete me?»
Odgovorio sam uz ponešto ironije: «Dakako da vas prepoznajem. Osim toga, u poslednje vreme sam ponovno čitao roman Henryja Jamesa koji nosi vaše ime.»
Odmah je zavikala, sva vesela i nestrpljiva: «Ne zovem se više Miller. Ostavila sam svoga muža i svoje dvoje dece. Zovem se Papas.»
«Kako to?»
Sada je bila tako zagrijana da nije pronalazila reči: «Ponovno sam se udala, za jednog grčkog brodovlasnika. Uskoro ću roditi dete: nazvat ću ga Alberto!»
Neodoljivo se smejala, na gotovo srceparajući način zbog svoje bezazlenosti. Iznenada je dodala: «Sve ovo dugujem vama!»
«Meni?»
«Sećate li se one večeri u mojoj kući, kada sam vas pitala verujete li u Boga? Vi ste mi dali odgovor koji mi je izazvao mnoge misli. Nakon toga razmišljanja, rastala sam se od Millera i udala se za Anastasia.»
«Papas.»
«Da, Papas.»
«Od srca čestitam.»Uzviknula je razdragana lica: «Sretna sam, sretna, tako sretna, ja sam najsretnija žena na svetu!»
Njezin glas je ponavljao reč «happy» s posebnom pohlepom, kao da je sama reč opojni liker čiji se snažni miris penje od usta do mozga. Ponovno sam joj čestitao, s još većim žarom i gotovo s ljubavlju. Konačno, imala je pravo: promenio sam joj život, a da nisam to hteo.
Nisam je više nikada vidio. Posle nekoliko meseci izbio je Drugi svetski rat. Žurno sam se vratio u Italiju.
Preveo Jusuf Hećimović
Objavljeno u Corriere della Sera.
