/odlomak iz dnevnika/
Uicilopoktli pije krv iz lobanja opervaženih žadom i kapljama od obsidijana ispolitiranih od vremena i crnih kao jad. Ametist je kupa strasti božanskog delirija, vrtlog žrtvenog plesa: ispijaju ga, obred za obredom, čin za činom, svi agrarni bozi Teotiuakana, Atlana, Tarahumarasa, Anasazija, Pima; od njega su pijani svirepi puzeći dusi Apača, Komanča, Teksašana. Prema istoku, duž Velike reke, sve do ušća Misurija, zemljani, piramidalni hramovi Adena, Krija, Čirokija, daleki odrazi sa pažnjom tesanih, kamenih stela, vitih hramova Meksika, Jukatana: Kahokija, Etovah, Jazu vazneseni, u vrtlogu vatara koje gore nad rečnim koritima, vrhovi gde se uspinje moleban bozima uz kobni vrisak davljenika, poplave, piramide, kapanje tmaste krvi niz dubljeno drvo, kamenu stelu, piramide, poplave. Pre našeg dolaska i po našem odlasku, ples Uicilopoktlija, ples Pernate Zmije. Duh pamti drevne poklisare od Tikala, na putu za Popokatepetl. Obsidijana je znamen božanskog izbora, od Oašaka do Anasazija : žreci Teotiuakana i Tenoktitlana odašiljaju brodovlja, duž obale Meksičkog zaliva, sve do ušća Velike reke : trguje se perjem, kožama, začinima, vatrenim kamenom. Pernata zmija je tirkizna rukovet, njen dah još kupa, njen ples još je motiv koji određuje kob svih vas. Stela je pomen, beleg, stećak, cvet i pevanje za duh što kopni kao sneg i što kao leptir, na kraju dana, mre. Venu, te duše, kao cvet. U dušu čeda doseljenika utopile se duše urođenika. Atemporalni bitak ne poznaje granice kultova. Klut je iznedren u vremenu, kult se očituje kroz vreme, i vremena, ono čemu je posvećen jest iza maglenog vela, iza zastora. Pojavno biće, to je ples nestvarnih, treperavih, senki, na dnu pećine. Ono čemu je posvećen svaki svesni, plemeniti napor, ćutke nas prati. U sebe zagledano. Vrtlog je. Najjasniji ples njemu posvećen je vrtložan. Derviški zanos ili letači, voltadori, isto je. Među drugim predmetima od dragog kamena koje je Azatlan Kecal poneo na svoj poklisarski put iz Teotiuakana među Načese bila je i amuleta od žada s likom Bezimenog. Namera je bila da se pomoću nje potčine svi narodi delte. Kada ju je Hernando de Soto, sedamdeset i tri godine kasnije, primio na dar, nije slutio da je to bio poslednji pokušaj Apalača Anhaikajae da se otmu pošasti oklopnika sa Istoka. Obešenu o vrat, proneo je duž svog putešestvija kroz kraljevstva Čirokeza i Krija. Prepoznavajući lik opervažen u dragulj, vladari i vladarke visokih humova Ohaja, Arkanzasa i Misisipija darivali su oklopnike perlama, tkaninama, dragocenim perjem, sve čime se verovalo da je Bezimeni dostojan darovanja. No oklopnici iskali zlato. Kralj Taskalusa od De Sotoa preotima amuletu, žrtvujući tom prilikom Bezimenom više zarobljenika i njihovih konja: verovalo se u darovnu moć na smrt prestravljenih. U Arizoni, na mestu gde je kao dete bio svedok saobraćajnog udesa, i osetio prelazak urođeničkih duša u um svoj, među drugim predmetima kupljenim od lokalnih Apača, bila je i ona. - « I once was a lizzard king, a shaman, a priest », rekao je, dok se prstima poigravao s njom. Danas, kada o svemu razmislim, znam, da ga nisam mogao spasti. Te noći, kada smo se sreli, već su ga, s proleća, pohodili. Pesnik je bio sam. Sedeo je za šankom, u kafani « Le Sagitaire », u kutu koji daje na oniži, uski prozor, s pogledom na stepenište ulice Morg. Bila je noć. Prva vedra, jasna noć posle kišovitog proleća 1971. Ove redove nikada, do danas, nisam unosio u dnevnik. Do danas, nije bilo potrebe. Osećam da neko, negde, u gradu, opet postaje njen plen. Neko, koji je dovoljno osetljiv, i nem. Ušao sam, u kafanu, poručio konjak, i seo za šank. Tek sam počeo da ispijam čašu a iza sebe sam začuo opori, skoro adolescentski glas : - « What are you doing here, my friend? ». Okrenuh se: čovek je, netremice, nastavljao ; - « It's useless: everything has been useless so far : am I wanishing & it is just as well ». Nisam ga najbolje shvatio : ko je bio, šta je govorio, šta želeo. Da li je bulaznio, pijan. Zašto me je oslovio kao Spasitelj, njihov, Judu. Očigledno je, po govoru, bio Amerikanac. Zadrigao, ispijena lica, preda mnom je sedeo mladić, odeven u žensko, smeđe krzno, od svojih dvadeset i nešto godina, naočit, iako nemarno zapuštenih kose i trbuha : čitao sam mu na licu prvi dodir sa Silom, i borbu, koju je vodio, sa Njom, s Njima, od proleća. I njegov zaprepašteni i lepi, duboki pogled. - « War is over ». Jeste, verovatno, odgovorio sam. Nije delovao smušeno. Njegove krupne oči lutale su, od predmeta do predmeta, po kavani, dok je govorio, iskrzano, naizgled nepovezano, mada jasno i razgovetno. Po sećanju, prevodim, šta je pričao : - « Gledao sam u njega, kao što gledam u vas. Njegovo je lice bezizražajno i, skoro u potpunosti, bledo. Pogled, istovremeno blizak, i dalek, veoma. Poveo me je, za ruku. Sve je, već, sada za mnom. » Govorio je. – « I slavlja, i pevanje, i pesme – sve je sada za mnom. Toliko sam, toliko snage bacao u lice mase. Trošio sam se. Istrošio. Goreo sam kao fitilj. Izgoreo. Nije bilo dana, ni mesta, ni lica, kroz koja nisam gonetao, tragove. Verovao sam da hodam predela strana, a bokorenje slika, misli i stihova bilo je samo bespogovorni raskid s prošlim. Ispevao sam Opelo Otadžbini. Ni jedan nije tako ljubio, svoju zemlju, da bi je toliko mogao da pljune, koliko sam je ljubio, i prokleo, ja. Znate, još uvek sam dečak. Išao sam, možda, i dalje od drugih. I kako se, sad, održati čitavim, kada sam već nekoliko puta bio, skoro bio, na drugoj strani ? Sad, dolaze po mene. Došli su po mene, noćas. Ona je ključ (položi ruku na amajliju), ove su oči njihov put, putokaz, do nas. Ne bojim se, samo sam pijan. I nemoćan. » Prevodim, po sećanju. Silu, nju sam osetio. Silu. Poglavarstva. Bio je knez. Vukao se po barovima. Govore da je koristio šit, što je tek upola tačno ; jer to nema veze sa onim, što se dogodilo. Naposletku, umro je od prekida rada srca, usled naprasne krize astme. To nema veze sa onim, što se dogodilo. Što se događa, s proleća. Jer video sam, i sam : devojčicu, od dvanaestak godina, u Luksemburškom parku: prišla mi je, i rekla : « Da li znate, šta znači, biti prezren ? Znate li, šta mi Je učinio ? I zašto, nemam mira ? » Zamolila me je, tad, za – muhama; i plaznula je, jezikom, namah preobražena, progutala jedan insekat, a zatim iščezla, zelen gmizavac, tako, pred mojim očima. S proleća. Nasmejao se: isplaznuo je duguljast i tanki jezik, jezik opervažen dvema šiljatim vrhuškama, kojima je palacao, po zraku, razdragan, dok mi je, besno, recitovao stih po stih, Tomasov rekvijem za umirućeg oca : „Do not go gentle into that good night. Rage, rage against the dying of the light.“ Plakao je. I plakao sam, s njim. Te noći sam ga odveo do njegovog doma, i položio, zajedno sa njegovom suprugom, na krevet. Bio je težak, masivan, trom ; ali nam se prepustio. – «Hoćeš da se poigraš s tim?« upita me i položi mi dragulj u šaku. U polutami kafea blistao žad i silno u me motrio lik opervažen rukom, danas to mogu da kažem, neljudskom. Prošle su godine od tad i čitao sam. Zaboravljao na sve, i svemu se, opet, vraćao. Zato danas o tome pišem. Čitao sam, čitao sam njegove stihove. Nedovršeno, kažu, delo (nisam stručnjak, uostalom retko kad i čitam stihove), međutim, osećanja, iskustva su stvarna. Otuda je (osetio sam to, kasnije, sa godinama) on sasvim ostvarena sudbina. Čitam ga, slušam : opori glas adolescenta i danas, poziva na ples, na novu molitvu, na novu veru. Stvarao je lepotu, poziv na ples, od svega čega bi se doticao. I po tome znam, da se ostvario. Ljubio je. Lutao. Prozivao. Kleo. Kasnije sam odslušao sve njihove ploče. Kasnije. Ostvario je središnje ; pronašao je svoj izraz, i spevao nekoliko jakih, dragocenih slika. Nisam ni mogao da slutim, da ću jednom tako, tako dobro, da osetim pesmu, i sam. Drugi mi kažu : lekar si, zar nije isto lečiti, ili pevati ? Ne znam. Lečio sam tela. Nekada sam lečio telo. Danas ne znam, koliko je to ispravno. Za one koji, poput mene, nisu, ni na ovoj, ni na onoj strani – svaka se istina kruni, svako uverenje se osipa: šta to mi, uistinu, znamo o sebi ? I kako da ja, koji sam postao junak stripa, vampir, to pojmim? kako da se nosim sa mišlju da neću, da ne mogu umreti ? Mene će izvesno biti za dvesto, za hiljadu, za hiljade hiljada letâ. Zar to čovek ume da pojmi ? a ko nestaje, iščezava bez traga, bez svesti, bez znanja, kao da ga nikada nije bilo – svaki trag o njemu, svaki trag o prisutnosti, se izgubi – izgubljen je za sebe samog, ali je i odbegao, po kazivanju Seneke, strahu od smrti. Ali šta reći o vrtložnoj činjenice da toga više nema, da ga neće biti ? Za hiljadu hiljada letâ, neko će, i dalje, da ljubi, da živi, da bdi. Bog (uvek tada misao na Boga). Bog, to je mimo nas. Ne znam. Bezdan. Bog je ime za Ono, što nam ostaje strano. Bezdan. Ime, Bog, za Ono, što je slućeno, a nedorečeno. Mi ne znamo, mi ne možemo da znamo više od mrtvih, od onih koji umiru. Automobil je projurio, udario je s boka, nastavio dalje. Pala je bez glasa. Dečak me pogledao, užasnut: ta žena je ležala kraj mene, onesvešćena, na sred ulice. Oko nas su počeli da pristizu ljudi, a jedna žena je sa trotoara glasno, bolno zaridala. Sagoh se i uhvatih je za ruku. Drhtala je. Tanak mlaz krvi je curio niz levu nozdrvu i natapao njen kaput. Izdisala je. S druge strane ulice ljudi su, u talasima, izlazili iz jedne crkve. Dečaka, zabrinuto, pozva jedna žena, majka verovatno. Sve se više ljudi sticalo na mesto nesreće. Najednom osetih silan udarac u grudi i zateturah se. Još jednom me nešto udari u grudni koš. Poleteh kao perce. Kad sam došao k sebi, na trotoaru, udaljen barem deset koraka od ulice, telo su već unosili u kola hitne pomoći. Kraj sebe sam je spazio. Ukočena, samo je prošaputala: « ni ti me nisi mogao spasti. » Sve se svršilo na Per Lašezu, dan kasnije. Prepoznao sam dvoje stradalnika, poput sebe, lutali su alejama groblja. Jedan je nosio široki slamnati šešir, zvonare, i košulju, upasanu, sa šarenim i krupnim cvetnim motivima : očito je voleo novo doba. Lutali su, obojica, alejama groblja. Dah smrti ih privlačio. Trebalo je da se sretnemo kod Vajldovog groba, želeo je da upozna sve naše tajne (ili je to samo, bila igra više). S proleća, devojke osete treptaj umorenih duša i uzdisaj onih, koji nisu pronašli skončanje. Ove duše lutaju drumovima, šetaju trotoarima grada, nesrećne zbog bezdanih postora što ih ne primaju i drugih što ih, zanavek, odeljuju od živih. Lake su kao prah. Skrivene, kao sen. Lutaju bez glasa. Nikad nisam video tužnije, beznadežnije oči no oči pregažene žene, sa ulice Ledri Rolen. Ostala je, tamo, nikud ne polazeći, promatrajući svoje bližnje kako, u šoku, gledaju za njom. I ne znam, zašto je nama, dato, da vidimo. Ko zna jesam li prognan ili obdaren retkom i čudesnom moći ; čemu služe ovaj dnevnik, ovi povremeni zapisi, ova bezdana hronika rasula, kada ih, skoro niko, neće čitati ? i zašto je, samo nama, dato da vidimo mrtve ? Sve se svršilo na Per Lašezu. Silazio sam kraj Balzakovog groba, nakon duge i teskobne noći. Lutao sam ulicama desetog okruga praćen jasnim osećanjem da me gone Sile. Sukobio sam se s Njima, duž ulice Šaron, ali nisam znao za razlog Njihovog prisustva. Nevidljive, satirale su mi snagu i terale me u beg. I video sam, jednu bledu, prognanu senku, sreo pijanca, otpratio ga do kuće i, sve vreme, vodio borbu, kroz ulice grada, po trgovima, sa Silom, s Poglavarstvima… Opirao sam se, posrtao, ustajao – ali ih se nisam mogao da dotaknem. Nije došao na sastanak. Nije se otimao. Sada znam, da se nije otimao, i da nije bilo načina, niti jeftina trika, kao na filmu, kao u stripu, da se spase, i da su me radi njega, proganjali. Radi amajlije. Ali znam, takođe, da ga nisu oteli. 1+9+4+3+0+8+1+2=2+8=1+0=1 ; ovaj datum i mesec i godina rođenja govore da je proživeo svoju prvu inkarnaciju (tako tvrde sigurna predanja). Od devet mogućih, tek prvu. Nisu ga oteli, znam. Uicilopoktli pije krv iz lobanja opervaženih žadom i kapljama od obsidijana ispolitiranih od vremena i crnih kao jad. Ametist je kupa strasti božanskog delirija, vrtlog žrtvenog plesa: Uicilopoktli u jednoj ruci drži rukotvorinu koja je ključ, kapija, u naš eon, u naš svet; u drugoj lobanju pijanca koji je sricao stihove. Smrskaće ih, obe. Lik, Bezimeni, njega pretvara u fini prah, u prosjaj, u sjaj, zvezdani, u lice i naličje svoje tamne zagonetnosti. U rano prolećno jutro, na Per Lašezu, kupano mirisom kestenja i jasika u cvatu, propupali ružičnjaci, i ćupovi, sa svežim, tek nabranim cvećem, krasili su puste aleje groblja i kupali jasnu, grobljansku tišinu. Mišljah, da se upio. I sam, umoran od borbe, od bdenja, skoro da i nisam zapazio malu procesiju, i šapat, nad grobom, i plač devojke nad lesom i ime, na grobljanskoj ploči, ime pogrebenog : JAMES DOUGLAS MORRISON.
Slika: Seven Dolls Temple in the Maya Ruins of Dzibilchaltun, Yucatan
